International free news agency objavljuje:
A World at Financial War
http://www.azadnegar.com/article/world-financial-war
Kada je Grcka zamenila svoju drahmu za evro u 2000-oj, vecina glasaca je bila za ulazak u Evro zonu. Njihova nada je bila da ce osigurati stabilnost, i da ce podstaci rast zarada i zivotnog standarda. Malo je ko video da je kamen spoticanja bila poreska politika. Grcka je bila iskljucena iz Evro zone prethodne (1999) godine, kao rezultat propusta da zadovolji kriterijume iz Mastrihta 1992 za clanstvo, ogranicenja budzetskog deficita na 3%, kao i vladinog duga do 60%.
Evro je imao i druge ozbiljne fiskalne i monetarne probleme na samom pocetku. Malo je misljenja da bogate EU privrede pomazu manje produktivne, kao na primer kada Sjedinjene drzave pomazu svoje depresivne oblasti (kao u spasavanju autoindustrije 2010) ili kad federalna vlada objavljuje vanredno stanje za poplave, tornada ili druge nepogode. Kako je kod USA tako je i kod drugih drzava, dok u EU “pomoc” je u velikoj meri sebicna – kombinacija promocije izvoza (EU zemalja koje su bogate, prim. prev.) i paketa spasavanja (kredita, prim. prev.) za ekonomije duznike da plate bankama koje dolaze iz tri glavne nacije kreditora: Nemacke, Francuske i Holandije. Povelja EU zabranjuje Evropskoj centralnoj banci (ECB) finansiranje vladinih deficita, i sprecava (to jest “cuva”) clanice obaveze da plate za “fiskalnu neodgovornost” zemalja koje imaju budzetske deficite. Ova “tvrda” poreska politika je bila cena koje su zemlje sa nizim prihodima morale da potpisu kada su se pridruzile EU.
Evropski parlament je samo ceremonijalan. Nema moc da postavi i upravlja EU porezima. Politicki kontinent je labava federacija. Od svakog clana se ocekuje da placa na sopstveni nacin. Centralna banka ne monetarizuje deficite, i postoji minimum federalnog ucesca sa drzavama clanicama. Deficiti javne potrosnje – cak za kapitalne investicije u infrastrukturu – moraju biti finansirani putem dugova, povecanjem kamatnih stopa kako zemlje koje imaju sve vise deficite postaju rizicnije.
Ovo znaci da trosenje na transport, elekticnu energiju i drugu osnovnu infrastrukturu koja se javno finansira u USA i vodecim privredama zemalja EU (pruzanje usluga po subvencijalnim stopama, po nizim cenama) moraju (u slabim zemljama, priv. prev.) biti privatizovane. Cene za ove usluge moraju biti uspostavljene dovoljno visoko da pokriju kamate i ostale troskove finansiranja, visoke plate i bonuse, i da omoguce profit – zapravo, za uzimanje rente posto je javni regulatorni organ (te drzave, prim. prev.) onemogucen.
Ovo cini zemlje koje su u toj situaciji slabo konkurentnim. To takodje znaci da ce one upasti u dug prema Nemackoj, Francuskoj i Holandiji, uzrokujuci finansijske poremecaje koji sada vode do obracuna sa demokratski izabranim vladama.
A World at Financial War
http://www.azadnegar.com/article/world-financial-war
Kada je Grcka zamenila svoju drahmu za evro u 2000-oj, vecina glasaca je bila za ulazak u Evro zonu. Njihova nada je bila da ce osigurati stabilnost, i da ce podstaci rast zarada i zivotnog standarda. Malo je ko video da je kamen spoticanja bila poreska politika. Grcka je bila iskljucena iz Evro zone prethodne (1999) godine, kao rezultat propusta da zadovolji kriterijume iz Mastrihta 1992 za clanstvo, ogranicenja budzetskog deficita na 3%, kao i vladinog duga do 60%.
Evro je imao i druge ozbiljne fiskalne i monetarne probleme na samom pocetku. Malo je misljenja da bogate EU privrede pomazu manje produktivne, kao na primer kada Sjedinjene drzave pomazu svoje depresivne oblasti (kao u spasavanju autoindustrije 2010) ili kad federalna vlada objavljuje vanredno stanje za poplave, tornada ili druge nepogode. Kako je kod USA tako je i kod drugih drzava, dok u EU “pomoc” je u velikoj meri sebicna – kombinacija promocije izvoza (EU zemalja koje su bogate, prim. prev.) i paketa spasavanja (kredita, prim. prev.) za ekonomije duznike da plate bankama koje dolaze iz tri glavne nacije kreditora: Nemacke, Francuske i Holandije. Povelja EU zabranjuje Evropskoj centralnoj banci (ECB) finansiranje vladinih deficita, i sprecava (to jest “cuva”) clanice obaveze da plate za “fiskalnu neodgovornost” zemalja koje imaju budzetske deficite. Ova “tvrda” poreska politika je bila cena koje su zemlje sa nizim prihodima morale da potpisu kada su se pridruzile EU.
Evropski parlament je samo ceremonijalan. Nema moc da postavi i upravlja EU porezima. Politicki kontinent je labava federacija. Od svakog clana se ocekuje da placa na sopstveni nacin. Centralna banka ne monetarizuje deficite, i postoji minimum federalnog ucesca sa drzavama clanicama. Deficiti javne potrosnje – cak za kapitalne investicije u infrastrukturu – moraju biti finansirani putem dugova, povecanjem kamatnih stopa kako zemlje koje imaju sve vise deficite postaju rizicnije.
Ovo znaci da trosenje na transport, elekticnu energiju i drugu osnovnu infrastrukturu koja se javno finansira u USA i vodecim privredama zemalja EU (pruzanje usluga po subvencijalnim stopama, po nizim cenama) moraju (u slabim zemljama, priv. prev.) biti privatizovane. Cene za ove usluge moraju biti uspostavljene dovoljno visoko da pokriju kamate i ostale troskove finansiranja, visoke plate i bonuse, i da omoguce profit – zapravo, za uzimanje rente posto je javni regulatorni organ (te drzave, prim. prev.) onemogucen.
Ovo cini zemlje koje su u toj situaciji slabo konkurentnim. To takodje znaci da ce one upasti u dug prema Nemackoj, Francuskoj i Holandiji, uzrokujuci finansijske poremecaje koji sada vode do obracuna sa demokratski izabranim vladama.
