Tema Sama od Sebe i Sama za Sebe (Srbi i istina / Duh palanke)...

[gospodjica14]

Umesto četiri S, ona ocila na našem grbu, sada su četiri A: alibi, abolicija, amnezija, amnestija.

To je sav naš napor, jedini trud koji ispoljavamo, da bi sebi bilo kako našli alibi, a pošto ga nikako nema, onda da bi sebi izradili aboliciju, a pošto je nikako ne možemo zaslužiti, onda da bi bilo kako sve zaboravili, a pošto nema ni zaborava našem porazu i posrnuću, sav život nas neprestano na to podseća, onda da bi bilo kako bili pomilovani. Ali nema amnestije, jer ona sleduje samo onima koji su prihvatili sankciju i trpe je, pa mogu da se nadaju iznenadnoj milosti izbavljenja. Ali mi još nismo spremni da prihvatimo sankciju, uslovljavamo to garancijom da će amnestija biti trenutna. I tako, uzaludan je naš trud.

Ova 4 A su istovremeni i potirući, kako je već Konstantinović (Radomir) i dijagnostifikovao duh palanke: samoprotivrečan i jalov. Sa 4 A to je očigledno: alibi potire amneziju, abolicija potire alibi, amnestija potire aboliciju, amnezija potire amnestiju. Kako? Prosto. Krvavo prosto. Evo kako.

Amnezija tvrdi, praveći se neveštom:

- Ko? Šta? A, ne, nikako. Mi - ne. Mi ne znamo i nismo znali, mi nismo u tome učestvovali, mi se nismo pitali.

Onda se pokaže da su ipak znali i da znaju, da su učestvovali i da su se pitali i da se i danas pitaju. Tad duh palanke preskače sa nestabilne orbite amnezije na naizgled stabilniju orbitu alibija.

Alibi tvrdi:

- U to vreme bio sam na drugom mestu. Ili, na tom mestu sam bio, ali ne u to vreme. Ili: bio sam tada tu, ali zaokupljale su me sasvim druge misli, potrebe, interesi.

Onda se ipak pokaže da je alibi klimav, da ga je lako oboriti. Tad duh palanke hitro preskače sa nestabilne orbite alibija na naizgled stabilniju orbitu abolicije.

Abolicija tvrdi:

- Oslobađa se od odgovornosti, u ime višeg prava na solidarnost sa krhkom ljudskošću, u ime višeg ljudskog prava na ispravku greške, u ime višeg prava na razumevanje za nesavršenost i nedoslednu principijelnost. Ljudi smo.

Onda se pokaže da je lako sam sebe abolirati, a da je daleko teže zatražiti i onda možda biti a možda i ne biti aboliran od strane žrtve. Tad duh palanke preskače sa nestabilne orbite abolicije na naizgled stabilniju orbitu amnestije.

Amnestija tvrdi:

- Puštaju se na slobodu i najkrivlji i oni manje krivi.

Bez obrazloženja. Kolateralno, nekim slučajnim povodom, koji nema nikakve veze sa počinjenim delima i nedelima. Amnestija po definiciji dolazi u formi čiste milosti. Ali amnestija se može dati samo onom koji već odgovara za svoje postupke. Da bi bio amnestiran, moraš prvo da odgovaraš. Eh, kad bi moglo nekako da ta amnestija stigne pre odgovornosti... I tako, amnestija netragom iščili.

Ostane samo savest, taj uzrok svih nestabilnosti na orbitama duha palanke. Savest se onda brže bolje prekriva velom amnezije. I začarani krug stiže na početak. Kad je jezgro preteško i preopterećeno, a elektroni histerični na nestabilnim orbitama, traje proces smrtonosne radioaktivnosti, sa predvidljivim ishodom po formuli neumitnog perioda poluraspada.

Takav je duh palanke, savremene srpske palanke. Duh poricanja. Samoprotivrečnog, histeričnog, samoubilačkog poricanja savesti. Nije na odmet da podvučem i sumiram još jednom u čemu je samoprotivrečnost, ludilo ovog procesa samopotiranja kojim se duh palanke okužio.

Nestabilnost, neutemeljenost i neuverljivost amnezije odaje se posezanjem za alibijem. A amneziji, kad je prava, ne treba nikakav alibi, ona je sama sebi najsolidniji alibi.

Nestabilnost, neutemeljenost i neuverljivost alibija odaje se posezanjem za abolicijom. A alibiju, da je pravi, ne treba nikakva abolicija, jer je on sam sebi najsolidnije jemstvo izuzeća, tj. slobode od odgovornosti.

Nestabilnost, neutemeljenost i neuverljivost abolicije odaje se posezanjem za amnestijom. A aboliciji, ako je prava, ne treba nikakva amnestija, jer je ona sama sebi najbolji oproštaj, zasluženo oslobođenje.

Nestabilnost, neutemeljenost i neuverljivost amnestije odaje se posezanjem za amnezijom. A amnestiji, ako je prava, ne treba nikakva amnezija, jer je ona sama sebi dovoljno izbavljenje, iskupljenje.

Duh palanke je duh zla, jer sam sebe satire, sve nekako lakomisleno, lepršavo, skokovito, plahovito - a razarajuće, protiv istine, do ultimativnog nihilizma, kako je to već protumačio Konstantinović.

Srbi ne poštuju istinu. To je, misli se ovde, naivnost, glupost i nemoć, ako se oslanjaš na istinu i zavisiš od istine. Zašto se mučiti oko istine i obazirati se na istinu, kad može kroz prste i niz dlaku, kad postoje talovi, prečice, zaobilaznice, linije manjeg otpora... Ali, kao što znate, sa istinom ne možete biti u srodstvu, niti u talu. Istina nije ni srpska ni antisrpska. Do istine se ne može prečicom, ne može tek tako. Istina ne gleda kroz prste. I pošto tako stoje stvari, Srbi su uvređeni činjenicama i argumentima ovoga sveta - u stvari, uvređeni su posledicama svog ponašanja u takvom svetu, a ne nekakvim nepravdama koje trpe od drugih, zlonamernih i opakih, kako vole sebi da predstave stanje stvari.

Srbi su jako uvređeni što nije po njihovom, što su posledice njihovog stava i ponašanja tako bolnie. Srbima svašta pada na pamet - sve, samo ne da bi možda bilo bolje da ipak promene svoj odnos prema istini. Srbi ne shvataju da ne poštujući istinu ne poštuju sebe.

Nema iskupljenja za duh palanke. Nema izbavljenja iz duha palanke.

 

[gost 202584]

Nema iskupljenja za duh palanke. Nema izbavljenja iz duha palanke.

да је о људима било би за овде, овако... на психијатрију.

 

[Truman]

Srbi su narod koji zivi u iluziji jer se previse vezuje za kolektivni identitet. I kao posledica toga imas da i ne vide istinu.

 

[Platin]

Srbi su narod koji zivi u iluziji jer se previse vezuje za kolektivni identitet. I kao posledica toga imas da i ne vide istinu.

Tom kolektivnom je lako dopisivati i otpisivati, vec po potrebi...

Mi se sve busamo da smo mnogo dobri kao celina, narod, drzava - ali od vrlo klimavih primeraka. Neki se ponasaju cisto kao nojevi, zmure ispred istine pa kad ih milom ili silom 'probudis' onda prelaze u rezim "da komsiji crkne krava".

Ima i previse onih koji sabotiraju svako desavanje - jer ako se nesto desi, unapredi - onda ce da dodje do izrazaja njihova nespodobnost, sto oni nikako ne zele.

 

[gost 202584]

Tom kolektivnom je lako dopisivati i otpisivati, vec po potrebi...

Mi se sve busamo da smo mnogo dobri kao celina, narod, drzava - ali od vrlo klimavih primeraka. Neki se ponasaju cisto kao nojevi, zmure ispred istine pa kad ih milom ili silom 'probudis' onda prelaze u rezim "da komsiji crkne krava".

Ima i previse onih koji sabotiraju svako desavanje - jer ako se nesto desi, unapredi - onda ce da dodje do izrazaja njihova nespodobnost, sto oni nikako ne zele.

видиш, говориш о себи, а странац о нама...

 

[Platin]

видиш, говориш о себи, а странац о нама...

Samo o proseku... Ne mislim da sam nesto mnogo pametan, nego sam izabrao da radim na nekim stvarima - sto velika vecina ljudi koje znam ni ne pokusava.

 

[gost 202584]

Samo o proseku... Ne mislim da sam nesto mnogo pametan, nego sam izabrao da radim na nekim stvarima - sto velika vecina ljudi koje znam ni ne pokusava.

неспорно. покушао сам да кажем да се ти осећаш србином док онај други пише о србима као странцима.

 

[Platin]

неспорно. покушао сам да кажем да се ти осећаш србином док онај други пише о србима као странцима.

Aha... istina... Mada ne dozivljavam red / nered, rad / nerad i drugo kao nacionalne osobine, to vise svrstavam u trenutno stanje svesti i morala.

 

[heliada]

U Srbiji je jos uvek nedosegnut ideal samopreispitivanja;
odnosno: logika daleko-zaobilaznog samopotvrdjivanja.

&
Upravo otud se u njoj i povampirila zla kob palanke.

Ideja da se neko ko je u svome okruzenju od rodjenja stranac, naprosto apsorbuje — bez
zelje da se omoguci put razvoja artikulacije te stranosti, te i da se s njom istom do kraja
iskomunicira, i to pomocu izgradjivane moci percepiranja granice izmedju sopstvenih
unutrasnjih pravila i pravila te nepoznanice — jeste ideja koja dovodi do urusenja i
propasti upravo onoga sto smatramo vlastitim.
Jer, bez preispitivanja sebe u zrcalu neke nepoznanice nemoguce je osvestiti sopstvena
pravila zivljenja/ponasanja/izrazavanja, odnosno ceo vlastiti kulturni obrazac, a time ga
nije moguce ni obznaniti nekome ko nam kao izvestan stranac, u ovom ili onom svojstvu,
prilazi.
Umesto radosti, koja bi proizilazila iz te komunikacije, tad nastupa oko supervizora —
tj. podela na one koji su u njega smesteni, i one koji su njime obuhvaceni. Jer sama
komunikacija je umetnost zaobilazenja, susta suprotnost ovde ucestalom direktnom
pristupu: — nasrtanju na srediste necijeg bica i njegovu najnepristupacniju intimu, sve
radi toga da se (pod izgovorom brige za to bice) vlastiti samo lokalni nacin zivljenja
nametne i lazno predstavi kao sveopsti. Dakle: s jedne strane, osuda tudjeg pokusaja
izdvajanja iz jednog uistinu vise nepostojeceg zajednistva; i s druge, neprikosnovena
(sasvim zatajena) pozicija vlastitog samoizdvajanja, koje se (za razliku od prvog slucaja) ne
izvodi na sopstveni racun vec na racun ostalih.
&
Postojanje onog sto je vlastitoj moci razumevanja nedostupno, osudjeno je — u takvim
okolnostima — na likvidaciju. Jer tu je ucinjena sledeca zamena teze: umesto da mi idemo u
susret pojavama i ucinimo napor njihovog razjasnjavanja, mi cekamo da se pojave same od
sebe ucine transparentnima — i to (samo) u odnosu na nas! (Pitanje je: sta je sa ostalim
svetovima i njihovim razlicitim diskursima, kojima ovi isti podjednako pripadaju: — tu
biva unisten i poslednji njihov odjek u susednim svetovima, koji ih i cini vecitima!!!).
Dakle: pod pogledom jednog panoptikuma ukida se polidimenzionalnost jedne
stvari/fenomena, tj. ona se svodi na patent svog opstajanja u samo jednom, izolovanom svetu
(oskudnom vremenu). Paradoksalna posledica ove usadjene nostalgije za jednoobraznom
nacionalnom prosloscu, jeste ta da vise nema niceg osim sadasnjeg trena.
&
Prisustvo stranca u ovoj sredini (mislim na stranca u bilo kom smislu) ne moze biti
iskorisceno kao sredstvo samopreispitivanja: — on moze biti ili odbacen ili
apsorbovan.
&
Upravo usled toga se gubi, u svim slojevima drustva, i poslednji trag svesti o
funkcionalnosti manira, odnosno, o vaznosti kurtoaznog ponasanja — koje ne ukida vec
samo odlaze, za pravi momenat, neku ostru i jednostavnu ekspresiju istine. A bez te
komunicirajuce distance, koju omogucava tek samo i iskljucivo manir, rusi se i sam temelj
funkcionisanja zivota u jednoj zajednickoj drzavi.
&
Mozda se to sve dogadja zato sto upravo ovde, u Srbiji, jeste mesto gde se tuku dve —
najoprecnije zamislive — struje:
-- jedna koja vodi posuvracanju poslednjih oaza gradjanskog sloja — izatkanih od jednom
interiorizovanih stranih uticaja, koji se vise nikad ne mogu razluciti od onog
"sopstvenog” — u uistinu vise nepostojece i zato simulirano bice nacionalne
proslosti
-- druga koja — priznavanjem fakticiteta prekida koji se dogodio u odnosu na proslost
— ide ka buducnosti, i to bez obzira na to od kojih je drustvenih slojeva potekla
A te dve struje, prilikom sudara, stvaraju najneverovatnije kombinacije; jer, na ovom
podneblju ne opstaje vise nikakav fiksni, vec ustanovljen identitet nego samo identitetu-
izboravanju, identitet odlozen za buducnost — ili moguc tek u buducnosti. (da li je to,
mozda, pravi identitet onoga sto bi bilo srpsko???).
&
A tesko je, svakako, pogledati u ogledalo (tj. stranca-po-rodjenju, navodnog izroda)
u kome se ogleda ta neizvesnost upisana u jedan samoidentitet, to samo nedostajanje jednog
objedinjavajuceg nacela u narodu, ta rasparcanost javnog mnenja usled koje je jedina
mogucnost za ovdasnju kulturu da prezivi — da bude "bacena” u svetskost.

Jer: niti pracenje diktata neke licnosti (kao nezaobilaznog uslova za sloznost jednog
kolektiviteta) niti arhaicna identifikacija sa teritorijom (pra-razlog njegove podele),
nisu odlika ove klice sto je polozena u mesto raskrsca — ovog izdanka vetrova.

Heliada

 

[ослобођена србија]

U Srbiji je jos uvek nedosegnut ideal samopreispitivanja;
odnosno: logika daleko-zaobilaznog samopotvrdjivanja.

&
Upravo otud se u njoj i povampirila zla kob palanke.

Ideja da se neko ko je u svome okruzenju od rodjenja stranac, naprosto apsorbuje — bez
zelje da se omoguci put razvoja artikulacije te stranosti, te i da se s njom istom do kraja
iskomunicira, i to pomocu izgradjivane moci percepiranja granice izmedju sopstvenih
unutrasnjih pravila i pravila te nepoznanice — jeste ideja koja dovodi do urusenja i
propasti upravo onoga sto smatramo vlastitim.
Jer, bez preispitivanja sebe u zrcalu neke nepoznanice nemoguce je osvestiti sopstvena
pravila zivljenja/ponasanja/izrazavanja, odnosno ceo vlastiti kulturni obrazac, a time ga
nije moguce ni obznaniti nekome ko nam kao izvestan stranac, u ovom ili onom svojstvu,
prilazi.
Umesto radosti, koja bi proizilazila iz te komunikacije, tad nastupa oko supervizora —
tj. podela na one koji su u njega smesteni, i one koji su njime obuhvaceni. Jer sama
komunikacija je umetnost zaobilazenja, susta suprotnost ovde ucestalom direktnom
pristupu: — nasrtanju na srediste necijeg bica i njegovu najnepristupacniju intimu, sve
radi toga da se (pod izgovorom brige za to bice) vlastiti samo lokalni nacin zivljenja
nametne i lazno predstavi kao sveopsti. Dakle: s jedne strane, osuda tudjeg pokusaja
izdvajanja iz jednog uistinu vise nepostojeceg zajednistva; i s druge, neprikosnovena
(sasvim zatajena) pozicija vlastitog samoizdvajanja, koje se (za razliku od prvog slucaja) ne
izvodi na sopstveni racun vec na racun ostalih.
&
Postojanje onog sto je vlastitoj moci razumevanja nedostupno, osudjeno je — u takvim
okolnostima — na likvidaciju. Jer tu je ucinjena sledeca zamena teze: umesto da mi idemo u
susret pojavama i ucinimo napor njihovog razjasnjavanja, mi cekamo da se pojave same od
sebe ucine transparentnima — i to (samo) u odnosu na nas! (Pitanje je: sta je sa ostalim
svetovima i njihovim razlicitim diskursima, kojima ovi isti podjednako pripadaju: — tu
biva unisten i poslednji njihov odjek u susednim svetovima, koji ih i cini vecitima!!!).
Dakle: pod pogledom jednog panoptikuma ukida se polidimenzionalnost jedne
stvari/fenomena, tj. ona se svodi na patent svog opstajanja u samo jednom, izolovanom svetu
(oskudnom vremenu). Paradoksalna posledica ove usadjene nostalgije za jednoobraznom
nacionalnom prosloscu, jeste ta da vise nema niceg osim sadasnjeg trena.
&
Prisustvo stranca u ovoj sredini (mislim na stranca u bilo kom smislu) ne moze biti
iskorisceno kao sredstvo samopreispitivanja: — on moze biti ili odbacen ili
apsorbovan.
&
Upravo usled toga se gubi, u svim slojevima drustva, i poslednji trag svesti o
funkcionalnosti manira, odnosno, o vaznosti kurtoaznog ponasanja — koje ne ukida vec
samo odlaze, za pravi momenat, neku ostru i jednostavnu ekspresiju istine. A bez te
komunicirajuce distance, koju omogucava tek samo i iskljucivo manir, rusi se i sam temelj
funkcionisanja zivota u jednoj zajednickoj drzavi.
&
Mozda se to sve dogadja zato sto upravo ovde, u Srbiji, jeste mesto gde se tuku dve —
najoprecnije zamislive — struje:
-- jedna koja vodi posuvracanju poslednjih oaza gradjanskog sloja — izatkanih od jednom
interiorizovanih stranih uticaja, koji se vise nikad ne mogu razluciti od onog
"sopstvenog” — u uistinu vise nepostojece i zato simulirano bice nacionalne
proslosti
-- druga koja — priznavanjem fakticiteta prekida koji se dogodio u odnosu na proslost
— ide ka buducnosti, i to bez obzira na to od kojih je drustvenih slojeva potekla
A te dve struje, prilikom sudara, stvaraju najneverovatnije kombinacije; jer, na ovom
podneblju ne opstaje vise nikakav fiksni, vec ustanovljen identitet nego samo identitetu-
izboravanju, identitet odlozen za buducnost — ili moguc tek u buducnosti. (da li je to,
mozda, pravi identitet onoga sto bi bilo srpsko???).
&
A tesko je, svakako, pogledati u ogledalo (tj. stranca-po-rodjenju, navodnog izroda)
u kome se ogleda ta neizvesnost upisana u jedan samoidentitet, to samo nedostajanje jednog
objedinjavajuceg nacela u narodu, ta rasparcanost javnog mnenja usled koje je jedina
mogucnost za ovdasnju kulturu da prezivi — da bude "bacena” u svetskost.

Jer: niti pracenje diktata neke licnosti (kao nezaobilaznog uslova za sloznost jednog
kolektiviteta) niti arhaicna identifikacija sa teritorijom (pra-razlog njegove podele),
nisu odlika ove klice sto je polozena u mesto raskrsca — ovog izdanka vetrova.

Heliada

Pokondirena Tikva

 

[bezibre!]

ma da
svi su važniji od tebe
porodica
komšije
palanka
nacija
vera
moral

najteži zadatak je ubiti provinciju u sebi
i okrenuti se sebi u globalnom svetu