- Poruka
- 41.996
https://talas.rs/2021/09/22/postoji-li-jos-liberalizam/
U svom kontroverznom tekstu „Zašto nisam konzervativac“ čuveni liberal i nobelovac, Fridrih fon Hajek izneo je zanimljivu tezu o pozicioniranju političkih ideologija. Naime, umesto prave linije na kojoj je liberalizam smešten između ekstremnih polova levice i desnice Hajek je predložio ideju „ideološkog trougla“. Svaka od tri glavne ideologije – liberalizam, konzervativizam i socijalizam – zauzima jedan ugao trougla i svaka od njih želi suparničke ideologije da privuče sebi. Međutim, kako je konzervativizam privržen očuvanju statusa kvo i pragmatičan je po prirodi njegova moć privlačenja je najslabija, a i sam je najpodložniji tuđinskom uticaju. Jedino liberalizam predstavlja istinsku alternativu socijalizmu jer on, za razliku od konzervativizma, „hoće da ide negde drugde, a ne da miruje“.
Hajek je delovao u eri u kojoj je zaveštanje liberalizma, kako u institucionalnom tako i u idejnom smislu bilo mnogo življe nego danas. Iako mu se pred očima izdizala ogromna građevina modernog Levijatana (velferistička država poduprta kejnzijanskom ekonomijom), on je optimistički verovao da je u pitanju samo trend, a ne neminovnost. Pored napora drugih „Austrijanaca“, pripadnika Austrijske ekonomske škole, i njegov rad je predstavljao jednu veliku branu prodiranju socijalističkih ideja koja ipak, po svemu sudeći, nije bila dovoljno čvrsta. Istorijski nezabeleženi trend rasta države u svim segmentima u velikoj meri je obesmislio smisao liberalizma, ostavljajući pitanje za nas, danas, ima li liberalizam, kao ideologija minimalne države i maksimalne slobode bilo kakav značaj?
Ali, pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, par razjašnjenja. Socijalizam u Hajekovom smislu odnosio se na ono što se danas u Americi krsti nazivom „progresivizam“ i sasvim pogrešno „liberalizam“. U Evropi volimo još uvek da govorimo o socijaldemokratskom shvatanju života ili generalno levici dok o liberalizmu (u Americi to je libertarijanizam), sasvim ispravno, govorimo kao o ideologiji slobode, tolerancije i filozofije slobodnog tržišta. Dakle, liberalizam u američkom i evropskom smislu su potpuno različite i čak suprotstavljene filozofije. Prvo je socijalizam, drugo je njegova negacija. Bar je tako nekada bilo. I tu stižemo do naše poente.
U istoriji ideja postoje dve velike pronevere koje se tiču liberalizma. O prvoj je u svojoj čuvenoj studiji o liberalizmu pisao drugi Austrijanac, Ludvig fon Mizes. Ona se dešava na prelazu devetnaestog u dvadeseti vek kada se, usled teorijskog kraha marksizma (najeminentniji ekonomisti 19. veka u param-parčad su razvejavali njegove mitove) i supremacije desnice u političkom smislu levica kamuflirala privlačnim idealima liberalizma, prikrivajući tako svoje radikalno poreklo i namere. Ideal slobode postaje ideal levice, iako je to sloboda u vizuri socijalne pravde i jednakosti, a ne negativna sloboda klasičnih liberala. Druga velika pronevera odigrava se danas kada se liberalno stanovište poistovećuje sa progresivističkim potirući sopstvene korene, ali i ideale.
Postoji li slobodna volja? - Sem Haris je u pravu, ali samo do pola
O „moralnom demonu“ u politici – libertarijansko čitanje filozofije Dušana S. Nikolajevića
U svom kontroverznom tekstu „Zašto nisam konzervativac“ čuveni liberal i nobelovac, Fridrih fon Hajek izneo je zanimljivu tezu o pozicioniranju političkih ideologija. Naime, umesto prave linije na kojoj je liberalizam smešten između ekstremnih polova levice i desnice Hajek je predložio ideju „ideološkog trougla“. Svaka od tri glavne ideologije – liberalizam, konzervativizam i socijalizam – zauzima jedan ugao trougla i svaka od njih želi suparničke ideologije da privuče sebi. Međutim, kako je konzervativizam privržen očuvanju statusa kvo i pragmatičan je po prirodi njegova moć privlačenja je najslabija, a i sam je najpodložniji tuđinskom uticaju. Jedino liberalizam predstavlja istinsku alternativu socijalizmu jer on, za razliku od konzervativizma, „hoće da ide negde drugde, a ne da miruje“.
Hajek je delovao u eri u kojoj je zaveštanje liberalizma, kako u institucionalnom tako i u idejnom smislu bilo mnogo življe nego danas. Iako mu se pred očima izdizala ogromna građevina modernog Levijatana (velferistička država poduprta kejnzijanskom ekonomijom), on je optimistički verovao da je u pitanju samo trend, a ne neminovnost. Pored napora drugih „Austrijanaca“, pripadnika Austrijske ekonomske škole, i njegov rad je predstavljao jednu veliku branu prodiranju socijalističkih ideja koja ipak, po svemu sudeći, nije bila dovoljno čvrsta. Istorijski nezabeleženi trend rasta države u svim segmentima u velikoj meri je obesmislio smisao liberalizma, ostavljajući pitanje za nas, danas, ima li liberalizam, kao ideologija minimalne države i maksimalne slobode bilo kakav značaj?
Ali, pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, par razjašnjenja. Socijalizam u Hajekovom smislu odnosio se na ono što se danas u Americi krsti nazivom „progresivizam“ i sasvim pogrešno „liberalizam“. U Evropi volimo još uvek da govorimo o socijaldemokratskom shvatanju života ili generalno levici dok o liberalizmu (u Americi to je libertarijanizam), sasvim ispravno, govorimo kao o ideologiji slobode, tolerancije i filozofije slobodnog tržišta. Dakle, liberalizam u američkom i evropskom smislu su potpuno različite i čak suprotstavljene filozofije. Prvo je socijalizam, drugo je njegova negacija. Bar je tako nekada bilo. I tu stižemo do naše poente.
Hajek je smatrao da liberalizam drži do nečega, da iza sebe ima principe koji su potpuno različiti od principa socijalizma. On, dakle, ima svoju čar i vuče k sebi. Po Hajekovom prilično uprošćenom shvatanju konzervativizam ne stoji na čvrstim osnovama, već se poput lista na vetru prevrće na jednu ili drugu stranu u zavisnosti od dominacije određenih ideja u vremenu. Socijalizam, kao ideologija velikih obećanja, prirodno poseduje snažnu moć privlačenja. Hajek, naime, nije ni mogao da sluti da se metafora lista na vetru može primeniti i na liberalizam, a da se priča o trouglu može svesti na priču o dva ugla u ideološkom vakuumu. Kako to?
U istoriji ideja postoje dve velike pronevere koje se tiču liberalizma. O prvoj je u svojoj čuvenoj studiji o liberalizmu pisao drugi Austrijanac, Ludvig fon Mizes. Ona se dešava na prelazu devetnaestog u dvadeseti vek kada se, usled teorijskog kraha marksizma (najeminentniji ekonomisti 19. veka u param-parčad su razvejavali njegove mitove) i supremacije desnice u političkom smislu levica kamuflirala privlačnim idealima liberalizma, prikrivajući tako svoje radikalno poreklo i namere. Ideal slobode postaje ideal levice, iako je to sloboda u vizuri socijalne pravde i jednakosti, a ne negativna sloboda klasičnih liberala. Druga velika pronevera odigrava se danas kada se liberalno stanovište poistovećuje sa progresivističkim potirući sopstvene korene, ali i ideale.
Postoji li slobodna volja? - Sem Haris je u pravu, ali samo do pola
O „moralnom demonu“ u politici – libertarijansko čitanje filozofije Dušana S. Nikolajevića
