- Poruka
- 399.360
Sveti prorok Jona beše sin Amatijev, iz grada Gatefera (4 Car 14, 25). Majka njegova bejaše, po predanju ona Sareptska udovica koja u vreme gladi prehrani proroka Iliju, ili tačnije: ona bi hranjena prorokom, jer dolaskom prorokovim u njenu kuću brašno se iz zdele njene ne potroši niti nestade ulja u krčagu dokle Gospod nepusti dažd na zemlju (3 Car. 17, 14-16). Međutim Jona, tada još malo dete, razbole se i umre. Tada udovica reče Iliji: Šta sam ti uradila, čoveče Božji? Jesi li došao k meni da spomeneš grehe moje i da mi umoriš sina? A on joj reče: Daj mi sina svoga. I uzevši dete iz naručja njezina Ilija ga odnese u gornju sobu, gde on življaše, i položi ga na postelju svoju. I zavapi Ilija ka Gospodu i reče: Avaj meni, Gospode Bože moj! Zar Ti hoćeš i ovu udovicu kod koje sam gost da ucveliš umorivši joj sina? I dunuvši triput na dete on se pomoli Gospodu govoreći: Gospode Bože moj, neka se povrati u dete duša njegova. Gospod usliši molitvu svetog proroka Svog, te se povrati u dete duša njegova i ono vaskrse (3 Car. 17, 17-22).
Kada odraste, Jona življaše vrlinskim životom besprekorno hodeći po svima zapovestima Gospodnjim. On toliko ugodi Bogu, da se uskoro udostoji proročkoga dara i prorokova o stradanjima Gospodnjim, o opustelosti Jerusalima, i o kraju sveta. Kada, govoraše on, čujete kamen kako vapije tankim i tužnim glasom, i drvo kako govori k Bogu, tada će se približiti spasenje i svi će narodi poći u Jerusalim na poklonjenje Gospodu; a Jerusalim će spopasti mrzost opustošenja; i tada će nastupiti kraj svemu što živi.
Dobivši od Boga dar proroštva, Jona stupi na proročku službu. I jednom dođe reč Gospodnja Joni govoreći: Ustani, i idi u Nineviju grad veliki, i propovedaj u njemu, jer zla njegova iziđoše do meke (Jon. 1, 2). A l i Jona ne izvrši naređenje Božje. On mišljaše da Ninevljani neće poverovati njegovim rečima, pa će ga staviti na muke. Tako uplašen, on usta da beži u Tarsis, želeći se sakriti od lica Gospodnja. Ali, niko se ne može sakriti od Gospoda, jer Gospodnja je zemlja i sve što je u njoj (Ps. 23, 2). Ko se može sakriti od Onoga koji je svuda i sve ispunjava?
Bežeći Jona dođe u Jopu tu nađe lađu koja iđaše u Tarsis, i plativši vozarinu uđe u nju i krenu na dalek put. Ali Gospod, želeći urazumiti i ohrabriti slugu Svoga, podiže velik vetar na moru, i nasta velika bura. Silni talasi titrahu se lađom, i ona beše u opasnosti da se razbije. Uplašeni, lađari irizivahu svaki svoga boga, i bacahu što beše u lađi u more da bi bila lakša. Jedino Jona beše sišao na dno lađe, i legav spavaše tvrdo. A krmanoš dođe k Joni, i našavši gde spava usred takve opasnosti, razbudi ga i reče mu: Što ti spavaš? Zar ne vidiš u kakvoj smo opasnosti? Ustani, prizivaj Boga svog, ne bi li nas se opomenuo da ne poginemo. – Međutim bura ne prestajaše, i opasnost od nje. Onda lađari rekoše jedan drugome: Hajde da bacimo kocku da vidimo zbog koga nas snađe ovo zlo. – I baciše kocku, i pade kocka na Jonu. Tada ga oni upitaše: Kaži nam zašto nas postiže ovo zlo? Kakvog si zanimanja? Odakle ideš? Iz koje si zemlje? I od koga si naroda? – Jona odgovori: Jevrejin sam, i poštujem Gospoda Boga nebeskoga, koji je stvorio more i suhu zemlju; no sagrešivši pred NJim uplaših se, i evo bežim od lica NJegova. – Čuvši to, oni se vrlo uplašiše i rekoše mu: Šta da činimo s tobom, da bi se more stišalo? – Jer bura na moru bivaše sve veća. A Jona im reče: Uzmite me i bacite u more, i more će se stišati, jer vidim da je zbog mene došla na vas ova velika bura. – Mornari uzeše Jonu i baciše ga u more, i presta bura na moru. Tada sve ljude na lađi obuze veliki strah od Gospoda, i prinesoše žrtvu Gospodu i uznesoše Mu molitve (Jon. 1, 3-16).
Međutim proroka Jonu, po zapovesti Gospodnjoj, proguta kit; i provede Jona u trbuhu kita tri dana i tri noći. Nalazeći se živ u trbuhu kita, ali u smrtnoj nevolji i opasnosti, Jona se pokaja, i zavapi ka Gospodu iz utrobe kita kao iz groba, moleći se Gospodu i kajući se za greh svoj i obećavajući da će izvršiti zapovest Gospodnju. Milosrdni Gospod usliši molitvu Joninu, i zapovedi kitu, te izbljuva Jonu na zemlju (Jon. 2, 1-11). Obrevši se na zemlji, i ugledavši svetlost dana i nebo i zemlju i more, Jona uznese svesrdnu blagodarnost Bogu što ga izbavi od smrti.
Kada odraste, Jona življaše vrlinskim životom besprekorno hodeći po svima zapovestima Gospodnjim. On toliko ugodi Bogu, da se uskoro udostoji proročkoga dara i prorokova o stradanjima Gospodnjim, o opustelosti Jerusalima, i o kraju sveta. Kada, govoraše on, čujete kamen kako vapije tankim i tužnim glasom, i drvo kako govori k Bogu, tada će se približiti spasenje i svi će narodi poći u Jerusalim na poklonjenje Gospodu; a Jerusalim će spopasti mrzost opustošenja; i tada će nastupiti kraj svemu što živi.
Dobivši od Boga dar proroštva, Jona stupi na proročku službu. I jednom dođe reč Gospodnja Joni govoreći: Ustani, i idi u Nineviju grad veliki, i propovedaj u njemu, jer zla njegova iziđoše do meke (Jon. 1, 2). A l i Jona ne izvrši naređenje Božje. On mišljaše da Ninevljani neće poverovati njegovim rečima, pa će ga staviti na muke. Tako uplašen, on usta da beži u Tarsis, želeći se sakriti od lica Gospodnja. Ali, niko se ne može sakriti od Gospoda, jer Gospodnja je zemlja i sve što je u njoj (Ps. 23, 2). Ko se može sakriti od Onoga koji je svuda i sve ispunjava?
Bežeći Jona dođe u Jopu tu nađe lađu koja iđaše u Tarsis, i plativši vozarinu uđe u nju i krenu na dalek put. Ali Gospod, želeći urazumiti i ohrabriti slugu Svoga, podiže velik vetar na moru, i nasta velika bura. Silni talasi titrahu se lađom, i ona beše u opasnosti da se razbije. Uplašeni, lađari irizivahu svaki svoga boga, i bacahu što beše u lađi u more da bi bila lakša. Jedino Jona beše sišao na dno lađe, i legav spavaše tvrdo. A krmanoš dođe k Joni, i našavši gde spava usred takve opasnosti, razbudi ga i reče mu: Što ti spavaš? Zar ne vidiš u kakvoj smo opasnosti? Ustani, prizivaj Boga svog, ne bi li nas se opomenuo da ne poginemo. – Međutim bura ne prestajaše, i opasnost od nje. Onda lađari rekoše jedan drugome: Hajde da bacimo kocku da vidimo zbog koga nas snađe ovo zlo. – I baciše kocku, i pade kocka na Jonu. Tada ga oni upitaše: Kaži nam zašto nas postiže ovo zlo? Kakvog si zanimanja? Odakle ideš? Iz koje si zemlje? I od koga si naroda? – Jona odgovori: Jevrejin sam, i poštujem Gospoda Boga nebeskoga, koji je stvorio more i suhu zemlju; no sagrešivši pred NJim uplaših se, i evo bežim od lica NJegova. – Čuvši to, oni se vrlo uplašiše i rekoše mu: Šta da činimo s tobom, da bi se more stišalo? – Jer bura na moru bivaše sve veća. A Jona im reče: Uzmite me i bacite u more, i more će se stišati, jer vidim da je zbog mene došla na vas ova velika bura. – Mornari uzeše Jonu i baciše ga u more, i presta bura na moru. Tada sve ljude na lađi obuze veliki strah od Gospoda, i prinesoše žrtvu Gospodu i uznesoše Mu molitve (Jon. 1, 3-16).
Međutim proroka Jonu, po zapovesti Gospodnjoj, proguta kit; i provede Jona u trbuhu kita tri dana i tri noći. Nalazeći se živ u trbuhu kita, ali u smrtnoj nevolji i opasnosti, Jona se pokaja, i zavapi ka Gospodu iz utrobe kita kao iz groba, moleći se Gospodu i kajući se za greh svoj i obećavajući da će izvršiti zapovest Gospodnju. Milosrdni Gospod usliši molitvu Joninu, i zapovedi kitu, te izbljuva Jonu na zemlju (Jon. 2, 1-11). Obrevši se na zemlji, i ugledavši svetlost dana i nebo i zemlju i more, Jona uznese svesrdnu blagodarnost Bogu što ga izbavi od smrti.
