Sveti kralj Milutin

  • Začetnik teme Začetnik teme Nina
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Nina

Nina

Veteran
Supermoderator
Poruka
405.780
Vazljubljeni ljubitelji Hrista, evo se sada sprema um slaboga samisla hudoga i smrtnoga tela moga, i hoće da prinese dostojne pohvale onima koji Hrista zavoleše. Ali ne znam kako i gde da nađem reči za to. No najpre spomenuh Boga, i uzveselih se, i onda pripadam ovima koje hoću da pohvalim, i molim se i govorim: Dobri i svemilostivi i najmilosrdniji i nezlobivi Gospode, koji ne želiš smrti ljudima, nego hoćeš da se svi obrate i upute na pokajanje. Koji si rekao u Tvome svetom Evanđelju: Molite se i daće vam se (Mt. 7, 7); i opet: Što god uzmolite u molitvi verujući, ove će vam se to dati (Mt. 21, 22). Zato i ja molim Tvoje najmilosrdnije čovekoljublje, da mi se da reč za otvaranje usta mojih, darovana mi Tvojim Svetim i Životvornim Duhom. Jer, utvrđivan i urazumljivan NJegovom svedarivajućom blagodaću, moći ću i ja, grešni i ništavni sluga Tvoj, da iskažem neka dela od mnoštva neiskazanih čudesa Tvojih na nama, a takođe i dostojnim rečima da pohvalim ove sluge Tvoje i gospodu moju, koje Tvoja božanska blagodat venča i uzveliči i proslavi iznad mnogih moćnih i slavnih na zemlji.

Ovako počinje svoje kazivanje životopisac blagočestivih i svetih kraljeva i arhiepiskopa Srpskih, Sv. arhiepiskop Danilo, koji i opisa živote i dela kralja
Srpskog Uroša Prvog, njegove supruge Svete Jelene, i svetih sinova njihovih Milutina i Dragutina.
 
Screenshot_12-696x483.jpg
 
Sveti kralj Milutin beše mlađi brat Sv. kralja Dragutina (1276-1282. g.), koga i nasledi na prestolu Srpske države. O načinu nasleđa ovoga govori se opširnije u životu Sv. kralja Dragutina (pod današnjim datumom). Dragutin je naime, zbacivši svoga oca sa prestola, posle toga pao s konja i slomio nogu, pa je onda pokajavši se pozvao svoga brata Milutina i na saboru u Deževu 1282. godine predao mu vlast i kraljevstvo u Srpskoj zemlji. Sam pak on povuče se u severne krajeve svoje otadžbine, gde vladaše sa svojom suprugom i sinovima, sa prestonicom u Debrcu na reci. Savi, dobivši pritom od svoje mađarske tazbine i neke oblasti u Sremu, Mačvi i Bosni.
Milutin beše vaspitan od svojih čestitih roditelja u svakoj dobroj nauci i pobožnosti. Još kao mlad, veli životopisac Danilo, “ovaj mladić bio je Bogu mio, i blagodaću Božjom označen”. Beše dobar pastir poverenog mu naroda u svojoj oblasti, “njihov dobri učitelj i nastavnik, nenasitni graditelj božanskih crkava i manastira; i ne samo graditelj, nego i obnovitelj palih i porušenih”. Sve ovo pak Milutin činjaše u nameri , da sve privede ka istinitoj veri”. Jer blagočestivi Milutin beše revnitelj u veri Pravoslavnoj. Jer kada u njegovo vreme vizantijski car Mihailo VIII Paleolog (1258-1282. god.) sklopi i potpisa uniju sa papom, pa nastojaše da istu nasilno sprovede i među svima pravoslavnima na Balkanu i među Svetogorskim monasima, kralj Milutin se diže protiv njega i sa uspehom ratovaše u odbranu Pravoslavlja. Od toga doba i kasnije Bog blagoslovi Milutinovu državu i on raširi granice svoga otačastva. Srpska zemlja do Milutina beše “obuzeta velikom tesnotom i umanjena”, jer država grčka dosezaše do mesta zvanog Lipljani na Kosovu. Šta više, grčki car Mihailo nastojaše da od Srpske zemlje oduzme i druge krajeve, pa čak i celu zemlju sebi pokori i njenu slobodu i samostalnost uništi. Tada se Milutin pomoli Bogu i sa svojom vojskom krete na Vizantiju. O tome ovako govori životopisac njegov Danilo: “I posle ovoga (to jest posle molitve) zapovedi Milutin da se saberu svi njegovi vojnici, i kada to bi učinjeno, on uze molitvu i blagoslov od svoga svetog arhijereja i od sveg osvećenog sabora svešteničkog lika, i podigavši se sa svojom silom, pođe u državu oblasti carstva grčkoga. Tamo on zauze okolne predele, a TO su ovi koje ću nabrojati: oba Pologa sa njihovim gradovima i okolinom, glavni grad Skoplje, i zatim Ovče Polje i Zletovo i Pijanac (u području Bregalnice). Sve ove zemlje on uze u početku svoga dolaska na presto, i priloži ih državi svoga otačastva”. Od ovoga vremena grad Skoplje postade prestonica Srpske zemlje.
 
Čuvši za ove uspehe Milutinove, car Mihailo krete na njega uzevši u svoju vojsku i mnoge druge inoplemene narode, Tatare i Gurke i druge inoverce. No Bog učini te ovaj izdajnički car odmah umre na svom pohodu (11. decembra 1282. godine), opovrgnut čudno i iznenadnom smrću svojom, kako veli za njega biograf spomenuti Danilo. Isti Danilo još dodaje: “Ovaj hulni car, đavolom nagovoran, sličan je onom lukavom izdajniku koji odstupi od svetlosti u tamu, kao što i ovaj car Paleolog, odvojivši se od vere hrišćanske (to jest Pravoslavne), uze veru latinsku”. Međutim, po iznenadnoj smrti cara Mihaila jedan deo njegovih saveznika Tatara produži napad na Srbiju, i prodre čak do Lipljana i Prizrena, ali čudom Božjim bi strahovito poražen i uništen. Jer došavši do reke zvane Drim, koja beše veoma nabujala, oni videše na drugoj strani veliki zbeg srpskog naroda, pa odlučiše da pređu reku i narod opljačkaju i pobiju. No kad oni navališe preko nabujale reke, svi se skoro u njoj potopiše, a što ih živo pređe na drugu obalu oni biše poraženi od hristoimenih ljudi srpskih. I sam starešina tatarski, zvani Črnoglav, beše tu uhvaćen i pogubljen i njegova glava bi odneta pred noge kralja Milutina.

Uskoro zatim kralj Milutin sa vojskom svojom, i još sa vojskom koju dobi od svoga brata Dragutina, krete opet na grčku zemlju i zauze oblasti njene sve tamo do Svete Gore Atonske, zemlju Strumičku i Sersku, Krstopolj (današnja Kavala) i druge okolne krajeve. Otpustivši potom vojsku brata svoga, Milutin krete sa svojom vojskom još dalje i zauze zemlju Debarsku i Kičevsku, sa gradovima i oblastima njihovima, pa zemlju Porečku sa okolinom, i čak prodre na jug do Tesalije. Potom se vrati u svoju zemlju i prebivaše u miru i blagostanju.
 
U to vreme na severu od Milutinove države, a istočno od oblasti njegovog brata Dragutina, vladahu samostalno i nasilnički knezovi bugarski i tatarski Drman i Kudelin. Oni življahu u krajevima oko mesta Ždrela na Mlavi (današnja Gornjačka klisura) i odatle sa bugarskim, kumanskim i tatarskim četama upadahu u Dragutinove krajeve i pljačkahu Srpski narod i zemlju. Tada se na poziv svoga brata Dragutina digne na njih blagočestivi kralj Milutin, strahovito ih porazi i njihove krajeve dadne u nasleđe bratu svome. Od ovoga vremena Braničevska oblast postade i za svagda ostade sastavni deo Srpske zemlje i države. Sam tadašnji bugarski car Đorđe Terterije, tast Milutinov, koji mu beše dao svoju kćer Anu za suprugu, beše u prijateljskim odnosima sa Milutinom i njegovom majkom Jelenom, ali ne beše u prijateljstvu drugi vladar bugarski u Vidinu, knez Šipgman, koji beše u srodstvu sa Kumancima i beše priznao vrhovnu vlast tatarskog kana Nogaja. ljut na Milutina zbog pobede nad Drmanom i Kudelinom, Šipgman sa vojskom krete iz Vidina i prodre u oblast Hvosno, sve do arhiepiskopije srpske u Peći, sa očiglednom namerom da je opljačka, zapali i uništi. No tu on bi pobeđen silom Gospodnjom i molitvama Svetih: Save i Simeona, i Sv. Arsenija, koji tu leži. Te noći videše Šišmanovi vojnici veliki ognjeni stub gde silazi s neba, iz koga izbijahu ognjene luče i opaljivahu ih, te se oni svi u strahu i panici razbegoše. Tako ne mogući ništa zlo učiniti, Šišman bi prinuđen da se povuče bez uspeha, jedino što njegovi divlji Kumanci tom prilikom spališe manastir Žiču, koju zatim obnoviše Sveti kralj Milutin i arhiepiskop Evstatije II (1292-1309. godine). Goneći Šišmana i njegovu vojsku, kralj Milutin dospe do grada Vidina na Dunavu i zauze grad, a sam Šišman jedva se spase bežeći čamcem preko Dunava. Zatim on moljaše mir od kralja Milutina, što mu ovaj milostivo i dade, a kasnije dade i svoju kćer Anu za Šišmanovog sina Mihaila, koji potom postade bugarski car (1223-30. g.). Ove pobede Milutinove izazvaše zavist i mržnju na njega tatarskog kana Nogaja, kao vrhovnog gospodara svih bugarskih krajeva, i on sa svojom vojskom, sastavljenom od Tatara, Kumanaca, Alana i Kavkazaca krete na njega i na Srbiju. Našavši se u velikoj nevolji i opasnosti, kralj Uroš Milutin se toplo moljaše Bogu, govoreći: “Dobri čovekoljupče Gospode, nado ovih koji Te ispovedaju. Ti znaš nemoć našeg smrtnog tela, i Sam si se u njega obukao. Zbog množine bezakonja mojih, kojima sam vezan od mladosti moje, nisam dostojan da pogledam na visinu Tvoju, ili da sa smelošću prizivam sveto i strašno ime Tvoje. No Tebi dobrome i blagome predlažem dušu i misao moju, Ti mi jedini pomozi, molitvama Presvete Matere Tvoje”. Pomolivši se tako usrdno i sa suzama Gospodu, Milutin prizva u pomoć i Svetog Simeona i Savu, moleći ih da ne predaju otadžbinu svoju u ruke inoplemenika. Zatim posla Nogaju svoje poslanike da ga dobrorazumnim rečima i molbama umole da odustane od pohoda, obećavajući mu pri tome da neće više dirati u Bugarsku zemlju niti napadati na krajeve koje Tatari imaju pod svojom vlašću. Silni knez tatarski zatraži od Milutina njegovog mladog sina Stefana kao taoca, što otac sa žalošću morade da učini, da bi sačuvao duše naroda svoga i njegovu slobodu. Mladi kraljević Stefan otide sa nekima od vlastele srpske na tatarski dvor, i ostade tamo neko vreme dok ga Bog ne izbavi otuda i vrati u dom roditelja svoga. Jer Bog učini da ovaj Nogaj pogine u borbi sa Toktajem, zakonitima kanom “Zlatnih Hordi” tatarskih (u bici kod Odese 1299. g.), te kraljević Stefan bi slobodan da se vrati roditelju svome u Srbiju. Tom prilikom, Stefan se oženi Teodorom, ćerkom bugarskog cara Smilca (1292-99. g.), sa kojom dobi sina Dušana, potonjeg cara Srpskog.
 
Ovoga svoga sina Stefana kralj Milutin je zatim postavio za namesnika i vladaoca u Zetskom primorju, “odlikovavši ga svakom čašću carskoga dostojanstva, davši mu sve što mu je potrebno, od maloga do velikoga”. U to pak vreme kralj Milutin se ponovo oženi, i postade zet vaseljenskog cara u Vizantiji Andronika II Paleologa (1282-1328. g.). Ovo bi posle novih pobeda Milutinovih nad grčkim vojskama (oko 1299. godine, te car Andronik sklopi trajno prijateljstvo i srodstvo sa kraljem Srpskim Milutinom. Mlada kći careva, princeza Simonida (čiji se divni lik sačuvao u Milutinovoj i njenoj zadužbini Gračanici), bi od samog cara predata Milutinu, pošto ih prethodno u zakoniti brak blagoslovi i venča ohridski arhiepiskop Makarije. Od svoga tasta Milutin tada dobi u miraz sve osvojene krajeve, te tako zavlada trajni mir između Srba i Grka. No ova ženidba Milutinova ne bi po volji mnogima, kako bližim tako i daljim susedima, i oni počeše raditi protiv Milutina. Uz to, u ovo vreme bi pokrenuto i pitanje Milutinovog nasleđa na srpskom prestolu, u što bi umešan i njegov brat Dragutin, i Simonidina majka carica Irina, i takođe neka srpska vlastela. To sve uznemiri mladoga Stefana, te on, nagovoren od spomenute srpske vlastele, ustade na svoga oca Milutina želeći da mu preuzme iz ruku kraljevsku vlast i presto srpski. Usled svega toga u Zeti nastupi ne mali metež i nered, te kralj Milutin krete tamo sa vojskom, uguši spomenuti nered i metež, a sin mu se Stefan sam predade u ruke sa sinovskom pokornošću. Milutin ga ispočetka primi lepo, no potom, na intrige mnogih zluradnika i neprijatelja ljudskog spasenja, pomete se toliko da sina svoga zatvori u zamak u Skopskoj oblasti i dopusti da ga tamo oslepe. Stefan potom bi poslat u Carigrad na zatočenje, no čudom Božjim i pomoću Svetitelja Nikolaja bi isceljen i vraćen posle svome ocu, sa kojim se izmiri i koga posle na prestolu nasledi.

Milutin se uskoro izmiri i sa svojim bratom Dragutinom, sa kojim imađaše neke međusobice i sukobe, i sveta braća provedoše ostatak zemnog života svog u ljubavi i međusobnom poštovanju. NJihovom izmirenju i ljubavi mnogo doprinese i njihova sveta majka kraljica Jelena, kao i znameniti i sveti muž Danilo, koji beše najpre iguman Hilandarski, a potom episkop Banjski i Humski, a kasnije postade i arhiepiskop Srpski. On je lično dolazio iz Hilandara sa svojim monasima, i boravio i kod kralja Milutina na dvoru mu u Skoplju, i kod kralja Dragutina na njegovom dvoru u Debrcu, i molitvama, savetima i poukama svojim mudro izmirio zavađenu braću, što su naravno i oni obojica žarko želeli i svesrdačno prihvatili. Jer ova dva sveta brata, iako behu naslednici slabe i grešne prirode staroga Adama, ipak behu pričesnici i obnovljene ljudske prirode Novoga Adama – Hrista Bogočoveka, jer behu verni članovi Njegovog bogočovečanskog Tela – Crkve Pravoslavne, u kojoj življahu neprekidnom verom, molitvama, pokajanjem i ostalim spasonosnim svetim tajnama i vrlinama.
 
Za svetog kralja Milutina svedoči nam njegov životopisac Danilo, da beše svagda u velikim i bogougodnim podvizima, koje mnogi drugi ne znađahu, a Danilo ih tajno znađaše, jer beše veoma blizak Svetom Kralju. “Treba znati i videti, veli Danilo, njegove trudove i znojenja, njegovo trošenje tela svoga, noćna bdenja i tople suze, njegove neizrecive milostinje sve do same smrti njegove; njegovu narav nezlobivu, tihu i poslušnu”. Istina, Milutin je kao kralj i gospodar nekada pokazivao i strogost i oštrinu, ali nikada nije bio zloban niti bez milosti i hrišćanske ljubavi. Ako je kao čovek i imao nekih grehova svojih, Hristos Spasitelj ga ne ostavi u njima, nego ga od njih pokajanjem izbavi. “Jer istinita Svetlost – Hristos, veli životopisac Danilo, Koji prosvećuje svakog čoveka koji dolazi na svet (Jn. 1, 9), On – veliki i strašni Tvorac sve vidljive i umne prirode, uvek očekujući pokajanje svakoga čoveka, ne prezre ni ovoga Hristoljupca, nego mu prosveti razum srca, i on, setivši se grehova mladosti svoje i došavši u umiljenje srca, poče se moliti usrdno Bogu, govoreći one reči proročke: Gospode, uputi me na put Tvoj, i poći ću po istini Tvojoj (Ps. 85, 11). Godine moje, govoraše on, kao paučina prođoše, i koja dobra života moga da Ti prinesem? Sa kakvom smelošću da pogledam na Tebe, Sudiju pravednoga? Pokajanje ne stekoh, a tako isto ni suze… No Gospode i Care vekova, ne pogubi me sa bezakonjima mojim, nego mi pošalji svetlost Tvoju i istinu Tvoju na prosvetljenje mislenih očiju mojih. Daruj mi obilnu kišu suza, da ugasim strasni plamen tela moga, da se neprijatelj moj ne poraduje zbog mene. Mnogih i velikih dobara ovog života nasladio si me, no ja nedostojni vrlo povredih zapovesti Tebe, Boga moga”.
 
Ovakve i mnoge druge reči govoreći ovaj blagočestivi kralj, veli dalje životopisac Danilo, predvide svoju prirodnu smrt, i posle ovoga odluči se pa mnoga bogougodna dela, u kojima i skonča život svoj. “Milutinova dobra dela i podvizi behu mnogi i raznovrsni, no najviše on činjaše milostinje sirotima i ubogima i davaše bogate darove crkvama i manastirima Božjima. “On postade ugodan Gospodu: bezbrojne svete crkve ukrašavajući, i od pravednih trudova svojih mnoge milostinje ništima deleći”. He štedeći bogatstva svoga, no uzimajući kao iz nekog neiscrpnog izvora, jer beše zaista bogat kao retko ko u njegovu vremenu, ovaj blaženi i svetorodni muž odevao je i hranio slabe i nemoćne, podizao sirote i uboge, i ukrašavao i snabdevao svete crkve Božije. Stupajući na vladarski kraljevski presto, on se beše Bogu zavetovao da će za svaku godinu koliko bude vladao podizati po jednu crkvu Bogu, što se na njemu zaista i obistini. Jer vladajući sa Bogom u Srpskoj zemlji punih četrdeset godina, on zaista i podiže ravno četrdeset crkava Božjih, od kojih su trideset pet ili šest do danas sačuvane ili nabrojane. Ali, evo kako o njegovom dobročinstvu i zadužbinarstvu govori njegov biograf sveti Danilo:

Ovaj hristoljubivi kralj beše “Bogu smeran i ljudima ugodan, i pružaše ništima bezbrojne milostinje. Kao što se ne može izbrojati pesak mora, tako ni njegove milostinje. I on to činjaše ne samo u Bogom mu darovanoj državi otačastva svoga, nego i po celoj velikoj Romaniji (to jest Vizantiji), i u samom velikom gradu Novom Rimu, tj. Carigradu, jer i tamo sazida crkve, a drugima dade mnoge milostinje; svuda snabdevajući i hraneći nište, slabe i potrebite. On zaista podražavaše pravednoga Jova, i Avrama blaženog, i patrijarha Jakova, jer delom beše njihov podražatelj, i izgledom njima sličan. Tako je živeo i tako činio u mnogim godinama, tako da se ime njegovo pročulo i bilo projavljeno U svim okolnim krajevima, kako istočnim tako i zapadnim: Stefan Uroš, previsoki i krepki i samodržavni i milostivi kralj Srpski. Zbog njegove čuvene milosti i milostinja, njemu dolažahu iz bližnjih i daljnih krajeva, sa morskih ostrva i preko mora, i iz samoga svetog i slavnog grada Jerusalima. NJih sa tihošću primajući i čineći im milostinju, ne malim milostinjama ispuni i sam sveti grad Jerusalim. Umesto zlata i srebra koje davaše, on primi molitve i blagoslove od tamošnjeg svetog patrijarha i svih ostalih u tom svetom gradu. A i svetu i veliku i Bogom čuvanu Goru Atonsku on ispuni mnogim milostinjama, i sazida tamo svete crkve, ukrasi ih i prosvetli ih (to jest živopisa ih), i tamošnje mnoge monahe snabde svim onim što im trebaše … O svakom dobrom delu, kojim bi mogao ugoditi Bogu, on se tako staraše, da vaistinu svaku vrlinu ispuni, i svaku zlobu i porok od srca zamrze. Bogom darovano mu dobro i zemno bogatstvo carstva svoga ona mudro i razumno rastoči, i to na raznovrsne načine: prvo dade na dar Bogu, drugo na podizanje svetih crkava, treće razdade ništima i stranim i potrebitima”.
 
Po kazivanju hilandarskog igumana i potonjeg arhiepiskopa Danila, sveti i hristoljubivi kralj Milutin najpre podiže veliki saborni hram svetog i bogosagrađenog manastira Hilandara, na mesto onog malog koji behu podigli prvi ktitori. Milutin zatim ukrasi ovaj divni hilandarski hram svakom lepotom, zlatnim ukrasima i freskama, pa onda oko crkve podiže mnoge carske konake, trpezariju i kelije za prebivanje monaha, pa utvrdi unaokolo grad sa kulama i pirgovima, da bi manastir bio zaštićen od napadaja gusara. Zatim dodeli manastiru Hilandaru mnoge metohe sa selima i drugim bogatstvima, i uopšte rečeno nikada ne prestajaše brinuti se o ovoj najvećoj srpskoj svetinji. No ne samo Hilandaru, nego i drugim manastirima i monaškim bratstvima Svete Gore monaholjubivi kralj davaše izobilne priloge i bogate darove. “I gde su mu god javljali da ima neki monah ili podvižnik, ili neki koji Hrista radi stranstvuje u pustinji ili živi u nekoj rupi zemaljskoj, svima takvima on neštedimice šiljaše sve što je potrebno, sa skrušenim srcem i smernim duhom”.

U samom pak carskom gradu Carigradu Milutin podiže božansku crkvu zvani Prodrom (to jest posvećenu Svetom Preteči), sa divnim i prekrasnim palatama unaokolo za primanje i smeštanje stranaca i bolesnika. Ova ksenodohija (to jest stranoprijemnica) i bolnica bi snabdevena svim potrebnim stvarima, krevetima i mekim posteljama, i njoj behu priložena mnoga sela po grčkoj zemlji, koja sveti kralj otkupi i priloži, da bi se od njih mogli izdržavati mnogobrojni bolesnici i siromasi. Milutin izdade naredbu ovoj ksenodohiji i bolnici da “ako kakav bolesnik nema nikakve nade, onda neka svaki takav ide slobodno ka tamo spremljenom odru za njega u toj bolnici”. Uz to, on postavi i dostoimenite ljude svoje u tu bolnicu, koji će pohađati i negovati bolne, tako da niko od bolesnika ne uznegoduje, nego ako što zatraži da ima ko da mu to da. Veliko mnoštvo bolesnika ležalo je i lečilo se u ovoj bolnici čovekoljubivog kralja Srpskog, a dobri nudioci ovoga blagočestivoga dvorili su ih dok se ne iscele. Onda bi ovi isceljeni odlazili radujući se, a drugi bolnici dolazili bi na njihovo mesto. Osim toga, bogatodarežljivi kralj je odredio da se i na kapijama svetog Prodroma obilno razdaje hleb i druga hrana, radi nahranjenja gladnih, sirotih i stranaca, o kojima niko druga ne imađaše da se brine.
 
Isto tako, i u gradu Solunu Milutin podiže velike palate, i sagradi dve divne crkve Božje: jednu u ime svetog arhijereja Hristovog Nikolaja, a drugu u ime svetog velikomučenika Hristovog Georgija, i to baš na mestu gde nekada beše obavljeno prvo rukopoloženje svetitelja Srpskog Save, pa to mesto beše razrušeno i opustelo, te ga sada sveti kralj iz temelja obnovi i ukrasi.

Zatim u svojoj zemlji ovaj neumorni zadužbinar podiže i obnovi bezbrojne crkve i manastire, od kojih ćemo spomenuti samo neke. Podiže dom Presvete Bogorodice, dobre Zaštitnice roda hrišćanskoga, u mestu zvanom Treskavac (kod Prilepa) i ispuni ga bogatim prinosima svojim, svim što je bilo potrebno za službu Bogu i Prečistoj Materi NJegovoj. Ovde priloži i mnoge ikone zlatom i biserom ukrašene i okovane, pa kadionice i svećnjake zlatne, i sve druge potrebe crkvene. Potom sagradi crkvu Sv. velikomučenika Hristovog Georgija u Kičevskoj oblasti, koju takođe bogato obdari i snabde svim crkvenim potrebama. Mnoge druge crkve i manastire, koje njegovi pretci Nemanjići ili drugi raniji pravoslavni zadužbinari behu podigli, pa one kasnije behu porušene i zapuštene, sveti kralj ih sada iz temelja obnovi i svakom lepotom iznutra i spolja ukrasi, jer nikako ne podnošaše da hramovi Boga Živoga stoje razrušeni ili napušteni. “Obnavljaše stara rukopoloženja roditelja i praroditelja svojih, i iz samih osnova podizaše i usavršavaše po Božjem blagovoljenju”. Milutin tako sazida crkvu Uspenja Presvete Bogorodice, zvanu episkopija Prizrenska (to jest čuvenu crkvu Bogorodicu LJevišku u Prizrenu), i takođe prelepu crkvu Blagoveštenja Presvete Bogomatere, koja je episkopija Gračanička (to jest današnji veličanstveni manastir Gračanicu na Kosovu); pa crkvu Bogorodice Trojeručice u slavnom gradu Skoplju; zatim crkvu Svetog Georgija na reci Seravi kod Skoplja; i crkve Svetog Konstantina i Svetog Preteče u samom gradu Skoplju; i opet crkvu Svetog Georgija Nagoričanskog (u selu Staro Nagoričino kod Kumanova), koju iz temelja obnovi i ukrasi. U velikoj Nemanjinoj lavri Studenici, u tom Domu Presvete Bogorodice, ovaj hristoljubivi praunuk svetog bogoljupca Simeona podiže crkvu roditeljima Bogomatere – Svetom Joakimu i Ani. Zatim u Dabarskoj pokrajini na donjem Limu, u mestu zvanom Orahovica, on podiže još jednu crkvu Hristovom velikomučeniku Georgiju, i drugu opet crkvu Hristovom velikomučeniku Nikiti, blizu grada Skoplja (u Skopskoj Crnoj gori), koju dariva manastiru Hilandaru u Svetoj Gori. On takođe podiže i crkvu Svetog Nikole u Hvosnu i priloži je manastiru Mileševi, gde počivaše sveto telo Svetitelja Save. Monaholjubivi i manastiroljubivi kralj zadužbinar obnovi i ukrasi stare manastire drevnih srpskih podvižnika i svetitelja: prepodobnog Joakima Osogovskog (u Sarandaporu), i prepodobnog Prohora Pčinjskog (pod planinom Kozjakom), sagradivši im nove crkve i bogato ih ukrasivši i snabdevši svim potrebnostima. Sa svojim pak bratom Dragutinom on podiže manastir Arilje u Moravici, a sa svojom majkom Jelenom obnovi manastir Svetog Srđa i Vakha na reci Bojani kod Skadra. NJegove su zadužbine i manastir Kosanica kod Drame (u Grčkoj), i manastir Vitovnica kod Petrovca na Mlavi, i manastir Grnčarica kod Kragujevca, i manastir Moštanica kod Banja Luke u Bosni, i mnogi, mnogi drugi manastiri i crkve.
 
Ali ne samo u svojoj zemlji i svom Srpskom narodu, nego i svuda po vaseljeni, on neumorno ili podizaše crkve i manastire ili ih bogato obdarivaše i pomagaše. Tako on sagradi manastir Svetih Arhanđela u samom Svetom Gradu Jerusalimu, na mestu ne dalekom od Živonosnog Groba Gospodnjeg, gde ranije Sveti Sava beše ktitor. On podiže i crkvu Svete Sofije u Serdici (današnjoj Sofiji u Bugarskoj) i obdari druge manastire u Bugarskoj. Zatim i sama sveta gora Sinajska vide njegovo zadužbinarstvo i dobročinstvo. Jer i tamo, u drevnom manastiru Svete velikomučenice Ekaterine, što ga podiže veliki car Justinijan, ovaj novi Justinijan postade ktitor i dobrotvor: jer podiže tamo crkvu Svetog Stefana i mnoge prinose i darove dariva, I ne samo ovom manastiru, nego i blaženim ocima no Sinajskoj pustinji on dostavljaše ne mala prinošenja i njihove potrebe ispunjavaše. Bogate priloge posla on i crkvi Svetitelja Nikolaja u gradu Bariju u Italiji, i po drugim mestima gde potrebovaše. Najzad sagradi i svoju ličnu zadužbinu manastir Svetog Stefana u Banjskoj (kod Kosovske Mitrovice), u kojem i bi po smrti pogreben.

Uopšte rekavši, veli životopisac njegov Danilo, on svagda imaše u umu svome onaj strašni čas dolaska Onoga koji je Večan Danima, kada će biti sud bez milosti onima koji nisu činili milost, i zato svagda činjaše milostinju za koju niko i ne znađaše. He samo što su se k njemu sticali od sviju gradova, krajeva i sela, i iz okolnih zemalja, bezbrojni ništi, strani i potrebiti, hromi, slepi i gubavi, nego je i on sam išao noću tajno po narodu i nevidljivom za druge rukom činio izdašnu milostinju. “Kada je noć dolazila, veli biograf Danilo, koji beše lični svedok svega toga, ovaj hristoljubivi gospodin moj činjaše ovo divno i bogoljubivo delo koje niko nije znao: svlačio je sa sebe carske haljine koje je danju nosio i oblačio se u hudu i staru odeću, prikrivši pritom i lice svoje da ga neko ne prepozna. Onda je uzimao sa sobom dvojicu ili trojicu slugu svojih, kojima beše zapovedio da nikome ne govore što vide, pa je uzimao sa sobom i nosio veliko mnoštvo zlata i drugih potrebnih stvari da ih razdade ubogima i ispuni utrobe njihove svakim dobrim darom. Jer nelicemerno činjaše milostinju, i istinski ljubljaše nište i uboge. Izišavši tako tajno iz dvora svoga, i došavši neprimetno do stanova njihovih gde življahu, on im razdeljivaše zlato, hranu i odeću, a oni ne znađahu ko im to daje. Ovo je blaženi kralj činio do kraja života svoga. Uza sve to on je i noću kropio postelju svoju suzama svojim, govoreći: “Ustani, kukavče, da budeš spreman pre onog vremena; ako si i navikao da činiš grehe, ipak se preni na pokajanje, jer te čeka sud, večna muka i oganj neugasivi”.
 
Sveti kralj Milutin bio je veoma odan svetoj Pravoslavnoj veri i Crkvi. Za njegovo vreme umnoži se Crkva Božja u Srpskoj zemlji i broj episkopija poraste na šesnaest. To cy bile ove eparhije: zetska, raška, humska, hvostanska, zvečanska, toplička, prizrenska, budimljanska, lipljanska, skopoka, debarska, moravska, braničevska, mačvanska, končulska i gradačka. Svete arhiepiskope Srpske, naslednike Svetoga Save, on veoma cenjaše i svako im poštovanje ukazivaše. Za njegovo vreme behu arhiepiskopi u Srpskoj Crkvi: Evstatije I, Jakov, Evstatije II, Sava III i Nikodim, sa kojima zajedno sveti kralj podizaše i obnavljaše svete crkve i manastire. Tako je sa Sv. arhiepiskopom Evstatijem II (1292-1309. g.) obnovio veliku arhiepiskopiju u Žiči, koju Kumanci behu opljačkali i porušili; istu je zatim sa Sv. arhiepiskopom Savom III (1309- 1316. g.) ukrašavao i životopisao. Sa Savom III Milutin je započeo i zidanje svoje zadužbine manastira Banjske, koju je dovršio i ukrasio zajedno sa episkopom Danilom Banjskim. Na kralja Milutina su tokom njegove duge vladavine vršeni razni pritisci sa strane da prihvati latinsku uniju i potčini se rimskome papi, no on to nikada nije učinio niti od svoje Pravoslavne vere odstupio. On je bivao u vojnom savezu sa zapadnim (rimokatoličkim) vladarima, no to je bilo da se izbavi od raznih opasnosti po državu njegovu, ali nikada nije išlo na štetu Pravoslavne vere njegove i naroda njegovog. Šta više, sam papa rimski i njegova kurija pokretahu zapadne vladare na rat protiv Srpskog kralja Milutina (kao “šizmatika”), no u tome ratu Bog pomože pravoslavnom sluzi Svome te Latini ništa ne uspeše.

Posle mnogih trudova i podviga, dođe najzad i končina života blaženog i hristoljubivog kralja Milutina. Osetivši da će brzo otići na put, koji iz ovog sujetnog sveta vodi u večne obitelji, kralj dozva k sebi arhiepiskopa Nikodima, i reče mu: “Uzmi moje imanje i podaj ništima, ne bih li kako ja grešni postigao neko oproštenje grehova”. Posle toga, pade ovaj previsoki kralj u ljutu bolest, i poče bolovati u svom dvoru Nerodimlju na Kosovu. Razumevši unapred da neće izbeći smrti u toj bolesti, on se brzo oprosti sa svima prisutnima, i od tada prestade govoriti, jer mu se jezik beše svezao. Potom mirno predade dušu svoju u ruke Gospoda svoga i Spasitelja, na dan 29. oktobra 1321. godine. Uskoro zatim stiže u Nerodimlje i episkop Banjski Danilo, i nad telom Svetoga Kralja bi obavljeno svečano pogrebno pjenije. Zatim mu česno telo bi preneto u grob, koji sam beše sebi spremio, u hramu Svetog Arhiđakona Hristovog Stefana u manastiru Banjskoj.
 
Dve i po godine po prestavljenju javiše se na grobu Milutinovu “čudna znamenja i viđenja”, te banjski iguman Sava i manastirska bratija, odsluživši svenoćno bdenije, izvadiše telo njegovo iz groba i nađoše ga sasvim netljeno, jer ni jedna vlas glave njegove ne beše otpala. Sveto telo Svetoga Kralja bi zatim položeno u naročito ukrašen kovčeg i stavljeno u sam hram Banjski, pred ikonu Vladike sviju Hrista Boga. Kada za ovo čudo doznade njegova supruga Simonida, koja se po smrti njegovoj beše vratila ocu svome u Carigrad, ona načini kandilo od skupocenog zlata i izveze skupoceno platno kao prekrivač za kivot tela njegovog, i sve to posla u manastir Banjsku. Potrešena pak tim čudesnim događajem, ona se i sama za tim odreče sveta i zamonaši u manastiru Svetog Andreja u Carigradu.

Mošti Svetog kralja Milutina počivale su u manastiru Banjskoj do dolaska Turaka u Srbiju 1389. godine, a onda su prenete u Trepču, jer su Turci zapalili manastir. Docnije (oko 1460. godine), zbog turskog zuluma i nasilja, odneo je ove svete mošti u Sofiju mitropolit Siloan i one i danas tamo počivaju u crkvi koja se zove “Crkva Svetog Kralja”. NJegovim svetim molitvama neka Gospod i nas pomiluje i spase. Amin.
U mnogim manastirima i crkvama, uglavnom zadužbinama Svetog kralja Milutina, nalaze se njegovi sveti likovi i freske. U manastiru pak Gračanici on je jednom naslikan i u monaškoj rizi (osim ako to nije lik njegovog oca Uroša I, kao monaha Simeona).
Svetigora
 
Podugacak je tekst o Kralju Milutinu ali sa razlogom da bi se videlo vidjenje crkve o kralju Milutinu koja ga je proglasila za sveca.

Kralj Milutin ostao upamćen kao čovek koji je gradio crkve širom dok je bez pardona sklapao brakove iz političkog interesa i vodio ratove protiv sopstvene braće.Osvajao je tudje teritorije, sina je strpao u tamnicu i naredio da mu se iskopaju oci, ženio se pet puta, zadnja žena mu je bila Simonida koja je imala pet godina kada su je udali za njega, kažu da nije sacekao dvanaest godina vec je konzumirao brak kada je imala osam godina.. neki istoricari danas to negiraju
ali je istorijski bilo tacno da je Simonida imala 5 godina kada je došla na Milutinov dvor. Njegova vladavina je bila obeležena bogatstvom i moći, ali i brutalnim potezima koji danas deluju kao potpuna kontradikcija sa njegovim svetiteljskim statusom.

Radi toga namece se pitanje vezano za ovu temu

Da li je Milutin zaista bio svetac, ili je crkva samo „oprala“ jednog od kontroverznih vladara srednjeg veka zbog 40 crkava koje je podigao ?
 
Nina:
Podugacak je tekst o Kralju Milutinu ali sa razlogom da bi se videlo vidjenje crkve o kralju Milutinu koja ga je proglasila za sveca.

Kralj Milutin ostao upamćen kao čovek koji je gradio crkve širom dok je bez pardona sklapao brakove iz političkog interesa i vodio ratove protiv sopstvene braće.Osvajao je tudje teritorije, sina je strpao u tamnicu i naredio da mu se iskopaju oci, ženio se pet puta, zadnja žena mu je bila Simonida koja je imala pet godina kada su je udali za njega, kažu da nije sacekao dvanaest godina vec je konzumirao brak kada je imala osam godina.. neki istoricari danas to negiraju
ali je istorijski bilo tacno da je Simonida imala 5 godina kada je došla na Milutinov dvor. Njegova vladavina je bila obeležena bogatstvom i moći, ali i brutalnim potezima koji danas deluju kao potpuna kontradikcija sa njegovim svetiteljskim statusom.

Radi toga namece se pitanje vezano za ovu temu

Da li je Milutin zaista bio svetac, ili je crkva samo „oprala“ jednog od kontroverznih vladara srednjeg veka zbog 40 crkava koje je podigao ?
Kliknite za proširenje...
Naravno da je bio svetac. Živeo je u standardu sa tadašnjim vremenom koje je bilo vrlo svirepo (mačevi sevaju, ruke se odsecaju, oči kopaju, oslepljuje - srednji vek; pa veštice su se spaljivale do 18. veka), ali se i pokajao za svoja nedela i umro pravedan pred Bogom sa mnoštvom dobrih dela.
Svi mi hrišćani smo pozvani na svetost. Crkva je fabrika svetaca. Nisu sveci bili anđeli već ljudi. Svi možemo biti sveci. Kako? Živeti onako kako Crkva zapoveda. I živjeti crkveno. Ići na službe, pristupati svetim tajnama...
 
Gedeon:
Naravno da je bio svetac. Živeo je u standardu sa tadašnjim vremenom koje je bilo vrlo svirepo (mačevi sevaju, ruke se odsecaju, oči kopaju, oslepljuje - srednji vek; pa veštice su se spaljivale do 18. veka), ali se i pokajao za svoja nedela i umro pravedan pred Bogom sa mnoštvom dobrih dela.
Svi mi hrišćani smo pozvani na svetost. Crkva je fabrika svetaca. Nisu sveci bili anđeli već ljudi. Svi možemo biti sveci. Kako? Živeti onako kako Crkva zapoveda. I živjeti crkveno. Ići na službe, pristupati svetim tajnama...
Kliknite za proširenje...
Na stranu tvoju ostrascenost i sve, al to nije Hriscaski nikako.
Sta onda da se Pavelic pokajao i on je svetac?
Zaista doza gluposti ponekad boli
 
Lovac Luka ulovio vuka:
Na stranu tvoju ostrascenost i sve, al to nije Hriscaski nikako.
Sta onda da se Pavelic pokajao i on je svetac?
Zaista doza gluposti ponekad boli
Kliknite za proširenje...
Velika doza gluposti je to što Pavelića porediš sa kraljem Milutinom. Pa apostol Pavle je proganjao hrišćane, što je u ono vreme podrazumevalo koješta što ne bi želeli bi da čujemo, pa se pokajao. A tvoj nesuvisli primer nije nikad.

Očigledno nemaš nikakvu predstavu šta je hrišćanski.
 
Tom Jones 1:
Velika doza gluposti je to što Pavelića porediš sa kraljem Milutinom. Pa apostol Pavle je proganjao hrišćane, što je u ono vreme podrazumevalo koješta što ne bi želeli bi da čujemo, pa se pokajao. A tvoj nesuvisli primer nije nikad.

Očigledno nemaš nikakvu predstavu šta je hrišćanski.
Kliknite za proširenje...
iskreno i nemam, to je sve ludorija. Sl sam samo skrenuo paznju na duple standarde.
 
Lovac Luka ulovio vuka:
iskreno i nemam, to je sve ludorija. Sl sam samo skrenuo paznju na duple standarde.
Kliknite za proširenje...
Koje sad standarde? Za razne zločince kakav je bio Pavelić je standardno samo da se nikad nije kajao za ono što je uradio. U Nirnbergu recimo. Nikad niko nije izrazio trunku žaljenja...

Kad si pročitao da neki od njih napiše bilo šta u tonu onoga što je Milutin iz uvodnog posta? Hitler, recimo? Egomanijacima nikad na kraj pameti da su bilo kad nešto pogrešili a daleko bilo da sebe smatraju malim i ništavnim.

Obaška što tvrdiš za nešto o čemu sam i kažeš da nemaš pojma, da je ludorija. Pokaj se, što znači, pokušaj da sagledaš i razmisliš o tome na drugi način...
 
Tom Jones 1:
Koje sad standarde? Za razne zločince kakav je bio Pavelić je standardno samo da se nikad nije kajao za ono što je uradio. U Nirnbergu recimo. Nikad niko nije izrazio trunku žaljenja...

Kad si pročitao da neki od njih napiše bilo šta u tonu onoga što je Milutin iz uvodnog posta? Hitler, recimo? Egomanijacima nikad na kraj pameti da su bilo kad nešto pogrešili a daleko bilo da sebe smatraju malim i ništavnim.

Obaška što tvrdiš za nešto o čemu sam i kažeš da nemaš pojma, da je ludorija. Pokaj se, što znači, pokušaj da sagledaš i razmisliš o tome na drugi način...
Kliknite za proširenje...
Opravdao je kupanje ociju i slicno, u cemu je razlika?
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

anajade
Obecani Duh Sveti
Odgovora
2
Pregleda
321
leki1
leki1
Nina
Sveti prorok Jona
Odgovora
2
Pregleda
234
Nina
Nina
Gedeon
Sveti patrijarh Pavle i ekumenizam
Odgovora
12
Pregleda
330
Tom Jones 1
T

Back
Top