“Ponekad te nema i sasvim sam, izmisljam nacin da malo smuvam dan, ali je lukav d-mol. Pusti da se svetla svud priguse, saceka poslednje zvezde namiguse, vuce mi rukav, idemo. Plasi me on, gde si ti, hiljadu se stvari moglo desiti, glupi d-mol za kim tuguje svu noc. Uzme me u svoju tamnu kociju, nebo primi boju tvojih ociju, znam taj put, to je precica za bol. Jedan d-mol me razvali, neki bi to prosto tugom nazvali, nije to, sta je tuga za d-mol.” U poslednje vreme te sve cesce nema, ja bih se na tvom mestu zabrinula, ne znam, kod mene sve to ne traje tako dugo, nekada se zavrsi, pre nego je i pocelo, pozuri, mozda me i sustignes. Zelim da pisem o tvojim ocima, ali ne kao sto bih pisala o bilo kojim drugim, nemaju neku znacajnu boju, cak ni ne znam o kojoj se tacno radi, JA NE PRIDAJEM VAZNOST BOJI?! Nisu to mozda oci, to je pogled, dodir, culo, ono jedino cisto, “dodir njene i moje ruke, sve ostalo uopste i nisu cula”. Uporedjivala sam te s ledom, pisala o raskrscu, o susretima, o tome da se nikada nece ponoviti, da mozda to i ne zelim, ja koja sam ovoliko o tebi pisala, pisala sam i da sve pisem o tebi, i istina je. Zamrsim se, zapletem, svezem, ne znam gde sam, sta radim, ne znam nista, cesto se takve stvari dogode, pa ne umem da se snadjem, bas onako, kao ono raskrsce, letnje veceri, limunada.
Nisam znala koliko me u stvari strah od svega ovog, ljudi koji me znaju, znaju nesto, znaju dovoljno, znaju da te prepoznaju u svakoj od ovih reci. Nikada nisi odavao utisak da te nesto interesuje, ili da te ne interesuje, potpuno neodredjeno, nevesto sam donosila zakljucke. ”Ogroman je problem, kada je covek veci iznutra nego spolja, jer ljudi imaju granice u ocima, sa olako podmitljivim strazarima. Propustice mnogo toga. Nauci da stvari gledas po tome kako disu, i ne slusaj sta govore, vec trazi sta su nam precutale. Nije cuvanje tajne kad ti je receno, najvece cuvanje tajne je kad ni ne znaju da znas.” Ja nisam morala da pricam, tisina je govorila mesto mene, a nije bilo porebno ni da se smejem, smejao si se za oboje. Kazu da te ne vidjaju cesto kako se smejes, ja sam te izjave potvrdjivala i volela ih, volela sam to sto se drugima nisi smejeo, volela sam da zivim sa saznanjem da osmeh cuvas za mene, volela sam da volim sve sto se ticalo tebe. Sacuvati najvecu tajnu, ne reci, a znati, nepotrebno je trositi reci, najvece tajne se uvek precute, znam da znas, znam i ja, i nije vazno, neka jos uvek lete u vazduhu. Cuvanje tajni nije jednostavna stvar. ”Ja nisam za tobom bio onako obicno, gimnazijski zanesen. U meni je sve do tabana minirano.” Na koga li lici, suvisno je postavljati pitanja, ako se o meni radi. Nasa je najveca slabost, kada dodirnemo necije lice, onda kada progovorimo cutanjem i osetimo saputanja. ”Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde pocinje zagrljaj. I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje.” Negde smo tu medju redovima zalutali, izgubili se i otpoceli “nove” zivote, zaboravivsi sve ono ispred, nastavili dalje, nekim drugim putevima, putevima kojima se nikada vise necemo sresti, mozda smo i krenuli istim, samo suprotnim smerovima, da se nikada ne ukrste. A ono kod mene “odgovora nije bilo, osim onog opsteg odgovora koji zivot daje na sva zamrsenija pitanja, a taj odgovoror je: ziveti uz svakodnevni ritam, ili zaboraviti.” Kao da se nista nije dogodilo, a bilo je samo korak do savrsenstva.
“Odlutas ponekad i sanjam sam, priznajem ne ide ali pokusavam i uvek dodje d-mol. Spusti se ko lopov po zicama, ruke mi napuni tvojim sitnicama i tesko prodje sve to. Jedan d-mol me dobije, kako odes ti u sobi je glupi d-mol uvek sazna kad je to. Uhvati me cvrsto i ne popusta, lud je za tisinom to ne propusta vodi me u svoj plavicast dol. Jedan d-mol me razvali, neki bi to prosto tugom nazvali nije to, sta je tuga za d-mol.” Nisam sebi dala ni nedelju dana, ali sam se bar nadala nekom periodu od oko mesec, dva, medjutim, znam i sama da kad god otpocnem da pisem, pocnem ili zavrsim s tobom. A volim te, na neki cudan nacin, ni sam ne znas koliko muskaraca zeli da je bar na trenutak na tvom mestu, bar sto se odnosa sa mnom tice. Jednom me neko uopredio s Afroditom, izjavio je, citiram: “Sinoc si tako lepo koracala jednom reciju bila si divna i sama Afrodita bi ti pozavidela!” Ne sporim da me je pomenuta osoba osvojila izjavom, potrebno je jos nesto, ne znam, ne umem da opisem. A ja kao da ne cujem, ne vidim, znam, on ni ne zna sta je Afrodita, za njega je to verovatno neka zvezda pout Venere, nikada ne bi predpostavio da je rec o Grckoj boginji lepote, a o ostatku mitologije da i ne govorimo. Ne zna on nista, ni sta je, ni gde je, ni zasto, ni kako, samo zna da dise. Nekada se cini da takve osobe, potut njega jesu osposobljene za zivot, samo zivot kao sturo objasnjenu imenicu.
Nekada sam govorila kako ni jedna osoba meni, nece predstavljati ceo svet, ja sam vise volela da kazem kako je svet za mene jedna osoba. Svet kao celina, nase staniste, stanovnici nekih drugih gradova, drugih drzava, drugih kontinetata, jednastavno mi, ja medju njima, kako god. Ne volim kada mi kazu da sam najlepsa, a pricaju mi to, vrlo cesto, izuzmimo ovde predpostavku da sam narcis, samo pricam realno, iako sebe ne smatram posebno lepom, ipak ja volim kad mi kazu da mi nedostaje nesto da budem najelpsa...........................
