U ovom kontekstu treba pomenuti i pripovetku jednog autora rođenog tek nakon rata: posredi je pripovetka Jedan (Einer, 1988) Norberta Gštrajna, koja predstavlja psihogram jednog autsajdera u seoskoj zajednici kojom vladaju turisti, čiju egzistenciju proždire i postepeno utapa alkohol. Ovaj „gubitnik“ se protivi šizoidnom geslu zajednice: „Srdačno dobrodošli, ali mi smo mi“ i jedino za šta ga još smatraju korisnim jeste da na plesnim večerima zabavlja turiste izigravajući mumlajuću ludu. Iako se ova pripovetka ne osvrće eksplicitno na nacističko vreme, ipak se, prema Menaseovom mišljenju, može otkriti „kontinuitet“ sa tadašnjim vremenom, koji se „u delovanju i mišljenu ‘junaka sela’ implicitno ispoljava kao nešto već duboko ukorenjeno u njima.“
Da na tlu provincije još uvek ima smeđih izraslina, da sva ta turistička poslovnost ne uspeva da priguši glasove nekadašnjih žrtava i da se stoga austrijski autori i dalje osećaju dužni da deluju protiv svemoći ćutanja i da se zalažu za suočavanje sa neugodnim mentalnim posledicama fašizma, dokazuju i romani Deca mrtvih (Die Kinder der Toten, 1995) Elfride Jelinek i Morbus Kithara (1995) Kristofa Ransmajera.
U austrijskoj književnosti postoje i dela koja ne daju prvenstvo provinciji kao mestu odvijanja istorijske radnje, već gradu. Primer za to je roman Izgnanici (Die Ausgesperrten, 1980) Elfride Jelinek, u kome je prikazan portret Beča iz pedesetih godina. Da denacifikacija nije uspela ni u velikom gradu, prikazano je s cinične pripovedačke distance u liku gospodina Vitkovskog, osakaćenog i perverznog napasnika, koji kao bivši oficir „sada, kao i ranije, zastupa nacionalsocijalističku partiju“. Još jedan roman grada, čija se radnja odvija u sadašnjosti, iznedrio je kasnije Jozef Haslinger: Bal u operi (Opernball, 1995) je tekst koji se bavi ponovnim buđenjem nacističke ideologije u obliku desničarskog ekstremizma, rasizma i nacionalizma. Podsećajući na sve učestaliju pojavu terorizma ekstremne desnice od početka devedesetih godina kako u Nemačkoj, tako i u Austriji, tekst predstavlja jedan fiktivan, ali nikako nerealističan horor scenario u obliku politički motivisanog atentata i to ne na romsko naselje ili smeštaj za azilante, već upravo na bal u operi, na reprezentativan bečki događaj bogat tradicijom koji svake godine sanja san o zlatnim vremenima. Haslingerov roman time pokazuje kako jedan bezazlen, kičast san, koji na jednu noć postaje stvarnost, biva raznesen od stvarnosti koja od tridesetih godina u glavama nekih još uvek nije odsanjana do kraja.
Pored romana i pripovedaka austrijske književnosti koji se obračunavaju sa „smeđim“ nitima prožetim kroz istoriju, treba navesti i eseje na ovu temu. Najvažniji tekst ove vrste, koji je prouzrokovao čitavu poplavu naučnih publikacija o najnovijoj istoriji Druge republike nesumnjivo je onaj od Jozefa Haslingera: Politika osećanja. Esej o Austriji (1987) nastao je povodom izbora Valdhajmera za predsednika Austrije 1986. godine, iako daleko prevazilazi ovaj povod. U prvom delu Haslingerov esej obrađuje podatke o predizbornoj kampanji, tačnije, on iz obilja informacija, koje se sastoje od istorijskih podataka o Valdhajmerovoj oficirskoj karijeri u Balkanskom ratu, njegovih izjava, zvaničnih reakcija inostranstva, pogotovu SAD, propagandne štampe, akcija plakatiranja, komentara štampe, političkih govora, pretećih pisama Jevrejskoj opštini u Beču, statističkih istraživanja javnog mnjenja, destiluje „tri raspoloženja“ izborne kampanje: „1. Vermaht kao mesto čestitosti i izvršavanja dužnost, 2. antisemitizam i ksenofobija, 3. razmetljivo isticanje austrijskog patriotizma“. Polazeći od ovih nalaza, tekst u narednim po glavljima kreće u potragu za istorijskim temeljom političkog samoviđenja Druge republike i uporno, ali nepolemički, traži odgovore o njenim počecima, „političkom posleratnom moralu“, o propustima prilikom denacifikacije i „preživljavanju“ nekadašnjih nacista u privredi, na katedrama i političkim pozicijama. U delu eseja pod naslovom „Smeđa, podzemna reka“ podseća na žrtve koncentracionih logora u smeđoj Austriji, prikazuje nedosledne pokušaje restitucije Dunavske republike i obaveštava o neprestanoj diskriminaciji i getoizaciji Roma i iznova razbuktalom populizmu desnice i antisemitizmu. Ovaj esej, čiju prosvetiteljsku vrednost treba visoko ceniti, čita se jednim delom kao tragedija i može asocirati na sentencu iz Trga heroja: Austrijanci su „opsednuti nesrećom“. Može se tvrditi da u pogledu Austrije i nacionalsocijalizma Haslingerov esej pruža i činjeničnu podlogu Bernhardovim monolozima preterivanja.
U svojoj zbirci Dvoglava Austrija (Das doppelköpfige Österreich, 1995) Gerhard Rot, između ostalog, prilaže i eseje iz druge polovine osamdesetih godina o Austriji i njenoj novijoj istoriji.
Podrobnije osvrtanje na njih nije potrebno, jer im nedostaju kako analitička temeljnost, tako i informacije, što kod Haslingera ni izdaleka nije slučaj. Nasuprot tome, interesantnijom i poučnijom čini se Rotova zbirka eseja Putovanje u unutrašnjost Beča (1991) u kojoj su opisani istorijom bogati i poluzaboravljeni delovi Beča s mnoštvom detalja i neophodnim predznanjem.
I za kraj, osvrnućemo se još jednom na već pomenuti esej Zemlja bez svojstva Roberta Menasea. U ovom, takođe veoma poučnom tekstu vrednom čitanja, on prebacuje Austriji to što se „javno tako malo bavila svojim problemima i samorefleksijom“ kao nijedna druga zemlja na svetu. Menase istražuje razloge zbog kojih je Drugoj republici toliko teško da otkrije svoje mane i o njima diskutuje. On upućuje na to da simboli Austrije, državni grb i himna, prikriveno i oprečno oblikuju nacionalno shvatanje razapeto između državne samostalnosti i sve do danas prisutne „čežnje za priključenjem Nemačkoj“. I konačno, Menaseu je pošlo za rukom da i na polju književne kritike konstatuje „nesposobnost Austrijanaca da austrijsku književnost ponajpre pročitaju kao svoju sopstvenu“.
2. Tema nacionalsocijalizma u Bernhardovom delu
Tekstovi Tomasa Bernharda imaju, u pogledu tematizacije nacionalsocijalizma, posebno važnu ulogu u austrijskoj posleratnoj književnosti, budući da ovu materiju obrađuju i prikazuju koliko na radikalan, toliko i na provokativan način. Ono što je u njima ostvareno u formi autobiografskih sećanja i refleksija, pozorišnih komada, dramoleta, pesama i kasnijih romana, može se označiti kao Bernhardov agresivan i afektivan prosvetiteljski rad. Da u njemutreba ponovo videti dalje od puke metafore ludosti, biće prikazano u nastavku.
Šizofrenija počinitelja
Jedan od najvrednijih književnih doprinosa diskursu o starom i novom fašizmu, Bernhard je pružio dramskim tekstom Pred penzijom (Vor dem Ruhestand) i to nekoliko godina pre zagrevanja debate uzrokovane manje ili više otvorenim nastupanjem desničarskog populizma u Nemačkoj i Austriji. Komad, koji je prvi put izveden 1979. godine, treba čitati kao nemački pandan Trgu heroja, iako nosi podnaslov Komedija o nemačkoj duši. I pored Bernhardovog ironičnog poigravanja s čitaocem takvom odrednicom književnog roda, jer se na prvi pogled čini da bi tekstu pre odgovarao termin tragedija ili groteska, upućivanje na nemačku dušu treba nedvosmisleno i bukvalno shvatiti.
U Bernhardovim tekstovima se češće pronalaze distancirane i nepoverljive opaske o Nemačkoj. Treba se, na primer, prisetiti hemičara Holenštajnera iz romana Hodanje (Gehen), koji radije odabire samoubistvo, nego mogućnost da radi u Nemačkoj „jer je njemu ova zemlja jeziva i krajnje odvratna“. U tekstu Pred penzijom secira se „jezovita“, „nemačka duša“.
Pre zalaženja u dramski modalitet ovog postupka, mora se ukazati na posebnu povezanost ovog komada sa Trgom heroja. U oba slučaja radi se o vrlo delotvornim komadima koji su u javnosti izazvali skandal, jer su im pripisane aluzije na aktuelne političare. U Trgu heroja ističu se Valdhajm i Vranicki, a u komadu Pred penzijom izdvaja se Karl Karstens, odnosno njegovo članstvo u nacističkoj stranci NSDAP, koji je od 1979. vršio dužnost predsednika Nemačke. Osim toga, smatra se da je kao spoljašnji povod za pisanje komada poslužio politički sukob između Klausa Pajmana i Hansa Filbingera, tadašnjeg predsednika pokrajinske vlade Baden-Virtemberga, a nekadašnjeg sudije mornarice, čija je nacionalsocijalistička prošlost bila otkrivena. Pod svetlom takvih konkretnih referenci očitava se sličnost ovih dramskih tekstova.
Ako se, pak, osmotre perspektive iz kojih je u oba teksta tematizovan nacionalsocijalizam, uočava se da su one međusobno suprotstavljene i istovremeno komplementarne: dok se u Trgu heroja žrtve nacizma vrlo rečito žale, u Pred penzijom govore počinitelji. Ukupno gledano, oba komada nude jednu „okvirnu“ psihologiju nacionalsocijalizma. U nastavku će biti reči o duši počinitelja.
Pred penzijom se može, na osnovu preciznog prikaza psihograma protagoniste, nacionalsocijalističkog ubice Rudolfa Helera, čitati kao poučno štivo o potiskivanju, dvostrukom moralu i perverziji nazadnjaka. Heler, predsednik suda pred penzijom i nekadašnji komandant jednog koncentracionog logora, svake godine slavi rođendan svog obožavanog vođe SS-a Hajnriha Himlera, koji mu je svojevremeno bio nadređen i uz to pomogao da se spreči planirana izgradnja fabrike za proizvodnju otrovnog gasa upravo ispred kuće Helerovih roditelja. Sudija ima dve sestre: Veru, koja ga je nakon rata deset godina skrivala i sa kojom sada ima ljubavnički odnos. To je žena koja sa patriotskim ponosom i divljenjem gleda na svog brata. Tu je zatim i sestra Klara, koja je posle jednog bombaškog napada ostala u kolicima i koja svojim „levičarskim“ uverenjima bratu i sestri daje malo povoda za radost. Klara, otelotvorenje obogaljene i bespomoćne humanosti, svom je bratu suparnik i njegova žrtva. Već u Rudolfovom odnosu prema njoj očitava se šizofreno stanje njegove duše. S jedne strane, on voli Klaru i ne želi, na primer, da je zbog bolesti, kao što mu je savetovano, smesti u odgovarajući dom. S druge strane, on je mrzi i zazire od nje, smatra je „perverznom i ludom“, jer se protivi njegovim nacističkim govorima i objašnjava kako su „takve“ kao ona u njegovo vreme „slali u gasne komore“. Međutim, ne svedoče samo njegovi verbalni izlivi mržnje o njenoj moralnoj nadmoći, već i želja da je povodom proslave vidi u logoraškoj košulji i obrijane glave – želja, koju Vera, druga sestra, doživljava kao razuman hir svoga brata. Ona je ta, koja u prvom činu, u Rudolfovom odsustvu, nagovara Klaru da učestvuje u toj jezivoj maskaradi: „To je samo za večeras/ udovolji mu“. Već ova perverzija ukazuje da pozornicom vlada bezumlje. Da su razum i čovečnost izokrenuti i pervertirani, pokazuje osim toga i Helerovo samoviđenje: on sebe doživljava kao borca pokreta otpora koji kao komandant logora stoji iza svojih ubistava, koji je ponosan na „uzoran pogon“ kojim je upravljao, a koji svedoči o njegovoj vojničkoj dužnosti i o tome kako je on prilikom ubijanja zatvorenika gasom morao sebe da „prevaziđe“ i koji kao žrtva demokratije priželjkuje i čeka povratak nacizma, pa čak njuška jutarnji vazduh i veruje da se bliži čas „povratka pravde/ kada ćemo opet sasvim otvoreno moći da priznamo šta smo“. „Istine“ nacionalsocijaliste su sledeće:
U ratu ima špekulanata/ u miru još gorih poslovnih prevaranata/ Jevreji upropaštavaju i uništavaju zemljinu površinu/ i jednog dana će je u potpunosti razoriti/ Jevreji izrabljuju prirodu/ Demokratija je prevara/ ali teško onome ko danas podigne glas/ i izrekne te istine/ njemu će život biti prekraćen
Ovakve parole su poznate, najkasnije od kraja osamdesetih godina, iz programskih stavova i govora udruženja ekstremne desnice i one u jednom delu Nemačke, ma kako malom, još uvek predstavljaju mentalnu stvarnost. Ono što je 1979. godine još uvek zvučalo kao preterivanje u Nemačkoj čija se dnevna politika pre svega bavila levičarskim ekstremizmom, u međuvremenu je postalo iritantno prihvatljivo.
