Требају ли Срби бити поносни на своју историју?

Да ли Срби треба да се поносе својом историјом?
Задњих деценија афирмише се један игнорантнски и омаловажавајући однос према српској историји, посебно оној старијој. Када се крене о историји писати или говорити ту се по аутоматизму тежиште премјести на период II свјетског рата, вријеме ендехазије, преплићемо се и саплићемо у нашим трагичним деобама, ту су на цијени данас ликови и ликуше који се лажно представљају историчарима, разне Дубравке, Латинке, Бранке и остали Бешлини, ти “тумачи“ историје, и промотери аутошовинизма међу Србљем који ће хируршки прецизно детектовати све ружне догађаје уз једно скарадно тумачење тих времена и који ће увијек расправу усмјерити ка неким проказаним “злоћама“ међу Србљем, а “изокола“ се Србима трасира пртина култури заборава како би се амнестирали они који су у разним временима нашем роду зло чинили. Зајебана игра и зајебани играчи.

Историја нашег народа не почиње са тим временом, већ много раније. Нашу су историју обиљежили и славне епохе и тегобна времена, након времена јарма шојавиле би се и славне династије, обиљежиле су велике битке и велике епопеје, многи бурни догађаји и многе значајне личности.
Величина једног народа не мјери се бројношћу, колико у неком моменту има економску или политичку важност, или колико су у неким временима знали да изаберу паметнијји пут, већ бројем великих људи које је тај народ изњедрио

А Срби су кроз своју историју, вурну и чемерну, и када би се знали начи често на вјетрометини која би многе народе просто одувала, изњедрили велики број значајних људи, неки су значајни за нашу историју, неки би у тешким временима допринели да преживимо као народ који је сачувао свијест о свом идентитету, а неки би урадили велике ствари и задужили човјечанство.
Овдје сам саставио неку листу 50 значајних личности из српске историје;
Pogledajte prilog 671290
Pogledajte prilog 671292
То је онако на прву руку, личности које су ми пале на памет и које сам мислио да заслужују да се уврсте. Нисам ту уврстио многе личности из новије историје, послије завршетка II свјетског рата, избјегао сам уврстити и неке који су током II свјетског рата остали упамћени, то нас увијек води у те наше трагичне деобе.
Сигурно сам се огрешио о многе Србе који су се требали наћи на тој листи, да сам правио листу за 10 или 20 минута, била би и нека друга имена, но као у шаху, такнуто, макнута, има још стотине значајних Срба и Српкиња, али ето ове сам уврстио, то је то.
Ту сам уврстио неке који се неће наћи на списковима најзначајнијих Срба, рецимо Вук II Бранковић (Змај огњени Вук), Никола Скобаљић, Јован Ненад, Бајо Пивљанин, но ти Срби симболизују пркос, слободарски дух нашег народа и они су само одабрани у плејади великих јунака који су у тешким временима пружали отпор завојевачу.
Исто важи и за Мићу Љубибратића који је само један у плејади вођа бројних устанака и буна Срба пречана.
И Војо Танкосић и Драгутин Гавриловић су ту испред бројних јунака са почетка XX. вијека којима родољубље и љубав према Србији бјеше једина водиља.
Наравно ту су и други Срби и Српкиње који су оставили траг, започели велике процесе или започели епоху српских великих династија.

Да се вратимо питању. Да ли Срби треба да се поносе својом историјом?
Ако би питали разне Дубравке, Латинке, Бранке и остале Бешлине, и уопште ту аутошовинистичку дружину, они ће сваки догађај и сваку личност скарадно тумачити, они ће увијек наћи пут да омаловаже српску историју, или ће дубокоумно примијетити како Срби робују митоманији.
Али ако погледамо сва та славна времена, славне и велике битке, величанствене примјере херојства, све те значајне личности, исправан одговор је, Срби немају право не бити поносни на своју историју.
Naravno da treba da se ponosimo. To je pitanje našeg identiteta, to je naše predanje, to je ono sto smi mi sada, i ono što ćemo biti u budućnosti.
 
Cak i mi nestrucnjaci znamo da je istorija pisana i zasnovana na politickim interesima, a onda vidimo da se "istoricari" bave samo politickim revizijama istorije, a nikako naucnim utvrdjivanjem istine.
Takvi istoricari i istorija je nepotrebna Srbiji....a da li treba imati u vidu Deretica i "alternativnu" istoriju govori javno sakrivanje jedne istorije i potenciranje na drugoj....za to nije potrebno biti strucnjak.
 
На жалост, многи српски великани су потиснути у српској историографији. Има мало и до овог времена поремећених вриједности гдје се кроз једну контаминацију умова политичким и ријалити садржајима врши и лоботомија нације. Када би спровели анкету која је значајнија историјска личност, Милутин Миланковић или змај од Шипова нисам баш увјерен какви би били резултати анкете.

Како написах, многи српски великани су потиснути, маргинализовани у српској историографији, људи који су оставили траг својим дјелима. неки својом посвећеношчу борби за српство, неки у науци, књижевности, умјетности, на жалост имамо и то насљеђе времена када се много што шта гледало кроз идеолошку призму. Опет на жалост у тим српским деобама и странпутицама преплићемо се и саплићемо до данашњих дана, и српска историографија се огрешила о бројне српске великане, у том робовању идеолошком калупу деценијама би нежељено о њима писати, какав су траг оставили, и како пострадаше и од чије руке у том времену 1940их када је зло односило побједу над добром.

О страдању великог српског сликара Саве Шумановића којег је државни апарат монструм творевине ендехазије 30.августа 1942.године са још 150 Срба из Шида свирепо ликвидирао. Сава је заслужено добио своје мјесто у српској историји.
Но прича о још једном великом сликару и српском великану Михаилу Миловановићу (српска википедија овдје) је потиуснута, Михаило је попут Саве и бројних других велики сликар, који је овјековјечио српске војводе и генерале, и српску голготу током великог рата, сликар који је насликао српску историју, тегобну и величанствену. Сликар који је пострадао због истог "гријеха" као и Сава, бјеше непожељан и реметилачки фактор у очима оних који су узурпирали власт. Сава је убијен због "гријеха" што бјеше православни Србин, неопростив "гријех" у очима хуља оличених у врхушки монструм творевине ендехазије. Током трајања Ужичке републкике и Михаило бјеше оптужен да је захваљујући познанству са једним њемачким командантом (са чијим оцем је студирао) из њемачког заточенуиштва ослободио неколико Срба. То је већ неопростив "гријеха" а ако додамо да је Михаило имао и имућно имање, у тим временима ће му прикалемити (наравно лажна) свакојака непочинштва, по "кратком поступку" бива стријељан.
Неправда према Миххаилу Миловановића дјелимично је исправљена, 2007. године одлуком Окружног суда у Ужицу, Миловановић је рехабилитован уз образложење да није био ни народни непријатељ, ни петоколонаш, те да је стријељан из разлога што није хтео да приступи комунистима и материјално их помаже, дакле из чисто идеолошких и политичких разлога.
Остаје да се исправи важнија неправда и да Михаило Миловановић добије мјесто у српској историографији које заслужује.

Неке од слика овог изванредног сликара који је овјековјечио српску историју и српску голготу

1024px-Михаило_Миловановић Павле_Јуришић_Штурм.jpg

Портрет генерала Павла Јуришић Штурма

Milovanovic_artiljerci.jpg

Артиљерци, насликано 1913-14.

Milovanovic_turci_na_kumanovu.jpg

Турци на Куманову, насликано 1913-14.
 
Ко контролише прошлост, контролише будућност”...написа једном један писац и да нам одговор ради чега се удара преко подобних (квази)историчара и којекаквих плаћених пискарала по српској историји. Гдје ће се држећи се задатог калупа моделирати, преобликовати и изобличити национална историја тако што ће се под плаштом тзв. критичке историографије што више наглашавати оно рђаво, ружно и грешно из српске историје, што ће за посљедицу имати осјећај стида, сталног терета кривице и презира према властитом роду, временом ће се усадити осјећај инфериорности и поданички менталитет. и утабати пртина пројектованим политичким процесима.

На истом задатку су и све бројнији шарлатани који добијају медијски простор, и чија је сврха негирати све из српске историје, плебс контаминирати (идиотским) теоријама завјере, кроз које ће се скрнавити, обесмишљавати и вршити силовање историје у покушају.
Некад су ти који забразде са тим идиотским мантрама и теоријама вођени пустом жељом да добију медијску пажњу, евентуално коју кинту зараде, и нису свјесни да су и они корисни идиоти и инструменти спољног играча који и кроз такав приступ гдје ће се све негирати и обесмислити, ради на слуђивању и распамећивању нације, гдје ће се створити гадљивост нације посебно према старијој националној историји.

Е сад, на другој теми повела се расправа око идентитета кроз историју, националног и вјерског да би по обичају "скренула" на сумњу о аутентичности неких српских средњовјековних рукописа. Како нисам из конфузних реплика успијевао разазнати у ком смјеру форумаши, посебно један који пише серијеске објаве једноличних кратких реченица, "нишане", форумаш
Evo, pomoći ću ti da ti pojasnim: Domentijanovo žitije Svetog Save je falsifikat jezuita iz XVII veka izmišljen po nalogu Vatikana sa ciljem da se unište Srbi (potpisali Šargić i Mitić). Nastalo je kao deo istog korpusa koji je stvorio Porfirogenitova 3 dela u kojima se pominju Srbi, ...
ме је "просвијетлио" да је са ипак "очекиване" адресе Доментијаново житије Светог Савбе проглашено фалсификатом.
И ту не чуди што су такве тврдње дошле са те адресе, истина мишљења сам да се овај Митић ухватио у погрешно коло но његов избор. И од стране љигавих ликова попут овог ел-де-пеовца Шаргића, на удару се на овај начин нашла и српска средњовјековна књижевност.

А Срби, поред великих личности, династија, небројених примјера јунаштва и пркоса завојевачу, могу и морају бити поносни и на своју књижевност, посебно средњовјековну. И посебно из ере Немањића. Ту је свакако важан извјесни Растко Немањић знан и као Сава, који је написао епохално дјело Законоправило (овдје) око 1220-године којим су у земљи успоставио црквена и свјетовна правила кроз која се афирмишу моралне и духовне врлине када је мало ко у Европи имао било какве законе. И не само то поред бројних списа, посланица, манастирских типика (правилника), него је у српској књижевности кроз своје житије Светог Симеуна и творац биографије као жанра. Писања биографија, односно животиописа, су наставили Савин брат Стефан, рукопис (овдје) кроз који описује живот свог оца, Доментијан који описује живот Светог Саве (овдје од стр.117) и Симеуна, као и Теодосијева писанија (овдје). Наведени рукописи су и из данашње перцепције и доживљаја литералне вриједности, у сваком погледу фасцинантни.

Нисам пратио какве су "аргументе" приложили шарлатани којим оспоравају Доментијанов рукопис, ваљда нешто у распону од глупавих до бесмислених, али аутентичност и тог списа и других није оспорио нико од озбиљних историчара или историчара књижевности, имамо изванредну обраду (овдје) историчара књижевности Јована Деретића посвећену историји српске књижевноти.
Мало је на свијету народа, тек неколико који имају примјере таквих фантастичних књижевних дјела из развијеног средњег вијека. И зато се баш удара на српску средњевјековну књижевност, ови шарлатани, неки који су се лаковјено ухватили у то коло а неки богами кварни смутњивци, су на задатку потирања тих рукописа или макар довођења свега под сумњу. Српска историја бјеше и тегобна и чемерна и испуњена великим страдањима, али и на те примјере српске средњевјековне књижевности Срби немају права не бити поносним.
 
Poslednja izmena:
Opis bitke kod Dimotike sa srpske vikipedije:

,,Bitka je započela u zoru kada se Turska vojska bolje snašla i prva napala nespremne savezničke snage. Bugarski vojnici su se odmah povukli u grad ostavljajući Srbe i Vizantince. Vizantinci su se predali i time ostavili Srbe koji su dočekali turski napad na otvorenom polju. Lošije naoružani, nespremni na nepoznatom terenu nisu uspeli da se odbrane. Veći deo vojske je pobijen ili zarobljen. Kaznac Borilović je sa nekolicinom uspeo da se izvuče."

Sad kad neko ovako pročita reći će ništa to nije posebno, još jedna u moru bitaka gde je malobrojnija vojska poražena od mnogobrojnije. Ali kad se malo bolje razmisli nije baš tako. Srbi su došli kao pomoć koje je car Dušan poslao. Možda su sigurno mogli posle predaje saveznika i oni da se povuku sa bojišta, jer nikome se ne gine uzalud, pa ni Turcima. Ali njihovo povlačenje bi značilo i pad grada, ubijanje i odvođenje zarobljenika u ropstvo. Možda je u tom momentu presudio neki nadahnjujući govor tipa: ,,Braćo mi Srbi se nikad ne povlačimo pred jačim neprijateljem i nikada nikoga ne ostavljamo na cedilu".

Ja zaista mislim da Srbi, kao i mnogi drugi veći i manji narodi, trebaju biti ponosni na svoju istoriju.
 
Да ли Срби треба да се поносе својом историјом?
Задњих деценија афирмише се један игнорантнски и омаловажавајући однос према српској историји, посебно оној старијој. Када се крене о историји писати или говорити ту се по аутоматизму тежиште премјести на период II свјетског рата, вријеме ендехазије, преплићемо се и саплићемо у нашим трагичним деобама, ту су на цијени данас ликови и ликуше који се лажно представљају историчарима, разне Дубравке, Латинке, Бранке и остали Бешлини, ти “тумачи“ историје, и промотери аутошовинизма међу Србљем који ће хируршки прецизно детектовати све ружне догађаје уз једно скарадно тумачење тих времена и који ће увијек расправу усмјерити ка неким проказаним “злоћама“ међу Србљем, а “изокола“ се Србима трасира пртина култури заборава како би се амнестирали они који су у разним временима нашем роду зло чинили. Зајебана игра и зајебани играчи.

Историја нашег народа не почиње са тим временом, већ много раније. Нашу су историју обиљежили и славне епохе и тегобна времена, након времена јарма шојавиле би се и славне династије, обиљежиле су велике битке и велике епопеје, многи бурни догађаји и многе значајне личности.
Величина једног народа не мјери се бројношћу, колико у неком моменту има економску или политичку важност, или колико су у неким временима знали да изаберу паметнијји пут, већ бројем великих људи које је тај народ изњедрио

А Срби су кроз своју историју, вурну и чемерну, и када би се знали начи често на вјетрометини која би многе народе просто одувала, изњедрили велики број значајних људи, неки су значајни за нашу историју, неки би у тешким временима допринели да преживимо као народ који је сачувао свијест о свом идентитету, а неки би урадили велике ствари и задужили човјечанство.
Овдје сам саставио неку листу 50 значајних личности из српске историје;
Pogledajte prilog 671290
Pogledajte prilog 671292
То је онако на прву руку, личности које су ми пале на памет и које сам мислио да заслужују да се уврсте. Нисам ту уврстио многе личности из новије историје, послије завршетка II свјетског рата, избјегао сам уврстити и неке који су током II свјетског рата остали упамћени, то нас увијек води у те наше трагичне деобе.
Сигурно сам се огрешио о многе Србе који су се требали наћи на тој листи, да сам правио листу за 10 или 20 минута, била би и нека друга имена, но као у шаху, такнуто, макнута, има још стотине значајних Срба и Српкиња, али ето ове сам уврстио, то је то.
Ту сам уврстио неке који се неће наћи на списковима најзначајнијих Срба, рецимо Вук II Бранковић (Змај огњени Вук), Никола Скобаљић, Јован Ненад, Бајо Пивљанин, но ти Срби симболизују пркос, слободарски дух нашег народа и они су само одабрани у плејади великих јунака који су у тешким временима пружали отпор завојевачу.
Исто важи и за Мићу Љубибратића који је само један у плејади вођа бројних устанака и буна Срба пречана.
И Војо Танкосић и Драгутин Гавриловић су ту испред бројних јунака са почетка XX. вијека којима родољубље и љубав према Србији бјеше једина водиља.
Наравно ту су и други Срби и Српкиње који су оставили траг, започели велике процесе или започели епоху српских великих династија.

Да се вратимо питању. Да ли Срби треба да се поносе својом историјом?
Ако би питали разне Дубравке, Латинке, Бранке и остале Бешлине, и уопште ту аутошовинистичку дружину, они ће сваки догађај и сваку личност скарадно тумачити, они ће увијек наћи пут да омаловаже српску историју, или ће дубокоумно примијетити како Срби робују митоманији.
Али ако погледамо сва та славна времена, славне и велике битке, величанствене примјере херојства, све те значајне личности, исправан одговор је, Срби немају право не бити поносни на своју историју.
Комунизам треба забранити и иде нам у прилог што је Трамп победио, тако да леви глобалисти нам не би правили већих проблема. 27. март прогласити за најтрагичнији дан у новијој историји и осудити домаће издајнике који су радили за интересе Лондона и СССРа.
Морамо само испоштовати совјетске комуњаре, због добрих односа са Русијом и то нема везе са Путином, јер и његов наследник неће мењати ту њихову комуњарску политику, јер њихово искуству у др.св. рату је било другачије. Титове комуњаре су копилад, које нико на западу неће бранити, јер та вештачка нација није успела, као и њихова држава.
Треба наставити са рехабилитацијом свих српских родољуба укључујући и Недића.
Морамо смањити величање култа вечите жртве и губитничке политике рата. Смањити ту посвећеност јадности, коју носимо у колективном стању ума. Тај понос који гајимо према изгубљеним биткама, понос што смо изгубили много људи, а да и не знамо због чега. То је та врста песимизма и посвећености смрти. Смрт је узвишени чин, а не живот.
Људи који су улазили у унапред изгубљене битке, су постајали људи које ми кроз историју славимо. Ми континуирано носимо печат жртвеног народа.
Балкан је ментални, а не географски појам, у којем је комплекс ниже вредности у личности утиснут рођењем. Преносимо патњу својих родитеља на нас и на наше потомке, јер у животу су само жртве вредне.
Ако изгледаш лоше и мучиш се, тек онда имаш поштовање. Ако се не мучиш, ако ти добро иде у животу, онда мораш да кукаш, како би био прихваћен од већине кукача.
Немој дозволити успех, је то је одлика покварених, корумпираних и злих. Дозволимо предуго људима који нас краду, вређају, лажу, газе, јер то смо научили у својим породицама да је нормално.
 
И још једна велика српска заблуда је да су Руси исти као Срби. Руси нису ни по менталитету слични Србима, јер нама су чак и дођоши Албанци сличнији, да не причамо тек о другим балканским народима, који јесу или нису настали од Срба.
Друга ствар, Руси нису антизападњаци, чак и они који јесу, то је далеко мањи проценат и интезитет фобије у односу на Србе.
Русима нико није отео територије као нама, они су се чак и проширили у 21. веку. Којим Европљанима је то пошло за руком ?
Нико их није бомбардовао, као што је нас запад.

Зашто би они гајили губитничку политику мржње попут нас и других Балканаца који су слични нама ?

1% Срба је гласао за Руску партију, мислили они су антиНАТО партија, кад они уђоше у коалицију са СНС на локалу у Нишу.
Јбга, Русија је хтела да уђе у НАТО, док ми мрзимо НАТО. Русија ће сутра опет тесно сарађивати са западом, а нама остаје та мржња и губитнички менталитет, да зависимо од других.
Руси не желе да нам поклоне НИС, без обзира што им је Тадић поклонио за мале паре. Јбга на речима смо браћа, али када дође питање економије, браћа су хладна и гладна.
 

Back
Top