Nemam sklonost da naročito preispitujem smislenost svojih pesama ili postova, niti da odgovaram na komentare, ali u ovom slučaju se nametnulo. Moja pesmica je nastala još pre nekoliko meseci i ovde sam je postavila iz sasvim drugih pobuda od onih koje me navode na ovo pisanje. U svakom slučaju inicijalno nije imala veze ni sa muzikom. A onda je usledio "osećaj otkrića, zajedničkog i vezujućeg" sa pesmom Svici.
Kejv koji se suočio sa životom i sa smrću na mnogo načina, pre svega gubitkom dva sina, ali i kroz lične uspone i padove kao heroinski zavisnik, egocentrični grešnik, pa onda i kao umetnik i loš otac kojeg razara tuga i krivica - da li je više prokletnik koji od svog stradanja stvara ili umetnik koji donosi stradanje i sebi i bližnjima? - pitanje je logično ali ne traži odgovor kada se spozna da umetnost nije najvažnija, čak ni toliko važna u životu umetnika, te da svako spoznanje bilo kog Boga, pa i divljeg nakon razarajuće tuge i patnje, dolazi ipak u potrazi za utehom, a ne smislom ličnog postojanja, koji je uvek u osećaju, a ne u formi ili obliku izražavanja. To je Bog koji se pojavljuje kada više ne možeš ništa drugo da učiniš osim da veruješ u nešto što još nije umrlo u tebi. To je oblik smisla koji je dovoljan da se izdrži dan, da se ne poludi od bola i ne izgubi dodir sa onim što je još ostalo.
Ali spoznaje iz patnje nisu univerzalne. Svi gubimo, svi patimo, no ne postojimo svi na isti način kroz tu patnju. Neko pregurava dan, ne traži smisao. Takva patnja je tiha, gotovo nevidljiva, ali dešava se da nosi duboku dostojanstvenost. To je patnja koja ne proizvodi umetnost, religiju ni filozofiju, ali proizvodi nastavak života, iako bez istinske radosti. Ponekad, dosta ređe, doživi se ono što bi se moglo nazvati mističnom transformacijom bola - ne u smislu da bol nestaje, nego da se uspe preobraziti u nešto što daje osećaj smisla, pa čak i radosti. To su trenuci kad čovek iz svoje tame izvuče nešto što svetli, ne zato što je to uteha ili lek, već zato što ta tama ima dubinu svetlosti. To je katarza, ali ne u klasičnom smislu pročišćenja - više kao proboj. Kao da bol postane medijum kroz koji se doživi sopstvena celovitost u sveukupnosti, svetost u metafizičkom smislu, pa i religioznom na neki način. Nik Kejv često govori o tome da bol ne mora da bude razoran, već da može biti prozor u nešto sveto, da se iz očaja može izrasti u zahvalnost... Ne zato što je patnja dobra, već zato što nas dovodi do granice iza koje smo zahvalni za sve ono što inače, uglavnom, uzimamo zdravo za gotovo.
Važno je naglasiti da katarza i radost iz patnje nisu dokaz duhovne zrelosti, nego samo jedan način opstanka. Nekome je preživeti dan podjednako sveto kao drugome dosegnuti prosvetljenje. Svaki čovek ima svoj "jezik bola“ i "jezik radosti". Neko šapatom, neko krikom, neko kroz umetnost, neko kroz tišinu, a svi zapravo pokušavamo reći isto: „Još sam ovde“. Poneko jednostavno svetli.
George Michael - White Light
𝓝𝓪𝓭𝓪
Filip Lackovic - Sacred
