Tema: Jesenjin

UltraBasic

Ističe se
Poruka
2.153
Kako da ga zaboravimo?
PJEVAJ, PJEVAJ

Pjevaj, pjevaj! Na kletoj gitari
Prsti tvoji igraju i kruže.
Zagrcnuh se u dimu i jari,
Moj posljednji i jedini druže.

Nek ti oči na grivnu ne slijeću,
Nit na svilu što blista beskrajno.
Tražio sam u toj ženi sreću,
A propast sam našao slučajno.

Nisam znao da ljubav duboka -
Zaraza je, da je kuga… strijela.
Prišla je i zaklopljena oka
Banditu je pamet oduzela.
Na zemlji je još istina živa,
Opazih je i ja dječ’jim okom:
Ližu kučku dok joj se sok sliva
Svi psi redom, na juriš i skokom.

Ljubomoran - zar da sam na tebe?
Zar ovakvog da me snađe jad?
Naš život je - postelja i ćebe
Naš je život - poljubac i pad.

Pjevaj, pjevaj! Ruke neka mašu:
Kobni zamah - kobi će donijeti …
Čuj … nek idu svi u … pivsku flašu …
Nikad, druže, ja neću umrijeti.
Pjevaj, druže, nek se vrate dani
I negdašnje naše zore plam.
Nek poljupcem ona druge hrani,
Preživjelo đubre, divni šljam.

Ah, zastani! Neću da je diram.
Ah, zastani! Ne kunem je ja.
Daj mi da ti o sebi zasviram
Na debeloj žici koja sja…

Blista mojih dana kube jasno,
U duši je još zlato starinsko.
Mnoge cure štipao sam strasno,
Mnoge žene u uglu sam stisk'o.
 
Poslednja izmena:
Zašto da ga zaboravimo?
SMIRILA SE MOJA DAVNA RANA

Smirila se moja davna rana,
Neće srce bunilo da hrani.
Bojama ih plavog Teherana
Lečim sada u ovoj čajhani.

Čajhandžija, okruglih ramena,
Da čajhana dopadne se Rusu,
Mesto votke i vina rumena
U čašu mi čaj crveni usu.

Gosti, gazdo, al’ mnogo ne toči.
Bašta ti je prepuna behara.
Znam zašto mi namignuše oči
Iza crnog pridignutog zara.

U Rusiji lance ne stavljamo
Devojkama našim, kao psima.
Bez tuča se i kindžala tamo
I bez novca uči poljupcima.

A toj koja na svitanje dana
Liči licem, za taj pokret stasa
Poklonići šal iz Horosana
I daću joj ćilim iz Širasa.

Sipaj, gazdo, i gosti me čajem.
Nikad tebe neću ja da slažem.
Ja za sebe sada jemstvo dajem,
Al’ to za te ne mogu da kažem

Zalud gledaš da li ću da kročim
Kroz kapidžik do tvoga behara...
Znam zašto mi nemignuše oči
Iza crnog pridignutog zara.


KAŽEŠ, ZNAO JE SAADI

Kažeš, znao je Saadi
kako treba celivati.
Pritrpi se, Boga radi,
to ću jednom i ja znati.

Veliš, zapoved Korana
za dušmana mržnju traži.
Ali kad sam iz Rjazana
kako to da znadem, kaži!

Pevala si: "Lepše ruže
no devojke u Bagdadu."
Da bogatvstvo meni pruže,
lek bih našo tome jadu.

Ja bih ruže te poseko,
jer bi bolno bilo meni
lik mile Sagane neko
u lepoti da zaseni.

Zaveta me oslobodi,
dalek ja sam od zaveta.
Kad se ko poeta rodih,
voleću te ko poeta.


RUKE DRAGE

Ruke drage-labudova par-
U sred zlata moje kose rone.
Ne, ljubavni nikad neće žar,
U pjesmama čovjeku da klone.

Nekad davno ja to pjevah već ,
I ponovo sad pjevam o tome,
Jer nježnošću zadojena riječ
U najdubljem diše biću mome.

Ako dušu sprži strast do dna,
Srce će ti zlatni biti kamen.
Teheranska neće luna ta,
Pjesmi mojoj da udahne plamen.

Ne znam kako da kroz život prođem,
Da me skrha nježnost mile Šage.
Ili star da svoju dušu glođem,
Jer mi pjesma više nema snage.

Sve na svjetu svog se drži pravca.
Nečem sluh je, nečem pogled sklon.
Kad je loša pjesma Persijanca,
Znači nije iz Sirasa on.

A za moje pjesme, neprestano,
Govorite svjetu čudnu stvar:
Čudesne bi bile, al me rano
Upropasti labudova par.
 
„Pesmu o keruši“ Jesenjin je napisao 1915. godine. Ona opisuje istinit događaj iz njegovog rodnog sela. Interesantan je zapis Maksima Gorkog, koji se u Berlinu 1922. sreo sa Jesenjinom i zamolio ga da mu odrecituje pesmu. Njegov zapis tvrdi sledeće: „Kada je izgovorio poslednje stihove, pale su i njene oči pseće kao zlatni sjaj zvezda u sneg i u njegovim očima takođe zablistaše suze. Tada sam pomislio da je Jesenjin ne toliko čovek, koliko instrument, harfa, koju je priroda stvorila samo za poeziju, da izrazi beskrajnu tugu polja, ljubav prema svemu što živi na svetu i milosrđe – koje od svega drugog – zaslužuje čovek“.

Maznuto sa: Lektire.rs
Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode …
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližući znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.
 
Ispovest huligana – analiza pesme

Ova pesma, kao što i sam naslov otkriva, ima formu ispovesti. Pesnik u njoj sebe proziva huliganom. Na početku pesme Jesenjin naglašava da je pisanje poezije teško i da to ne može svako. Dalje kroz pesme shvatamo da je još to teže ukoliko si proganjan i omalovažavan brojnim negativnim kritikama. Pesnik opisuje sebe kao nečešljanog, „s’ glavom kao petrolejkom“, što simbolizuje siromaštvo, ushićenje i usijanu glavu punu ideja.

Pesnik govori kako voli da osvetljava duše kritičara i zlih jezika koji ga odbacuju. Njihove su duše „kao jesen bez lista“, što znači tmurni, bez imalo radosti i razigranosti. Voli takođe njihove psovke i kritike jer ga teraju da traži utehu u uspomenama na svoj zavičaj, ocu i majci, koji „Za svaku psovku vašu bačenu na mene dojurili bi oni da vilama vas kolju“. Kritičare naziva seljacima, ne omalovažavajući pritom ljude koje žive na selu, već miseći na sramne karakterne osobine. Žali ih što se boje smrti i što ne shvataju da je on najbolji pesnik u Rusiji.
Lektira.rs

Pevati ne može svako.
Pred tuđe noge nije lako
Pasti k'o jabuka sa grana.

Počujte najveću ispovest
U ovoj pesmi huligana.

Ja nečešljan idem hotimice
S glavom k'o petrolejkom što plameno
blista.

Uživam da osvetlim u tmici
Vašu dušu, tu jesen bez lista.

Volim kad me psovke gađaju k'o stene,
Slične gradu kog oluja bljuje,
Tad rukama samo jače stegnem
Lelujave svoje kose bujne.

Tako volim kad me uspomena vrati
U mukli šum jova i jezerski gustiš,
Pa mislim: negde žive moj otac i mati
Kojima nije stalo do stihova pustih,
Kojima sam drag k'o njiva, kao zene,
Kao kiša prolećna po žitnome polju.
Za svaku psovku vašu bačenu na mene
Dojurili bi oni da vilama vas kolju.

O jadni, jadni seljaci!
Zacelo ste oronuli, bojite se Boga
I blatnog ležaja koji vam se sprema...

O, kad biste samo shvatili
Da od sina vašeg u Rusiji
Pesnika boljeg nema!
Nije li vam srce za nj zeblo, kad nogu bosih
On šljapkaše kroz jesenje bare hladne?
A sada on cilindar nosi
I cipele lakirane.

No lole seoskog varnica
Još uvek se u njemu javlja.
Sve krave s firmi mesarnica
Izdaleka on pozdravlja.
Kad zapregu sretne, pijan je od vonja
Đubriva s rodnih polja, i tad je u stanju
Da rep ponese svakog konja,
Kao skut mlade na venčanju.

Draga mi je domovina,
Mnogo mi je draga domovina!
Iako je prekriva vrbova rđa tuge.
Drage su mi ukaljane njuške svinja
I kreket žaba u večeri duge.
Detinjstvo, još te s bolnom setom pamtim!
Kad aprilske večeri maglu nam donesu,
Naš klen se sagiba ka sutonskom kresu
Kao da se, čučnuvši, hoće ogrejati.
Šta mu vranjih jaja iz gnezda ja zaplenih,
Verući se po njegovom granju!
Da li mu se krošnja još uvek zeleni?
Ima li još jedru koru nekadašnju?

A ti, psu šareni,
Verno biće drago?
Od starosti si promuk'o i slep,
Po dvorištu vučeš obešeni rep.
Njuhom zalud lutaš za štalom i pragom.
O, što sam voleo tvoj nestašluk pseći,
Kad bi sa mnom zdipio majci komad hleba,
Pa, nimalo se jedan drugog ne gadeći,
Kad bismo ga smazali negde kako treba.

Ja sam i sad isti.
Istu imam dušu davnu.
K'o različak u raži, na licu cvatu oči.
Prostirući od stihova rogožinu travnu,
Nešto bih vam nežno rekao u toj noći.
Zato - laku noć!
Laku noć vam svima velim!
Suton zveči kosom po travama gustim...
A ja danas silno želim
Da s prozora mlaz na mesec pustim.

Svetlosti modra, sjaju u modrini!
I mreti je lako u takvom azuru!
Šta ako za mene kažu da sam cinik
Što nosi fenjer prikačen na turu!
Pegazu dobri, ti kljuse umorno,
Šta da radim s tvojim tromim kasom?
Pacovima dođoh, kao majstor surov,
Da im slavu pevam punim glasom.

Mojom ćupom, kao i avgustom,
Teče vino uzburkane kose.

Hteo bih da budem jedro žuto
K onom kraju kud nas vali nose.
prev. Nikola Bertolino
 

Back
Top