Svet kao predstava

Пусти ко је шта говорио. Престанимо на тренутак да се бавимо речима, како је то саветовао Баркли.

"Kada bi se samo moglo ljudima zabraniti da se bave rečima, mi bismo se, verujem, brzo složili u ovom pogledu.
Malo pažnje otkriće svima istinitost i očiglednost onoga što je ovde rečeno i učiniti izlišnim traženje bilo kojih drugih dokaza protiv postojanja materijalne supstancije". Баркли

Већ хајде да се вратимо оним сликама. Да ли се слике које испуњују ту сферу коју зовеш "видно поље" мењају обликом и величином како се помераш? Да ли то чини чак и рука тј. цело тело које сматраш "субјектом" иако то нема везе са субјектом, и тело је слика, која се гле чуда мења обликом и величном. Узгред запитај се како то да не изгубиш на тежини када мало удаљиш главу од свог тела а оно се смањи? Шта се то смањило (факт је да се нешто смањило зар не) а да тело није изгубило на тежини? Да се није смањила СЛИКА у твојој свести коју зовеш тело. Или зашто оно дрво не изгуби на тежини када се удаљиш од њега а оно се смањи? Зато што је то што се смањило слика у твојој свести зар не?

Е о тим сликама ја говорим када указујем на корелативност субјекта и објекта. Јер без субјекта тих слика НЕМА. Самим тим нема ни објективног света, јер гле чуда, у свом сазнању имаш посла једино са тим сликама и оне чини тај објективни свет.

Јел ти ово знање није довољно префињено, није довољно компликовано?
Слажем се. То је нешто наједноставније, али у исто време и нешто потпуно непојмљиво већини људи.

И да о томе, и на овакав начин, јесу писали филозофи.
Ево једног система слика који ја називам мојом перцепцијом универзума, који се преокреће од дна до врха због лаких промена једне извесне привилеговане слике, мог тела. Ова слика заузима центар; према њој се управљају све друге; на сваки од његових покрета све се мења, као да се обрнуо какав калеидоскоп. Ево, са друге стране истих слика, али свака је самостална; оне несумњиво утичу једне на друге али тако да утицај остаје увек у размери са узроком: то је оно што називам универзумом.

Отуда потичу, провизорно, ове две дефиниције: Ја називам материјом скуп слика а перцепцију материје ове исте слике у односу на могућу акцију једне извесне одређене слике, мог тела.

Несумњиво, напослетку, да је сам материјални универзум, свет, дефинисан као скуп слика, једна врста свести, свест где се све компензира и неутралише, свест чији се сви евентуални делови, уравнотежавајући се међу собом реакцијама које су равне акцијама, спречавају узајамно да не буде изненадних прелаза.

цитат Бергсон "Материја и меморија"

2066586-Arthur-Schopenhauer-Quote-The-world-is-my-representation.jpg


Edit:
Мислим да сам у овом посту изнад изнео след мисли који као и сећање на Зенонов парадокс, исто тако лако може, бар на тренутак пре него што опет заборавимо, подсетити човека на идеалитет објективног света.
Дакле, довољно је приметити како се слике у нашем видном пољу мењају обликом и величином како се померамо (укључујући и слику свог сопственог тела), И обратите пажњу! Запитајте се како то да рецимо рука коју одмакнем од себе, и која се притом факат смањи, не губи на тежини, јер се нешто ту смањило, зар не??!! Шта се то смањило? Да се није можда смањила СЛИКА у вашој свести а коју зовете "рука". Дакле то што зовете "рука" је гле чуда, слика??!! А ово можете сада применити и на све друге објекте "реалног вам света".
 
Poslednja izmena:
Сазнање има посла једино и искључиво са сликама. Када кажеш "дрво", мислиш на слику дрвета у твојој свести и ни на шта друго. Јер сазнање ни са чим осим са сликама нема посла.
Сада, интелигенција ткз. обичног здравог разума креира причу у којој дрво постоји као такво и када се окренеш. Али управо је то заблуда. Варка коју је идеалистичка филозофија разоткрила као такву.

Како знамо да је варка?
Управо оним непосредним искуством. Искуством које долази ПРЕ интелигенције. Дакле увидом да објект може бити слика и ништа друго до слика. Јер бити објекат суштински значи бити слика испред субјекта. И не позивам се овде на интелигенцију. Да је схватање тога питање интелигенције не би то знање после Барклија и дан данас било опште непознато. Позивам се на непосредну интуицију, на УВИД.

Јер.
Kada bi se samo moglo ljudima zabraniti da se bave rečima, mi bismo se, verujem, brzo složili u ovom pogledu. Veoma se lako može saznati, ako makar malo ispitamo naše sopstvene misli, da li nam je moguće da shvatimo šta se razume pod apsolutnim postojanjem čulnih objekata po sebi ili izvan svesti. Meni je očigledno da te reči označavaju ili direktnu protivrečnost ili uopšte ništa. I da bih. druge ubedio u to, ne znam lakši ni bolji put do da ih zamolim da mirno usredsrede pažnju na svoje sopstvene misli; i ako zahvaljujući toj pažnji praznina ili protivrečnost tih izraza iziđe na videlo, bez sumnje ništa više nije potrebno da bi oni bili izobličeni. Upravo na tome, dakle, ja insistiram, naime da su apsolutno postojanje nemislećih stvari reći bez značenja ili reči koje sadrže protivrečnost. Upravo to ponavljam, ističem i ozbiljno preporučujem pažljivim mislima čitaoca.
Ali, kažete vi, bez sumnje ništa (mi) nije lakše nego da zamislim, na primer, da drveće postoji u nekom parku ili knjige u nekoj radnoj sobi, a da nema nikoga u blizini da ih opaža. Odgovaram:
možete, u tome nikakve teškoće nema. Međutim, da li je sve to, molim vas, išta više od obrazovanja u vašoj svesti izvesnih ideja koje vi nazivate knjigama i drvećem i u isto vreme propuštanja da obrazujete ideje bilo koga ko bi ih mogao opažati? Ali zar ih vi sami za sve vreme ne opažate ili ne mislite o njima? Ovo je, prema tome, sasvim irelevantno: to samo pokazuje da vi imate moć da zamislite ili obrazujete ideje u vašoj svesti, ali ne pokazuje da vi možete zamisliti mogućnost da objekti vaše misli mogu postojati izvan svesti. Da zaključimo, neophodno je da ih zamislite da postoje neshvaćene ili nemišljene, što je očigledna protivrečnost. Kada damo sve od sebe da zamislimo postojanje spoljašnjeg tela, mi za sve vreme samo razmišljamo o našim sopstvenim idejama. Ali svest, ne obraćajući pažnju na sebe, zavedena je da misli da može i zamišlja da postoje nemišljiva tela ili tela van svesti, mada ih u isto vreme ona sama poima i ona postoje u njoj. Malo pažnje otkriće svima istinitost i očiglednost onoga što je ovde rečeno i učiniti izlišnim traženje bilo kojih drugih dokaza protiv postojanja materijalne supstancije.
Džordž Barkli Iz Rasprave o principima ljudskog saznanja
 
Пусти ко је шта говорио. Престанимо на тренутак да се бавимо речима, како је то саветовао Баркли.
...

Ма није он то стварно говорио,
то смо ми само ументолили.

То је све наша представа на зиду пећине.
Ози, каш' изађеш из пећине, човече ?!
 
Мислим да сам у овом посту изнад изнео след мисли који као и сећање на Зенонов парадокс, исто тако лако може, бар на тренутак пре него што опет заборавимо, подсетити човека на идеалитет објективног света.
Дакле, довољно је приметити како се слике у нашем видном пољу мењају обликом и величином како се померамо (укључујући и слику свог сопственог тела), И обратите пажњу! Запитајте се како то да рецимо рука коју одмакнем од себе, и која се притом факат смањи, не губи на тежини, јер се нешто ту смањило, зар не??!! Шта се то смањило? Да се није можда смањила СЛИКА у вашој свести а коју зовете "рука". Дакле то што зовете "рука" је гле чуда, слика??!! А ово можете сада применити и на све друге објекте "реалног вам света".
 
Poslednja izmena:
smanjiti (српски, ћир. смањити)
Глагол
smanjiti,

Значења:
учинити нешто мањим
(значење изведено преко синонима) stišati ( jačinu, intenzitet), utišati, opasti, splasnuti, umanjiti, popustiti, jenjati
свести на мању меру

Ако неко није до сада знао, из овога може да научи шта значи глагол "смањити".

Сада, ако одмакнем руку од себе видећу да се она тиме смањила. Дакле, глагол "смањити" у опису тог догађаја померања руке постоји. Он је ту постојећи међу осталим глаголима и описује чињеницу да се у нашем видном пољу тим померањем руке нешто смањило. Факт.

И једноставно питање је шта се ту смањило? Да ли се смањила "рука" или "слика руке"?

Наравно, одговор је да се смањила "слика руке". Али онда је то што видимо испред себе слика?! зар не? :think:
И она је испред главе, а не у глави?! опет зар не? :think:

Malo i veliko telo
"Neumorno se ponavlja da je čovek trunčica na Zemlji, a Zemlja trunčica u svemiru. Međutim, čovek nikako ne zauzima samo ono vrlo malo mesto koje mu se obično dodeljuje. Jer ako je naše telo materija kojom se naša svest bavi, ono se svojim obimom podudara sa našom svešću, obuhvata sve što opažamo, doseže čak do zvezda. Ali to ogromno telo menja se svakog časa, a ponekad i iz osnova, i pri najneznatnijem pomeranju jednog dela njega samog koji se nalazi u njegovom središtu i zauzima beskrajno malo mesto. To unutrašnje i središnje, srazmerno nepromenljivo telo uvek je prisutno. Ono nije samo prisutno, nego je i aktivno: jedino pomoću njega možemo da pokrećemo druge delove onog velikog tela. A kako je delanje ono što je važno, kako se podrazumeva da smo onde gde delamo, uobičajilo se da se svest zatvara u to majušno telo, a da se prenebregava ono ogromno telo.
Ako je površina našeg organizovanog (organizovanog upravo radi neposrednog delanja), veoma malog tela mesto gde se vrše naši sadašnji pokreti, naše veoma veliko neorgansko telo jeste mesto naših eventualnih i teorijski mogućnih delanja: pošto moždani centri za opažanje obavljaju „izviđanja” koja su neophodna za ta eventualna delanja i pripremaju ih, sve se zbiva tako kao da naš mozak konstruiše naša opažanja svega što je izvan nas i projicira ih u prostor. Ali stvari potpuno drugačije stoje i mi smo doista, iako uvek preko različitih delova nas samih koji su izvori samo potencijalnih delanja, u svemu onome što opažamo. Ako stvari budemo posmatrali sa ovog stanovišta, nećemo više čak govoriti da je naše telo izgubljeno u beskrajnom svemiru".

citat Bergson
 
Poslednja izmena:

Back
Top