Trampova namera da zaustavi rat u Ukrajini jeste bila iskrena, ali način na koji je to pokušao da uradi bio je u najmanju ruku naivan, ako ne i opasno glup. Umesto da ojača poziciju Ukrajine pa iz te ravnoteže traži pregovore, on je praktično poklonio inicijativu Putinu, povukao podršku Kijevu, kritikovao NATO i EU, i sve to u nadi da će Putin to protumačiti kao "gest dobre volje".
Naravno, Putin je to protumačio kao slabost i iskoristio priliku da još jače pritisne. Pregovori se ne vode iz pozicije poraženog, a Tramp je upravo to napravio: oslabio ukrajinsku pregovaračku poziciju, a time i celu ideju mira. Umesto kompromisa, dobio je invaziju. Klasičan primer diktatorske logike: ne nagrađuješ slabost, već je gaziš.
Evropljani su od početka shvatili ono što Tramp nikako da ukapira, da Putin ne traži dogovor, već potpunu dominaciju. Svaki "ustupak" Zapada, svaki pokušaj deeskalacije, kod Putina samo pojačava apetit. U njegovom sistemu moći, mir nije cilj već smetnja. Rat mu omogućava totalnu kontrolu u zemlji i opravdava svaki oblik represije. Povratak na mir bi otvorio pitanja, oslabio vlast, možda čak i pokrenuo unutrašnji bunt.
Inače, Putin ne pobeđuje zato što je superioran, već zato što mu se omogućava da se tako ponaša. Zapad igra na kartu razuma, dok se sa druge strane vodi politika siledžije kojoj je svaka slabost signal da krene još jače. A siledžije ne zaustavljaš tako što im se skloniš s puta, već tako što im postaviš granicu koju ne mogu da pređu bez posledica.
Na kraju, Tramp sada pokušava da prebaci krivicu na Putina, da ga predstavi kao "ludaka" koji je izmakao kontroli. Ali pravi problem je što je Tramp igrao šah protiv igrača koji uopšte ne priznaje pravila te igre. I onda se čudi što je ostao bez figura.
