Idemacaokotebe
Zainteresovan član
- Poruka
- 124
Zdravo svima, imam 27 godina i problem koji po simptomima sa interneta bih mogla prispisati socijalnoj fobiji. Naime, jos kad sam bila jako mala uvek sam bila suvise vezana za rodutelje, nikad previse drustvena, kako sam rasla situacija se samo pogorsavala, tokom osnovne, a kasnije i srednje skole sve vise sam se zatvrala u sebe. Danas, imam problem da komuniciram sa bilo kim, dobro ne bas sa svima, npr moze se desiti da lakse kom sa strancima, nego recimo sa nekim rodjacima, evo bas situacije od pre neki dan, slavili smo, i bilo je previse ljudi u kuci, da sam mogla samo bih se negde sakrila, i ne bih izlazila dok sve ne prodje, bila sam u stanju da sve sudove operem samo da ne moram ni sa kim govoriti licno hahah 
Sam fakultet sam otegla zbog straha od odlaska na isti, ispite sam prenosila iz godine u godinu, i to pretezno ispite u okviru kojih je bilo nekih seminarskih, pogotovo odbrane istih-to mi je jedan od najjacih strahova(javni nastupi), zatim bih pred svaki ispit plakala, povracala, danima nisam spavala, sad strepim da li ce nastaav i u drugom semestru biti onlajn pa da konacno zavrsim zapoceto, jer mi odlasak na fak stvara neverovatnu nervozu, a ukoliko bude uzivo, nema od toga nista.. Kada sam u drustvu cak i drugarica, osecam se nekako jadno, prosto nzm sta da pricam, vodim jedan isprazan zivot i smatram se dosadnom, ulazak u kafci mi predstavlja stres, odlaci na bilo kakv posao, razgovor za posao, ili cak i najobicniji poziv da zakazem kod zubara.. muskarci nikada nisu pokazivali preterano interesovanje zta mene, imala sam oduvek visak kilograma, trudim se da skinem, ali tesko ide, za sebe mislim da sam najgora u svemu, i tesko se nosim sa bilo kojom stresnijom situacijom. Razmisljala sam da odem do nekog psih, medjutim sve to je relativno skupo, a nije da sam bas pri parama, takodje me strah kako bih uopste ovako anksiozna pricala sa njim, tesko se otvaram da pricam cak i sa mamom, ili durgaricom, a mislim ds i kad bih krenula da pricam isplakala bih more suza.. Nadam se da vas nisam ugusila, interesuje me misljenje istih ili slicnih meni, koji su prosli, prolaze ili su pobedili neko slicno stanje ovom, ili stav nekog strucnjaka, da li je moguce pomoci sam sebi i na koji nacin to da ucinim? Hvala unapred
Sam fakultet sam otegla zbog straha od odlaska na isti, ispite sam prenosila iz godine u godinu, i to pretezno ispite u okviru kojih je bilo nekih seminarskih, pogotovo odbrane istih-to mi je jedan od najjacih strahova(javni nastupi), zatim bih pred svaki ispit plakala, povracala, danima nisam spavala, sad strepim da li ce nastaav i u drugom semestru biti onlajn pa da konacno zavrsim zapoceto, jer mi odlasak na fak stvara neverovatnu nervozu, a ukoliko bude uzivo, nema od toga nista.. Kada sam u drustvu cak i drugarica, osecam se nekako jadno, prosto nzm sta da pricam, vodim jedan isprazan zivot i smatram se dosadnom, ulazak u kafci mi predstavlja stres, odlaci na bilo kakv posao, razgovor za posao, ili cak i najobicniji poziv da zakazem kod zubara.. muskarci nikada nisu pokazivali preterano interesovanje zta mene, imala sam oduvek visak kilograma, trudim se da skinem, ali tesko ide, za sebe mislim da sam najgora u svemu, i tesko se nosim sa bilo kojom stresnijom situacijom. Razmisljala sam da odem do nekog psih, medjutim sve to je relativno skupo, a nije da sam bas pri parama, takodje me strah kako bih uopste ovako anksiozna pricala sa njim, tesko se otvaram da pricam cak i sa mamom, ili durgaricom, a mislim ds i kad bih krenula da pricam isplakala bih more suza.. Nadam se da vas nisam ugusila, interesuje me misljenje istih ili slicnih meni, koji su prosli, prolaze ili su pobedili neko slicno stanje ovom, ili stav nekog strucnjaka, da li je moguce pomoci sam sebi i na koji nacin to da ucinim? Hvala unapred
Poslednja izmena:
