Ne mogu sebe da izuzmem prilikom odgovora na to pitanje, jer moji su izbori da živim u pogrešnom okruženju,možda, moji su izbori da ne pokušam da menjam nešto u sebi i oko sebe, samim tim i uopšteno posmatranje negativnih pojava oko mene je nečinjenje.
Covek je svesno bice,razvija se i uci( naj cesce i naj bolje) iz svojih gresaka.
Dobro kažeš, mada pitanje je koliko možeš da ispraviš, možda barem malo da se unaprediš, ako dovoljno spoznaš sebe, mada mislim da su u pravu oni koji kažu da se najveći deo ličnosti formira u ranom detinjstvu, pa je teško napraviti neke velike promene.
Pa nece ti niko shvatiti temu tako....
Ne može sve da se ispravi ali kada uspeš barem u jednom delu možeš smatrati da si uspeo.
Da, upravo tako.
Ajmo tako reći da su meni dopale loše podjeljene karte od samog mog postanka. Pitanje-i šta sad sa time? Da sam se bavila time kako je prema meni život bio nepravedan, a kako je drugima, ne bih nigdje dogurala. Ja sam odlučila da se borim i zapravo jedan od mojih načela je da učinim sve što je do mene i promijenim ono što mogu, a na što ne mogu da utičem i ne pokušavam i ne lupam glavu. Na tom putu sam i činila stvari za koje bi se ispostavilo kasnije da su bile greške. Ali ja sam sa jedne strane jako blaga prema sebi, pa i takvu sebe prigrlim, a sa druge strane samokritična dovoljno da to osvješćujem i ispravljam. Vječiti optimista, povremeno zanesenjak, ali i dovoljno realna da se držim nekog svog puta-naprijed. To što bude usputno i nekih "skretanja", sve je to život i škola.
A šta drugo da radimo, na forumu...
I opet, šta s tim bez drugog čoveka.
