Cesto sebe podsetim na Mel Gibsona u onom filmu TEORIJA ZAVERE. Ne znam zasto ali mi se desava da pocnem da sumnjam u nesto bez razloga i na kraju... BUDEM U PRAVU. Iskreno, ne volim kada se to desava, ali cinjenica je da je sve ucestalije.
Pre neki dan sam zavrsila sa citanjem knjige DOSIJE OMEGA. Neopisivo je da sam u toku citanja mogla da prepoznam svoje misli, a mozda i recenice. Strasno je kako je sve jezivo, a jos strasnije kada covek pomisli da to jeste tako!
Za one koji nisu procitali knjigu, kratak rezime:
govori o NOVOM SVETSKOM PORETKU, koji je vesto ususkan u krilu covekoljublja, humanosti i pomoci obicnom coveku koji se nasao u oluji nemoci svoje drzave. Sve su to veliki dusebriznici koji se osmehuju sa svih strana ostavljajuci svoja poznata imena na kojekakvim dobrotvornim fondacijama i akcijama. Ima tu i kontrole uma, masona, iluminata, komitet 300 i jos mnogo mnogo udruzenja za koje sam i ja mislila da su kao normalni.
Kada sam procitala trecinu knjige htela sam da je ostavim, jer me je toliko pomerila, ali sam ipak nastavila da je citam ubedjujuci sebe kako je to samo dobra beletristika koja ce da mi popuni vreme. Sa takvim pristupom,tj.varanjem sebe uspela sam da izguram do kraja. Iskreno, zao mi je sto sam je procitala jer ne postoji nacin da se ista promeni. Veliki su to igraci, a o ulozima da i ne govorim. I sad ja kao obican mali covek koji sebe ubedjuje da to mozda i nije bas sve tako, a podsvesno, ma i svesno osetim da je tako, treba da zivim sa tim nemocna da nesto uradim da bi bilo bolje? Tesko, jako tesko,ali...
Pokusacu makar zarad nekog svog mira i mira onih oko mene da se tesim kako je to samo dobra beletristika koja je na mene ostavila jak utisak, ali dokle cu moci tako to ne znam.
Zar je doslo dotle da smo mi obicni ljudi nebitni? Dosta mi je vise da slusam-CUTI IMA I GORE! Uzas, to je recenica koja je kod nas toliko zastupljena da ja ne mogu da se izborim sa tim. Stalno se sve uporedjuje sa necim negativnijim da bi izgledalo bolje, pa pitam ja DA LI JE TO NORMALNO? Kakav to narod postajemo, zombiji, spavaci ili tvorevina NOVOG SVETSKOG PORETKA?
Pre neki dan sam zavrsila sa citanjem knjige DOSIJE OMEGA. Neopisivo je da sam u toku citanja mogla da prepoznam svoje misli, a mozda i recenice. Strasno je kako je sve jezivo, a jos strasnije kada covek pomisli da to jeste tako!
Za one koji nisu procitali knjigu, kratak rezime:
govori o NOVOM SVETSKOM PORETKU, koji je vesto ususkan u krilu covekoljublja, humanosti i pomoci obicnom coveku koji se nasao u oluji nemoci svoje drzave. Sve su to veliki dusebriznici koji se osmehuju sa svih strana ostavljajuci svoja poznata imena na kojekakvim dobrotvornim fondacijama i akcijama. Ima tu i kontrole uma, masona, iluminata, komitet 300 i jos mnogo mnogo udruzenja za koje sam i ja mislila da su kao normalni.
Kada sam procitala trecinu knjige htela sam da je ostavim, jer me je toliko pomerila, ali sam ipak nastavila da je citam ubedjujuci sebe kako je to samo dobra beletristika koja ce da mi popuni vreme. Sa takvim pristupom,tj.varanjem sebe uspela sam da izguram do kraja. Iskreno, zao mi je sto sam je procitala jer ne postoji nacin da se ista promeni. Veliki su to igraci, a o ulozima da i ne govorim. I sad ja kao obican mali covek koji sebe ubedjuje da to mozda i nije bas sve tako, a podsvesno, ma i svesno osetim da je tako, treba da zivim sa tim nemocna da nesto uradim da bi bilo bolje? Tesko, jako tesko,ali...
Pokusacu makar zarad nekog svog mira i mira onih oko mene da se tesim kako je to samo dobra beletristika koja je na mene ostavila jak utisak, ali dokle cu moci tako to ne znam.
Zar je doslo dotle da smo mi obicni ljudi nebitni? Dosta mi je vise da slusam-CUTI IMA I GORE! Uzas, to je recenica koja je kod nas toliko zastupljena da ja ne mogu da se izborim sa tim. Stalno se sve uporedjuje sa necim negativnijim da bi izgledalo bolje, pa pitam ja DA LI JE TO NORMALNO? Kakav to narod postajemo, zombiji, spavaci ili tvorevina NOVOG SVETSKOG PORETKA?
