Tree of Patience
Poput hiljadugodišnjeg drveta
puštah korenje duboko u zemlju.
I bio sam zadovoljan.
Iz zemlje sam napravljen..
(govorio sam)
U zemlju ću se i vratiti..
I nisam razmišljao mnogo..
Za mene - bilo je dosta
da ponekad sleti neka ptica na mene..
i ispriča mi o svojim utiscima van šume..
No nikada nisam poželeo da se pomerim
Ovde sam imao sve što sam hteo..
Kroz moje vene tekli su najfiniji čajevi
a godine nizale sloj po sloj moje raspucale kore
pretvarajući ih u neprobojni oklop optočen
godovima moje duboko ukopane sigurnosti.
Bio sam zadovoljan..
Ni najteža zima nije mi mogla ništa..
jer sam znao da posle nje dolazi proleće
i da ću opet moći da opustim svoje lišće
da treperi na mlakom povetarcu..
Priznajem, oduvek sam voleo ovu eteričnu vrstu baleta
Vetar - simpatična budala - je oduvek iz nekog razloga
izvodio nikad ponovljene vratolomije da me usreći
dok sam ja aplaudirao svojim listovima
priznavajući da bez njega sve bi bilo daleko dosadnije..
No godine su prolazile i jednog dana svi vetrovi su stali
Niko iz šume nije znao šta se desilo, čule su se razne glasine
ali vetrova jednostavno više nije bilo..
Moje grane su tugovale a cveće je odbijalo da postane plod..
Ptice više nisu sletale na mene i ja reših da pođem u potragu
za mojim prijateljem vetrom.. i počeh da puštam grane u visinu..
Više se i ne sećam kad je i kako to bilo..
Znam samo da sam rastao i rastao i rastao i da vetra nije bilo..
Sve dok.. nisam probio nebo i krošnjama
dotakao mirnu površinu van zemlje..
Tada su sazreli svi moji cvetovi i mesto plodova
rodile se zvezde iz kojih je padala srebrna kiša..
Kroz koju je jurio radosni stakleni šareni vetar.
Konj_na_belom_princu
(Miriomorfoskoptičar)
11. juni 2007. u 03.57
puštah korenje duboko u zemlju.
I bio sam zadovoljan.
Iz zemlje sam napravljen..
(govorio sam)
U zemlju ću se i vratiti..
I nisam razmišljao mnogo..
Za mene - bilo je dosta
da ponekad sleti neka ptica na mene..
i ispriča mi o svojim utiscima van šume..
No nikada nisam poželeo da se pomerim
Ovde sam imao sve što sam hteo..
Kroz moje vene tekli su najfiniji čajevi
a godine nizale sloj po sloj moje raspucale kore
pretvarajući ih u neprobojni oklop optočen
godovima moje duboko ukopane sigurnosti.
Bio sam zadovoljan..
Ni najteža zima nije mi mogla ništa..
jer sam znao da posle nje dolazi proleće
i da ću opet moći da opustim svoje lišće
da treperi na mlakom povetarcu..
Priznajem, oduvek sam voleo ovu eteričnu vrstu baleta
Vetar - simpatična budala - je oduvek iz nekog razloga
izvodio nikad ponovljene vratolomije da me usreći
dok sam ja aplaudirao svojim listovima
priznavajući da bez njega sve bi bilo daleko dosadnije..
No godine su prolazile i jednog dana svi vetrovi su stali
Niko iz šume nije znao šta se desilo, čule su se razne glasine
ali vetrova jednostavno više nije bilo..
Moje grane su tugovale a cveće je odbijalo da postane plod..
Ptice više nisu sletale na mene i ja reših da pođem u potragu
za mojim prijateljem vetrom.. i počeh da puštam grane u visinu..
Više se i ne sećam kad je i kako to bilo..
Znam samo da sam rastao i rastao i rastao i da vetra nije bilo..
Sve dok.. nisam probio nebo i krošnjama
dotakao mirnu površinu van zemlje..
Tada su sazreli svi moji cvetovi i mesto plodova
rodile se zvezde iz kojih je padala srebrna kiša..
Kroz koju je jurio radosni stakleni šareni vetar.
Konj_na_belom_princu
(Miriomorfoskoptičar)
11. juni 2007. u 03.57
Poslednja izmena:
