Teške boje… njima ja sam obojen

[Amelie]

Što Edmund već reče, ovo je dobra tema.

 

[Banovic Strahinja]

Ima svega
Ima posla
Nema jednog odgovora
Koliko ljudi, toliko i odgovora

Ovaj tvoj odgovor me odmah asocirao na deo (odlicne) pesme “Prva ljubav” Arsena Dedica, blagi crescendo.
Artikulacija iz legata prelazi u mercato, naglasavajuci stihove u kojima pevac odlucuje da raskrsti s prosloscu, ne zeli nikom gorcinu vec zeli da nastavi svojim putem i sa svojim mislima.

“Ja ne žalim danas, nit se kajem
Odgovor ne znam i ne pitam
Al' bezbroj puta mi je dosta
Po svojoj prošlosti da skitam
Zatvori vrata svojeg doma
Za san se spremaj, budi sretna
A mene pusti da se borim
I sam da idem protiv vjetra“

 

[Banovic Strahinja]

Sve se može gledati iz različitog ugla i na taj način drugačije doživjeti.
Ne mora to biti u potpunosti drugačije, nego samo dobijemo širu sliku iste stvari.
Tako i mi imamo svoj unutarnji svijet koji doživljavamo kako doživljavamo.
Drugi vide manifestaciju toga, ali se i reflektiraju, vide u odnosu na ono što nose u sebi.

Ali na kraju krajeva niko ne moze da udje u nas mozak ili da ga telepatski “cita” vec se oslanjaju na nasa dela i komunikaciju (ukljucujuci neverbalnu).
Za “vanjski svet” je nas unutrasnji svet gotovo irelevantan, relevantna je komunikacija, ponasanje i dela.

 

[Amelie]

Ali na kraju krajeva niko ne moze da udje u nas mozak ili da ga telepatski “cita” vec se oslanjaju na nasa dela i komunikaciju (ukljucujuci neverbalnu).
Za “vanjski svet” je nas unutrasnji svet gotovo irelevantan, relevantna je komunikacija, ponasanje i dela.

Istina. Pitanje je i koliko sami od tog vlastitog razumijemo.
Razmišljamo, preispitujemo se, osjećamo, na neki način se stalno gradimo.
Da, kroz komunikaciju (verbalnu, kao i neverbalnu) kontaktiramo s "vanjskim svijetom".
A unutrašnji je odraz na koji način ćemo u takvim situacijama funkcionirati.

 

[Banovic Strahinja]

Istina. Pitanje je i koliko sami od tog vlastitog razumijemo.
Razmišljamo, preispitujemo se, osjećamo, na neki način se stalno gradimo.
Da, kroz komunikaciju (verbalnu, kao i neverbalnu) kontaktiramo s "vanjskim svijetom".
A unutrašnji je odraz na koji način ćemo u takvim situacijama funkcionirati.

U ovoj poruci se moze “uhvatiti” sustina psihoterapije, gde je cilj preuspitati svoje stavove i na kraju percepciju i eventualno nas odnos prema “svetu”, a sto eventualno dovodi do promene kako se “svet” odnosi prema nama.

 

[Amelie]

U ovoj poruci se moze “uhvatiti” sustina psihoterapije, gde je cilj preuspitati svoje stavove i na kraju percepciju i eventualno nas odnos prema “svetu”, a sto eventualno dovodi do promene kako se “svet” odnosi prema nama.

Vjerujem da je preispitivanje samog sebe jako bitno, da.
Tako možemo (barem pokušati) nešto promijeniti (ako se može) ili prihvatiti, jer ponekad i to bude važno znati.

 

[Džudi S]

Bilo da ste već prošli kroz svojih „devet krugova pakla“ ili se još uvek nalazite usred borbe, pozivam vas da podelite svoje egzistencijalne krize, strategije preživljavanja, padove i usponе.
Kako su vas ta iskustva oblikovala? Kako ste se menjali, sazrevali, lomili i sastavljali?

Da li sebe doživljavate kao „tešku osobu“ — nekoga ko nosi slojeve iskustava, rana i refleksija
Ili ste, uprkos svemu, uspeli da sačuvate jednostavnost, mladalački šarm i lakoću postojanja?
Koje „teške boje“ nosite u sebi?
Da li ste ostali uspravni?
Da li samo “svetlite” ili još uvek „sevate“?

Brojni, tragični gubici su me lomili, menjali, ali me nisu slomili. Ne znam kako me nisu slomili.

Ne doživljavam sebe kao "tešku osobu", ali nisam sačuvala u potpunosti lakoću postojanja i jednostavnost.

Nikada nisam razmišljala kakve boje nosim u sebi. Mislim, da uprkos svim teškoćama, nemam "teške boje".

Niko ne može da bude non-stop uspravan. Trudim se da budem.

Povremeno "svetlim" a ne volim da "sevam".

Da li su naše unutrašnje boje identične onim u kojima nas drugi vide?

Mislim da nisu.

Ne.

Bliske i manje bliske osobe vide me kao hrabru osobu, mada ja nemam takav utisak o sebi.

***

Sve nas, ponekad, lome "oluje". Padamo, lomimo se. Neke osobe padaju i "ušuškaju" se u tom padu.

Nemaju snage, ne mogu da krenu gore. I to je loše.

Život čine dobri i loši dani. Sami biramo kakvi će biti ti dani, ali neke dane ne možemo da kontrolišemo..što je normalno.

Ali..treba da imamo želju da se podignemo, da živimo, makar dan za danom.

Kada smo slomljeni, želja i potreba da nam bude bolje su najvažnije.

 

[Banovic Strahinja]

Vjerujem da je preispitivanje samog sebe jako bitno, da.
Tako možemo (barem pokušati) nešto promijeniti (ako se može) ili prihvatiti

"Vincit qui se vincit"
"Pobeduje onaj koji pobedi sebe"

Kako mi je u razgovoru rekao jedan psihoterapeut da najveci broj klijenata s kojim je radio da kod vecine uopste nije bio problem neka teska trauma, vec neka na prvi pogled nebitna stvar- nesto je nekom rekao u detinjstvu i s vremenom je to totalno izmenilo percepciju osobe i samim tim se pocelo ispoljavati svuda, jer je sustina upravo to sto je izmenili samosvest/percepciju nacin razmisljanja i to je zapravo sustina problema- i sam terapeut ne moze izleciti pacijenta- jer ne moze uci u njegovu glavu, vec pacijent mora sam.
Terapeut samo daje neku smernicu i pomoc- ali spasenje dolazi iznutra.

 

[Amelie]

"Vincit qui se vincit"
"Pobeduje onaj koji pobedi sebe"

Kako mi je rekao jedan psihoterapeut da najveci broj klijenata s kojim je radio da kod vecine uopste nije bio problem neka teska trauma, vec neka na prvi pogled nebitna stvar- nesto je nekom rekao u detinjstvu i s vremenom je to totalno izmenilo percepciju osobe i samim tim se pocelo ispoljavati svuda, jer je sustina upravo to sto je izmenili samosvest/percepciju nacin razmisljanja i to je zapravo sustina problema- i sam terapeut ne moze izleciti pacijenta- jer ne moze uci u njegovu glavu, vec pacijent mora sam.
Terapeut samo daje neku smernicu i pomoc- ali spasenje dolazi iznutra.

Mislim da je na to najbolje odgovorila Džudi, post iznad.
I to zadnjom rečenicom..

Kada smo slomljeni, želja i potreba da nam bude bolje su najvažnije.

Naša želja da se pokrenemo u tom smjeru.
Ako uz to imamo i podršku okoline je dodatni vjetar u leđa i naravno da može puno značiti.

 

[Zelena milja]

osoba s najgorim karakternim osobinama moze biti vrlo pozitivna osoba, a “zlatna” osoba moze biti niko i nista, da se tako izrazim.

Osoba sa najgorim karakternim osobinama nikada ne može biti pozitivna. Jer isijava negativnost. Takođe, negativnost isijavaju i nesrećni ljudi. Vrlo malo je pozitivnosti. Pre bih rekla selektivne ravnodušnosti. Prema sebi emotivni, za druge " ravna linija ". Ovo nije kritika, samo zaključak do kog sam došla na osnovu iskustva.
Naravno, niko nije dužan da rešava tuđe tame i strahove. Dovoljno je što ima svoje.

 

[Zelena milja]

Zlatne osobe ne postoje. Postoje zlatni trenuci, osećaj i doživljaj, koji nas ispuni. Često je obmana. Ili sećanje.

 

[Banovic Strahinja]

Osoba sa najgorim karakternim osobinama nikada ne može biti pozitivna. Jer isijava negativnost. Takođe, negativnost isijavaju i nesrećni ljudi. Vrlo malo je pozitivnosti

Ako se ta negativnost ne ispoljava, ako se trude i cine dobra dela- onda su dobri ljudi.
N. Machiavelli je rekao, parafraziram: Ne gledajte im u oci- gledajte im u ruke- gledajte sta rade.
A u bovom zavetu: “Poznati cete ih po delima njihovima.