Kada sam te povredio, a da mi to nisi rekao/rekla?

[Urwald]

Nekada se u prijateljskim i/ili ljubavnim odnosima desi ova situacija.
Neko nekog (nesvesno) povredi, a povređena osoba mu/joj to iz nekog razloga prećuti.
I to ostavi neku vrstu traga koji može da utiče na dalji tok odnosa kako vreme bude prolazilo ...
Sa jednim od ishoda da sve na kraju padne kao kula od karata ...

Da li ste bili u situaciji da vas je neko (nesvesno) povredio i da ste mu/joj to prećutali? Šta je iz toga proizašlo?
Da li mislite da ste nekada nekoga (nesvesno) povredili i da vam je ta osoba to prećutala?
Zašto ljudi nekada prećutkuju da su povređeni od strane druge osobe?
Kako (ne)reagujete u situacijama kada vas neko povredi?

 

[Џорџи]

Pa kao mozda im se omaklo, pa kad se ponovi sve im natovarim

 

[Džudi S]

Da li ste bili u situaciji da vas je neko (nesvesno) povredio i da ste mu/joj to prećutali? Šta je iz toga proizašlo?

Da, bila sam u toj situaciji. Prećutala sam i tako smo, spontano, prekinule druženje.

Da li mislite da ste nekada nekoga (nesvesno) povredili i da vam je ta osoba to prećutala?

Da, davno sam, nesvesno povredila jednu osobu i ta osoba je to prećutala.

Zašto ljudi nekada prećutkuju da su povređeni od strane druge osobe?

Mislim da ne žele da se svađaju, uglavnom se to prijateljstvo ili emotivni odnos, završi svađom. To važi za neke manje važne stvari.

Kada su u pitanju ozbiljne stvari, mislim da ne treba prećutati već razgovarati o nastalom problemu u komunikaciji.

Kako (ne)reagujete u situacijama kada vas neko povredi?

Jako sam tužna i dešava mi se da plačem u tim situacijama.

 

[Urwald]

Pa kao mozda im se omaklo, pa kad se ponovi sve im natovarim

Jednom se omakne - nezgoda
Drugi put - slučajnost
Treći put - obrazac

 

[Urwald]

Da, bila sam u toj situaciji. Prećutala sam i tako smo, spontano, prekinule druženje.

Nekada (bez nekog prethodnog iskustva) nije lako reći/priznati da nas je neko povredio. Kontam da je najčešći momenat strah da ćemo našim priznanjem oterati osobu od sebe, a ironija što ćemo sami otići od te osobe ako prećutimo neke povrede ...

Da, davno sam, nesvesno povredila jednu osobu i ta osoba je to prećutala.

Kontam da se ovo svima nama u nekom momentu i sa nekim desi.

Mislim da ne žele da se svađaju, uglavnom se to prijateljstvo ili emotivni odnos, završi svađom. To važi za neke manje važne stvari.

Ili se završi bez reči, bez razrešenja, neko samo isčezne ...

Kada su u pitanju ozbiljne stvari, mislim da ne treba prećutati već razgovarati o nastalom problemu u komunikaciji.

U teoriji da, mada u praksi nije to toliko lako. Npr. kod mene je situacija da najpre moram da smirim svoje strasti kako bih uopšte mogao da razgovaram sa nekim, prilično je neugodno o ovome pričati kada smo pod emocijama jer će razgovor izgledati kao svađa dece.

Jako sam tužna i dešava mi se da plačem u tim situacijama.

Sve su to naša osećanja kroz koja moramo da prođemo kako bi ih obradili.

 

[Džudi S]

Npr. kod mene je situacija da najpre moram da smirim svoje strasti kako bih uopšte mogao da razgovaram sa nekim, prilično je neugodno o ovome pričati kada smo pod emocijama jer će razgovor izgledati kao svađa dece.

Da, moraš da se smiriš kako bi mogao da razgovaraš.

Zaista ne volim da se svađam i mislim da razgovorom mogu da se reše neke stvari. Ali, ne treba da budemo ljuti, svađalački raspoloženi ako želimo da razgovaramo sa nekim.

 

[Urwald]

Koliko se ovo često javlja u detinjstvu, tipa da roditelj povredi dete rečima/nebrigom i sl. a da ono ostane nemo na to i da kasnije u životu prihvati ovaj obrazac?
Da li se nekome ovde tako nešto desilo?
Kako ste se izborili sa tim?

 

[The_Night_Hawk]

Nikad nista ne precutim.
Nikome.
A zbog toga sam imao problema i jos uvek ih imam.
Ne zanima me...
nista ne krijem sve mi se vidi na licu ali ja moram to i da kazem.
Nemam problem da oprostim ali nikada ne zaboravljam nista.
Eto.

 

[The_Night_Hawk]

Sto se tice detinjstva...
sta tu ima da se kazze...
Jednom svi odrastemo i shvatimo da su rodirelji samo obicni ljudi
Kad prestanes da idelaizujes tatu i mamu tada vise nema razloga za povredjenost
jer
povredio te obican covek a ne neko vrhovno bozanstvo iz antike.
Sta ima da prevazilazim...znam odmalena ko sta i sta sam
S vremenom sam shvatio i koliko vredim u poslu...
ko hoce da me vredja neka me vredja ne zanima me...
idem tamo gde sam zacrtao a hocu li sticci nemam pojma i nije ni vazzno...
Dok je covek zdrav sve mozze...a ne mora nista...i toga sam uvek svestan.
Emocije me ne mogu zaustaviti na putu...
malo sam drven sto se toga ticce ali tako je moralo biti
jer emotivnost kocci coveka...ne dozvoljava mu da raste i razvija se.

 

[Urwald]

Kad prestanes da idelaizujes tatu i mamu tada vise nema razloga za povredjenost

A i kada prestanemo da ih se bojimo

 

[The_Night_Hawk]

A i kada prestanemo da ih se bojimo

Da.
Mnogi su se nazalost plasili svojih roditelja.
Ja nisam ali to ne znaci da nije bilo discipline i kontrole.
Ali onda odrastes i shvatis da je npr cale maccor koji se vucara okolo a tebi drzi lekcije...
Samo se nasmejes i ides dalje...
ili da je keva samo tvrdoglava i uplasena devojcica koja nikad nije odrasla
i brani se uvredama...
Nasmejes se i na to pa ides dalje...

 

[Urwald]

Može da se postavi i pitanje:
Koliko se mi kao povređeni plašimo da "povredimo onog ko nas je povredio" iz razloga tipa da to:
nije ispravno, nije dobro, ne treba tako i sl.
Ono kontam da se u detinjstvu učimo da ne uzvraćamo udarac i/ili da se bunimo protiv bola koji nam je nanet

 

[The_Night_Hawk]

Kljuc je da covek shvati sta njemu licno odgovara.
Nije svako pravilo nametnutno u detinjstvo dobro.
Jer sasvim je u redu uciti decu da ne vredjau i ponizavaju ljude
ali nije dobro usaditi im u glavu vecitoi povlacenje pred svakom budalom
samo da bi se izbegao bilo kakav sukob.
Moramo da budemo spremni u zivotu da se sukobimo sa drugima
ne da ih bijemo ili vredjamo vec da pokazemo da imamo kicmu i svoj stav.
Ko to ne shvati kao dete
posle moze da ima bas mnogo problema u zivotu.

 

[Zelena milja]

Jednom svi odrastemo i shvatimo da su rodirelji samo obicni ljudi
Kad prestanes da idelaizujes tatu i mamu tada vise nema razloga za povredjenost

Jedna od najtačnijih izjava koje sam pročitala.
Roditelji utiču na naše ponašanje i razvoj ( ali ne samo oni ), sigurno da prave greške, nesvesno, ili iz svog uverenja da tako treba. Ako izuzmemo ekstremne primere zapostavljanja ( nadam se ne i zlostavljanja ), odrastemo. Prevaziđemo.
Ne mogu roditelji biti krivi za sve poraze i greške koje činimo u odraslom dobu.
To bi značilo da odbijamo odgovornost za sve loše šta nam se desilo.

 

[Alter_Ego_]

Da li ste bili u situaciji da vas je neko (nesvesno) povredio i da ste mu/joj to prećutali? Šta je iz toga proizašlo?
Da li mislite da ste nekada nekoga (nesvesno) povredili i da vam je ta osoba to prećutala?
Zašto ljudi nekada prećutkuju da su povređeni od strane druge osobe?
Kako (ne)reagujete u situacijama kada vas neko povredi?

Шта ти мислиш на ову тему?

 

[Urwald]

Da li ste bili u situaciji da vas je neko (nesvesno) povredio i da ste mu/joj to prećutali? Šta je iz toga proizašlo?

Imao sam poviše ovakvih situacija pogotovu u mladost i to je negde trajalo do jednog baš neprijatnog iskustva. Proizašlo je to što sada imam neku mini zadršku da kažem ono što želim sa kažem, te da se pripremim za to i onda nema neke zadrške. Zbog ovoga me je dosta ljudi napustilo, ali sam sa druge strane upoznao i ljude koji su daleko kvalitetniji.

Da li mislite da ste nekada nekoga (nesvesno) povredili i da vam je ta osoba to prećutala?

Desilo se više puta, najčešće u ljubavnim odnosima bar do momenta do kada nisam počeo da budem iskreniji i izbirljiviji i da ne ulazim u odnose koji nemaju neku perspektivu (a i kada sam digao ruke od devojaka koje su mlađe od mene ili mojih godina).

Zašto ljudi nekada prećutkuju da su povređeni od strane druge osobe?

Strah da drugu stranu ne povrede, da ih neko ne napusti i sl.

Kako (ne)reagujete u situacijama kada vas neko povredi?

Sklonim se na neko vreme, prorazmislim i vidim šta zapravo želim i da li je to u konfliktu sa onim šta imam sa tom osobom, pa onda kažem šta imam da kažem - samo izaberem odgovarajući ton/reči

 

[Džudi S]

Koliko se ovo često javlja u detinjstvu, tipa da roditelj povredi dete rečima/nebrigom i sl. a da ono ostane nemo na to i da kasnije u životu prihvati ovaj obrazac?
Da li se nekome ovde tako nešto desilo?
Kako ste se izborili sa tim?

Nikada mi se to nije dogodilo u detinjstvu. Detinjstvo mi je bilo lepo. Srećno, uprkos zdravstvenim problemima.

Što se tiče ove prve boldovane rečenice, verovatno su socijalni radnici, psiholozi, psihijatri, sociolozi pravili neko istraživanje, ali ne znam rezultate.