Cela ideja je da se pored planiranog “vojvođanskog jezika” konstruiše bar još jedan:
Pogledajte prilog 1738887
Pogledajte prilog 1738888
Nastavak ovoga:
Pogledajte prilog 1738889
Danas više nije u opasnosti samo srpska ćirilica jer je ona, praktično, već nestala s naših ulica i uopšte iz javne upotrebe. Sada je već u očiglednoj opasnosti srpski jezik, i to – i kao standard i kao naziv. Pošto je hrvatska varijanta već davno preimenovana u „hrvatski jezik”, nedavno bošnjačka varijanta u „bosanski” ili „bošnjački jezik”, sada je u procesu preimenovanje crnogorske varijante srpskog jezika u „crnogorski jezik”. A sutra – da se, kojim slučajem, pod pritiscima „međunarodne zajednice” (čitaj: Amerike) izdvoji srpska Vojvodina – odmah bi se aktivirala već ranija zahtevanja da Srbi u Vojvodini preimenuju svoj jezik. Naravno, mađarski jezik, rumunski, rusinski i drugi ostali bi pod svojim imenima i u toj, ne daj bože, izdvojenoj Vojvodini, a samo bi se jezik Srba zvao „vojvođanski jezik”. Ivan Klajn u NIN-u dobro objašnjava da su svi ti preimenovani jezici, u stvari, jedan jezik. On je vrlo merodavan pa zato i pozvan a – kao predsednik Odbora za standardizaciju – i obavezan da objasni kako je svako preimenovanje jezika izvan domena nauke. On spominje da su Hrvati sredinom 19. veka prihvatili srpski (štokavski, vukovski) za svoj standardni jezik napustivši čakavski i kajkavski, ali kaže da se o tome „još vode diskusije” i da je moguće da je u tom gledištu „prof. (Miloš) Kovačević u pravu sa istorijske tačke gledišta”. A kakva tu postoji druga „tačka gledišta” osim istorijske? On spominje da je danas u Evropi za srpski jezik s njegovim novouspostavljenim normiranim varijantama „iz čisto političkih razloga, počela da se primenjuje skraćenica BHS”. To je, dakle, novi naziv za srpski jezik – BHS (behaes, tako se tamo to čita). Kao kad bi neko engleski jezik s njegovim varijantama u Engleskoj, Americi, Kanadi i Australiji nazvao, na primer, EAKAU jezik (jezik eakaau). A nije, ipak, Klajnovo, da mu smeta zahtev zatvorenika Vojislava Šešelja koji u Haškom sudu traži sudske spise na svom jeziku i pismu. Otkud mu pravo da osporava, čak i pomalo sprdajući se s tim, što Šešelj traži za sebe samo ono što traže i Hrvati, Bošnjaci ili bilo ko drugi. To je političko i stvarno pravo svakog haškog zatvorenika, a ne samo Vojislava Šešelja kojeg Klajn jedinog spominje. Naučnik bi trebalo da u potrebnoj meri izbegne iskazivanje svog političkog gledišta kad raspravlja naučno o jeziku. Potrebno je objasniti i upozoriti da nestajanje ćirilice iz srpskog jezika nije bezazlen proces. Kroz gubljenje ćirilice omogućuje se dalje nipodaštavanje Srba i njihovog jezika, nova preimenovanja tog jezika i, u budućnosti, nestajanje i naziva i standardne varijante kojom se služe Srbi. Otuda je Šešeljev zahtev za dobijanje spisa na svojoj jezičkoj varijanti sa ćiriličkim pismom, u stvari, odbrana ne samo prava na svoj jezik i pismo nego i zaštita uopšte srpskog jezika i pisma. Uloga srpske ćirilice u srpskom jeziku na određeni način može se uporediti s ulogom crkve u narodu. Crkva je za Srbe danas jedini siguran duhovni oslonac – baš kao što je srpska ćirilica siguran oslonac za jezik Srba. To danas mnogi Srbi ne razumeju. Prof. srpskog jezika Dragoljub Zbiljić, Novi Sad
https://www.nin.rs/arhiva/vesti/8819/vojvodanski-jezik
