- Poruka
- 399.260
Sveti pravedni Stefan Branković beše potomak svetog i slavnog kneza Srpskog Lazara, velikomučenika Kosovskog. Sveti supruzi Lazar i Milica imađahu najstariju kćer svoju Maru, koju udadoše za srpskog velikaša Vuka Brankovića. Vuk i Mara porodiše tri sina: Grgura, Đurća i Lazara. Po smrti Lazarevog i Miličinog sina Stefana Visokog, despota Srpskog (od 1389. do 1427. godine), njega na prestolu Srpske despotovine nasledi Marin i Vukov sin Đurađ Branković, kao sestrić i srodnik njegov, jer Stefan ne imađaše rođene dece. Oženivši se grčkom princezom Irinom (Jerinom) Paleologovom iz Soluna, Đurađ sa njom izrodi više dece, među kojom rodi i ovog blaženog Stefana (negde oko godine 1417).
U detinjstvu svome blaženi Stefan beše vaspitan u svakom dobru: stekao je veliki razum i pobožnost, poslušnost roditeljima u svakoj njihovoj zapovesti, tako da je verom, mudrošću i hrabrošću mnoge prevazilazio, kao i svojom prirodnom telesnom lepotom. Zato su za njega kasnije govorili očevidci, koji su ga već oslepljenog videli, da je pojavom bio "bez prigovora, da se ne može zamisliti čovek dostojanstveniji od njega, i da je visoka rasta i vanredno ozbiljnog i pametnog lica". No najvažnije osobine blaženog Stefana sastojahu se u njegovoj predanosti volji Božjoj, čistom životu i vernosti Crkvi i veri Pravoslavnoj. Iako njegov život beše mučenički i mnogostradalni, kao pravednog i mnogostradalnog Jova, on nikada ne odstupi od vernosti svesvetoj volji Božjoj, a svagda blagodaraše Boga za sve što ga u životu snalažaše. A njegova životna stradanja ne behu mala, kao što će se dalje videti. Zbog tadašnjih teških prilika za hrišćane na Balkanu i siline turskog sultana Murata II, Stefanov otac despot Đurađ dade svoju ćerku Maru sultanu za ženu, da ona; kao nekada pravedna Judita, bude žrtva za spas svoga naroda i otadžbine. Pri odlasku iz prestolnog grada Smedereva za Jedrene sestru Maru su pratila braća Grgur i Stefan, da budu sa Marom neko vreme zajedno i da je time donekle teše. Braća su svojim prisustvom ukrepila veru svoje sestre, tako da se sestra njihova Mara nikada nije odrekla ni napustila hrišćansku veru, niti primila bezbožni islam. Stefan je potom i nadalje ostao u Jedrenu, ustvari više kao neki talac turskom sultanu, dok se Grgur vratio natrag. No pri napadu Turaka na prestolnicu Smederevo i Grgur bude zarobljen i odveden u Jedrene, gde ih, po naređenju samog sultana Murata, a bez znanja sestre im sultanije Mare, svirepi Turci obojicu oslepe, na sam Uskrs 1441. godine. Kao razlog za tako svirepo delo sultan je navodio prepisku braće sa ocem im Đurđem (koji je tada bio ostao bez despotovine i nalazio se u Dubrovniku), u kojoj su oni tobože otkrivali despotu Srpskom tajne Turske carevine. Ustvari, glavni razlog oslepljenja ovih srpskih plemića bila je turska zavist, zbog njihove lepote i viteštva, i zbog straha da oni ne postanu naslednici i vladari Srpske zemlje i države.
U detinjstvu svome blaženi Stefan beše vaspitan u svakom dobru: stekao je veliki razum i pobožnost, poslušnost roditeljima u svakoj njihovoj zapovesti, tako da je verom, mudrošću i hrabrošću mnoge prevazilazio, kao i svojom prirodnom telesnom lepotom. Zato su za njega kasnije govorili očevidci, koji su ga već oslepljenog videli, da je pojavom bio "bez prigovora, da se ne može zamisliti čovek dostojanstveniji od njega, i da je visoka rasta i vanredno ozbiljnog i pametnog lica". No najvažnije osobine blaženog Stefana sastojahu se u njegovoj predanosti volji Božjoj, čistom životu i vernosti Crkvi i veri Pravoslavnoj. Iako njegov život beše mučenički i mnogostradalni, kao pravednog i mnogostradalnog Jova, on nikada ne odstupi od vernosti svesvetoj volji Božjoj, a svagda blagodaraše Boga za sve što ga u životu snalažaše. A njegova životna stradanja ne behu mala, kao što će se dalje videti. Zbog tadašnjih teških prilika za hrišćane na Balkanu i siline turskog sultana Murata II, Stefanov otac despot Đurađ dade svoju ćerku Maru sultanu za ženu, da ona; kao nekada pravedna Judita, bude žrtva za spas svoga naroda i otadžbine. Pri odlasku iz prestolnog grada Smedereva za Jedrene sestru Maru su pratila braća Grgur i Stefan, da budu sa Marom neko vreme zajedno i da je time donekle teše. Braća su svojim prisustvom ukrepila veru svoje sestre, tako da se sestra njihova Mara nikada nije odrekla ni napustila hrišćansku veru, niti primila bezbožni islam. Stefan je potom i nadalje ostao u Jedrenu, ustvari više kao neki talac turskom sultanu, dok se Grgur vratio natrag. No pri napadu Turaka na prestolnicu Smederevo i Grgur bude zarobljen i odveden u Jedrene, gde ih, po naređenju samog sultana Murata, a bez znanja sestre im sultanije Mare, svirepi Turci obojicu oslepe, na sam Uskrs 1441. godine. Kao razlog za tako svirepo delo sultan je navodio prepisku braće sa ocem im Đurđem (koji je tada bio ostao bez despotovine i nalazio se u Dubrovniku), u kojoj su oni tobože otkrivali despotu Srpskom tajne Turske carevine. Ustvari, glavni razlog oslepljenja ovih srpskih plemića bila je turska zavist, zbog njihove lepote i viteštva, i zbog straha da oni ne postanu naslednici i vladari Srpske zemlje i države.
