Mozda ljudi jednostavno nemaju novca?
Pregled je najjeftiniji (koliko ja znam) 400 din, na Veterinarskom faxu je 600 din, a ja kod mog veta placam 900 din (ali u pitanju je privatna vet. klinika). "Problem" je sto se skoro nikad ne zavrsi samo na pregledu, vec veterinar odmah da terapiju, par inekcija i isporuci racun, koji moze biti i vise od 2000 din, a cesto i salju na snimanja i sl. a da i ne pitaju vlasnika ima li novca za to ili ne. Samo se isporuci racun na kraju. Nemojte me pogresno shvatiti, ja JESAM za to da se svaki trud i rad naplati, tako i treba da bude, jer ljudi su ulozili pola svog zivota u obrazovanje i placali to skolovanje, nego govorim o faktickoj nemogucnosti vlasnika da sve odmah plati, pa mu jer neprijatno da kalkulise i objasnjava veterinaru za sta ima a zasta nema novca.
Konkretno sam mislila na Veterinarski fakultet. Tamo su mi u par navrata samo "isporucili" obilan racun, a da sam jedva uspela da propratim sta je sve odradjeno od pregleda, terapije i strucnih konsultacija (tad jos nisam imala nekog iskustva u kontaktu sa veterinarima), pa sam se zapitala kako li bi mi bilo neprijatno da nisam imala pun novcanik. Jedino na sadasnjoj klinici, gde se sada lece moje macke, mogu uvek unapred da pitam za cenu i sve lepo da se dogovorim. Ali, trebalo je doci do tako profi veterinara.
Mozda bi neko rekao - pa ako nemate dovoljno finansija za lecenje, nemojte ni uzimati zivotinjice. Ali ko garantuje da cemo uvek imati dovoljno novca za bilo sta?
A sto se telefonskog razgovora tice, moze se dati savet, ali uglavnom ako je u pitanju veterinar koji je vec upoznat sa istorijom bolesti zivotinjice. Uglavnom traze da se zivotinjica ipak dovede na pregled.
Eto, to je prvo sto mi pada na pamet, razlog zbog koga ljudi ne vode zivotinjice kod veta.
Drugi razlog je obicno nemar. Nisu svi podjednaki ljubitelji zivotinja. Mnogi ih dozivljavaju kao igracku, pa kada se razboli, cekaju da se "sama popravi", a u najgorem slucaju je izbace na ulicu. Mog starijeg macka sam pronasla na ulici, u kutiji, rasan (ruska plava maca), ocigledno izbacen napolje, jer ne radjaju se rasne macke na ulici svaki dan.. pa kad je isto vece dobio epi napad kod mene, kad sam ga donela kuci, jasno mi je bilo zasto su ga izbacili. Samo, to je bilo uzasno ruzno sa njihove strane (mada im i hvala, jer ne bih sada imala mog Gandija
).Ljubimac treba da je kao ukucanin, pa kao sto bi se brinuo o clanu porodice, tako treba i o ljubimcu.
Ponekad je i fakticka nemogucnost u pitanju, na primer, ljudi zive u manjem mestu, gde ima samo jedan veterinar (koji se razume samo u stoku i ne zna mnogo o malim zivotinjicama), a zivotinja tesko podnosi transport do drugog grada.
Ima jos sigurno raznoraznih situacija. Za svaku akciju ili NEakciju postoji uzrok.
Eto, to su neke moje ideje zbog cega ljudi ne vode zivotinjce kod lekara.
), ne mogu da sedim skrstenih ruku.
