Hellen:
Јој, јежим се кад се каже да је дете само ХТЕЛО да иде у Африку! Свако ко има мало дете зна да га може за пар минута убедити да нешто пожели и да поверује у нешто, и да ће дете радо прихватити сваку лепо сервирану идеју родитеља. Толико о њеној ВОЉИ!
А замислите тај културолошки шок кад се дете после неколико најбитнијих година живота врати у цивилизацију из које је потекло! Колико ће јој година требати да се адаптира на западни начин живота? Где ће припадати?
Друго: уколико и остане цео живот у Африци да ли ће тамо бити заиста прихваћена? Мислите да је њима нормално да им у племену живи бело дете, да не примећују разлику? Хоће ли она икада моћи да постане Бушманка?
ОК ако је нека породица изабрала такав начин живота, али мислим да не треба глорификовати и такав начин васпитања детета. Ако ћете већ да вршите корените промене, вршите га у свом животу, а децу васпитавајте у окружењу којем припада. Верујем да је у Африци интересантно, али ако хоћете да научите дете да се дружи са природом и да се сами саживите са њом, маните се компјутера па право на пољанче! Има и код нас прелепих предела, нетакнуте природе,али ко је спреман да проведе годишњи одмор без купатила, климе, телевизије и свега на шта смо навикли?
П.С. И шта јој вреди сопствени систем вредности кад ће увек морати да се уклапа у владајући систем вредности у неком друштву?
Prvo, ovo nije bila servirana ideja Tibinih roditelja. Do toga je došlo sasvim spontano. Za ljude u Srbiji normalno je da će takav potez Tibinih roditelja biti nešto “ekstremno”, dok za te Amerikance koji su često putovali po svetu, (između ostalog i u tu Afriku) i to što su poveli svoje dete sa sobom (pri tom bili sa njim, ne ostavljajući ga tamo) je nešto sasvim najnormalnije. Ne može se to nazvati njihovim “grehom” ili okarakterisati kao neka vrsta nesvesnog zločina prema detetu iz “dobre namere”. DOM jeste polazna tačka odrastanja i vaspitavanja svakog deteta. Slažem se sa tim. Ali ne slažem se da bilo kakvo odvajanje deteta od doma, može izazvati negativnosti. To što će dete imati širi pogled na svet, znati više stvari o svetu oko sebe, ne mora da znači da će ga to opteretiti, već naprotiv, dati bolju i jasniju sliku o svetu u kome živi. Bilo je više istraživanja koja su vršena na porodicama koje su imale decu i živeli istovremeno u dve različite zemlje. Često su zbog posla svojih roditelja bila prinuđena da putuju sa njima i žive u različitim zemljama. Ta deca kada bi ih pitali drugi ljudi: “Odakle si?”, odgovarali bi: “Misliš gde sam rođen ili gde živim trenutno?”. To nikako nije narušilo njihov život, sliku DOMA i PORODICE, niti su na bilo koji način zaostali u razvoju u odnosu na svoje vršnjake, već naprotiv, pokazalo se da su završili visoke škole, da su postali uspešni ljudi u svom porodičnom i profesionalnom životu. Jednostavno bili su samo kosmopolite koji su znali dosta više stvari, što ih nije opterećivalo, već naprotiv rasterećivalo u mnogim pitanjima vezanih za različite oblasti života.
Ovde se ne radi o tome da Tibi ode i (kao što su to neki razumeli): “završi u Africi”, da ostane skoro ceo život u Africi, pa potom vrati u svoj kraj, uopšte se ne radi o tome. Reč je o jednom putovanju, (sa boravkom roditelja u blizini) na određen (kraći) period, upoznavanje jedne kulture, običaja, biljnog i životinjskog sveta, proširivanju dosadašnjih vidika. Neznam koliko vredi tvrditi da se druženje sa decom drugačije boje kože može ugroziti ličnost onoga ko je “beo”, i da je to opasno druženje, kada danas postoje mnogo opasniji oblici druženja.
Drugo, nije reč o tome da ona postaje “Bušmanka”, ili da će to postati, pa se potom vratiti u svoj kraj. Ponavljam, nije reč o nikakvom “vaspitavanju deteta u Africi” ili želji roditelja da vrše neke korenite promene ili eksperimente na njoj, to su sasvim normalni, obrazovani ljudi koji nemaju nikakve komplekse, već su jedna srećna porodica.
Najveće zamerke koje su upućene na ovu priču su uglavnom (koliko vidim) primedbe na Tibine godine. Mada se Tibi za svoje godine sjajno razvija: način na koji govori, opisuje prirodu i životinje, smisao i sklad reči i sklopljenih rečenica, rešavanje problema na koje nailazi je zaista za svaku pohvalu. Hoću reći, vidi se da Tibi napreduje u najpozitivnijem smislu.
Treće, kada je reč o uklapanju u vladajući sistem vrednosti, moram ovo napomenuti.
Ne slažem se sa tim da čovek mora da se uklapa u nametnuti/vladajući sistem vrednosti. Npr. poznato je kakav su život vodile žene u Talibanu.
Čak i danas još uvek neke žene žive tako po starim pravilima u Avganistanu.
Šta bi se desilo da su se sve one “uklopile”, “predale” takvom sistemu vrednosti? Verovatno bi ostale da žive do kraja svog života, naravno pod uslovom ako bi ostale žive. Srećom, bilo je i onih da ih nazovem “revolucionarki” koje su pisale knjige, dostigle u važne krugove društva svojim obrazovanjem i tako pokušavale da promene nešto, da ne podlegnu pritiscima države i “nametnutog-vladajućeg” mišljenja u životu jedne žene u Avganistanu, i tako je (iako dosta teško i sporo) ali ipak otpočeo proces promena.
One su imale svoj sistem vrednosti.
Njihova ličnost je bila toliko jaka da ni sistem u kojem su živele nije mogao njihov izgrađeni unutrašnji sistem urušiti.
Ljudi žive u različitom vremenu. Pre nekoliko godina nije bilo zahvalno živeti u Srbiji i prihvatiti takav sistem vrednosti. Takvom sistemu vrednosti trebalo se odupreti jer bi prihvatanje takvog sistema vrednosti u potpunosti, značio totalni gubitak sopstvenog identiteta.Čak su i dan danas ostali duboki koreni proteklog vremena.
I zato hoću da kažem, da sopstveni sistem vrednosti ima ogroman značaj za celokupno društvo, a ne kako je ovde rečeno da sopstveni sistem vrednosti ne vredi ništa, već je jedino značajan vladajući sistem vrednosti u nekom društvu, sa čime se apsolutno ne slažem.
