Sivilo ovih dana se uvlači i u mene. Duša postaje nekako pepeljasta, učmala. Misli sustižu jedna drugu kao i kapi ovih kiša koje neprestano padaju ali bez snage da nešto počnu, bez snage da se otrgnu od melanholije oblaka i tužnog neba. Tuga u meni već stanuje, od nedavna. A ova nebeska žalost samo još više moju setu hrani. Neposlušne misli, kao na toboganu, gore-dole,gore-dole, umaraju mi dušu. Jure po mojoj glavi, lupaju, udaraju, viču, svadjaju se........kao neposlušna deca.
A ja nemam snage da ih postrojim, da podviknem. Samu sebe podsećam na majku koja nije u stanju da savlada sopstvenu čeljad, nego joj se penju na glavu a ona se, umorna, povlači u svoju fotelju, u sebe samu i tu nestaje, sama sa sobom, prazne glave, bez misli. To je još jedino mesto gde ne oseća čvor u stomaku, gde je lišena umora, reči, osmeha. Jedino na tom mestu ne postoji ništa osim osećaja da pluta, da nema težinu.
Reska zvonjava telefona zapara vazduh, odjeknu kao eksplozija. Kerovi pored mojih nogu lenjo i potpuno pribrano podigoše glave na taj poznat zvuk. Skočih, srce poče da lupa i brzo dograbih slušalicu. Glas mi je zadihan, kao da sam trčala. Javljam se jednim "alo" i sa druge strane čujem
"Ćao mama". Čvor u stomaku nestaje, osmeh mi ispuni dušu. Razgovaramo, čavrljamo, smejemo se, pričam dogodovštine a on meni kako mu je, kako mi fotografiše životinje i kako jedva čeka da završe posao pa da dodju kući.
"Tata hoće da te čuje" govori glasom odraslog čoveka moj zauvek mali čovek
"Ćao Maco, šta radiš" pita moja istinska druga polovina. Ubedjuje me tobože veselim glasom da su obojica dobro a ja više osećam nego što čujem njegov umor.
Znam da bi najviše voleo da su kući, znam da mu nedostajem, znam da ništa ne može da zameni ćuteće jutarnje pijenje kafe na malom tremu u debeloj hladovini dok umirujemo pse da ne probude celo naselje svojim lavežom u rano jutro.
Znam, da mu kao i meni, nedostaje ladno pivo (meni1/5 iz flaše, pravo zidarsko, a njemu ostatak u velikoj čaši).
Znam da mu nedostajemo ćerke i ja i ona tri antihrista od naših pasa i naše dvorište i njegov televozor, i moje, ali samo ponekad iritirajuće zvocanje.
Znam da je sada bez milion sitnica i naših navika koje čine porodicu, život, smisao, ljubav.
Još malo razgovaramo. Ne govorim mu o svojoj tuzi, o velikoj suzi što mi stalno čuči u srcu, o strahu da se ne povrede obojica, o stalnom osećaju da mi nedostaje vazduha. Nema ni potrebe da govorim. On to zna.
Završavam razgovor sa mojim drugim ja.
Psi ustaju.Osećaju da sam presvukla svoju dušu u drugu garderobu.Veseo lavež odzvanja kućom dok se utrkuju ko će prvi izaći. Znaju da sada sledi izlazak u dvorište i pijenje kafe na tremu jer
mi osmeh sada stanuje u oku. I oni znaju.
PS Sada mi je mnogo lakše
A ja nemam snage da ih postrojim, da podviknem. Samu sebe podsećam na majku koja nije u stanju da savlada sopstvenu čeljad, nego joj se penju na glavu a ona se, umorna, povlači u svoju fotelju, u sebe samu i tu nestaje, sama sa sobom, prazne glave, bez misli. To je još jedino mesto gde ne oseća čvor u stomaku, gde je lišena umora, reči, osmeha. Jedino na tom mestu ne postoji ništa osim osećaja da pluta, da nema težinu.
Reska zvonjava telefona zapara vazduh, odjeknu kao eksplozija. Kerovi pored mojih nogu lenjo i potpuno pribrano podigoše glave na taj poznat zvuk. Skočih, srce poče da lupa i brzo dograbih slušalicu. Glas mi je zadihan, kao da sam trčala. Javljam se jednim "alo" i sa druge strane čujem
"Ćao mama". Čvor u stomaku nestaje, osmeh mi ispuni dušu. Razgovaramo, čavrljamo, smejemo se, pričam dogodovštine a on meni kako mu je, kako mi fotografiše životinje i kako jedva čeka da završe posao pa da dodju kući.
"Tata hoće da te čuje" govori glasom odraslog čoveka moj zauvek mali čovek
"Ćao Maco, šta radiš" pita moja istinska druga polovina. Ubedjuje me tobože veselim glasom da su obojica dobro a ja više osećam nego što čujem njegov umor.
Znam da bi najviše voleo da su kući, znam da mu nedostajem, znam da ništa ne može da zameni ćuteće jutarnje pijenje kafe na malom tremu u debeloj hladovini dok umirujemo pse da ne probude celo naselje svojim lavežom u rano jutro.
Znam, da mu kao i meni, nedostaje ladno pivo (meni1/5 iz flaše, pravo zidarsko, a njemu ostatak u velikoj čaši).
Znam da mu nedostajemo ćerke i ja i ona tri antihrista od naših pasa i naše dvorište i njegov televozor, i moje, ali samo ponekad iritirajuće zvocanje.
Znam da je sada bez milion sitnica i naših navika koje čine porodicu, život, smisao, ljubav.
Još malo razgovaramo. Ne govorim mu o svojoj tuzi, o velikoj suzi što mi stalno čuči u srcu, o strahu da se ne povrede obojica, o stalnom osećaju da mi nedostaje vazduha. Nema ni potrebe da govorim. On to zna.
Završavam razgovor sa mojim drugim ja.
Psi ustaju.Osećaju da sam presvukla svoju dušu u drugu garderobu.Veseo lavež odzvanja kućom dok se utrkuju ko će prvi izaći. Znaju da sada sledi izlazak u dvorište i pijenje kafe na tremu jer
mi osmeh sada stanuje u oku. I oni znaju.
PS Sada mi je mnogo lakše
