Sve istine o Titu

[lj_950]

Imao je izizetno dobre asistente medju Srbima... Evo, nasumice, bez hronološkog reda...

Петар Стамболић, један од најутицајнијих политичара Србије у другој половини прошлог века, умро је јуче у Београду у 95. години.Рођен 12. јула 1912. године у селу Брезова код Ивањице, Петар Стамболић је приступио међуратном револуционарном покрету, а 1935. примљен је у тадашњу илегалну Комунистичку партију Југославије. Врло брзо је ушао у круг младих кадрова на које се у својим акцијама ослонио Јосип Броз Тито.

Као дипломирани студент агрономије, Петар Стамболић је искуство илегалног партијског и револуционарног рада првенствено стицао на Београдском универзитету, а од 1940. године када је у Загребу одржана Пета земаљска конференција КПЈ, ушао је и у најужи круг партијских функционера који ће у наредним годинама и деценијама битно утицати на историјске, политичке и државне токове у Србији и у Југославији.

Током Другог светског рата, Петар Стамболић је обављао највише ратне и партијске дужности у Србији, а биран је и за члана Председништва Другог заседања АВНОЈ-а 1943. године. Био је носилац Ордена народног хероја.

Непосредно после 1945. године, Петар Стамболић је био један од најутицајнијих, а потом и најутицајнији партијски и државни функционер Србије и припадник најужег круга југословенског политичког врха у коме је била неприкосновена улога Јосипа Броза Тита.

До формалног одласка с политичке сцене средином осамдесетих година, Петар Стамболић је обављао најодговорније партијско-политичке и државне дужности у Србији и у Југославији, укључујући функције савезног премијера и члана Председништва СФРЈ и Председништва ЦК СК Југославије. Уз остале, обављао је и дужност председника Председништва СФРЈ.

 

[lj_950]

Moma Marković (1912-1992), društveno-politički radnik i narodni heroj Jugoslavije.

Rođen je 16. novembra 1912. u selu Popoviću, kod Sopota. Potiče iz učiteljske porodice. Otac mu je bio delegat na Vukovarskom kongresu KPJ. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a gimnaziju u Beogradu, gde je prišao revolucionarnom omladinskom pokretu.
Odmah posle upisa na Medicinski fakultet u Beogradu, uključio se u revolucionarni pokret studenata Beogradskog univerziteta. U prviim godinama diktature, u mnogobrojnim i raznovrsnim akcijama studenata Beogradskog univerziteta isticao se odlučnošću i organizatorskim sposobnostima. Član je SKOJ-a od 1932, a KPJ od 1933. godine, kada je jedan od rukovodilaca studentske omladine na Medicinskom fakultetu i član rukovodećeg jezgra na Univerzitetu. Marta 1934. godine izabran je za člana Univerzitetskog komiteta KPJ, i bio jedan od urednika lista "Medicinar", a od maja 1934. godine i lista "Mladi komunist", koji je pokrenut na inicijativu Blagoja Parovića...

... Posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, sredinom aprila 1941. vraća se u Beograd i dobija zadatak da rukovodi organizacionim pripremama za oružani ustanak u južnoj i jugoističnoj Srbiji. Od avgusta 1941, kao delegat i instruktor OK KPJ za Srbiju, deluje u okrugu Požarevac na organizovanju partijskih organizacija i rukovodstava i jačanju NOP-a sve do leta 1942., kada prelazi u Beograd na rad u PK KPJ za Srbiju. Početkom 1943. godine imenovan je za političkog komesara Glavnog štaba NOV i POJ za Srbiju.

Iz Beograda se prebacio na teren Aranđelovca, u sedište Glavnog štaba, i nastavio rad na oživljavanju oružane borbe i formiranju Prve šumadijske brigade. Krajem 1943. godine, s ovom brigadom probio se u Sandžak zbog uspostavljanja veza s jedinicama NOVJ, koje su od Vrhovnog štaba upućene u pravcu Srbije. Na drugom zasedanju AVNOJ-a izabran je za člana Predsedništva AVNOJ-a. Od juna do oktobra 1944. godine bio je načelnik Personalnog odeljenja Glavnog štaba za Srbiju, a zatim prelazi na dužnost organizacionog sekretara PK KPJ za Srbiju. Iz rata je izišao u činu general-majora JNA.

Posle oslobođenja, nalazio se na najodgovornijim partijskim i državnim dužnostima: bio je ministar unutrašnjih poslova u Vladi NR Srbije (1945-1946), predsednik Komisije državne kontrole Srbije. Krajem 1946. prešao je na rad u CK KPJ. Bio je član CK i Politbiroa CK SKS i član CK SKJ od VII do X kongresa.
Od 1945. godine biran je za poslanika Savezne i Republičke skupštine. Bio je član Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ, od 1953. godine član Saveznog izvršnog veća i Savezni sekretar za socijalnu politiku i narodno zdravlje do 1963. godine. Pored toga, bio je predsednik Glavnog zadružnog Saveza FNRJ, član Predsedništva Savezne konferencije SSRN. Uređivao je partijske časopise "Komunist" i "Partijska izgradnja" i bio glavni i odgovorni urednik "Borbe" (1963-1969). Objavio je niz tekstova u časopisima, štampi i posebnim izdanjima.

 

[lj_950]

Aleksandar Ranković - Marko, Leka (1909-1983), društveno-politički radnik, potpredsednik SFRJ i narodni heroj Jugoslavije

U toku narodnooslobodilačke borbe, kao član Vrhovnog štaba NOV i POJ i kao organizacioni sekretar KPJ, Aleksandar Ranković je jedan od najbližih Titovih saradnika. Neiscrpna radna energija, visoke organizatorske sposobnosti, iskustvo starog revolucionara i beskompromisnost izdigli su ga do visokog rukovodioca Narodnooslobodilačkog rata. Učestvovao je u donošenju svih najvažnijih odluka o vođenju rata i Revolucije. Bio je član najvažnijih vojnih i političkih organa jugoslovenskog oslobodilačkog pokreta; član AVNOJ-a, potpredsednik ASNOS-a, poslanik Privremene i Ustavotvorne skupštine Demokratke Federativne Jugoslavije.

Formiranje OZNE. Po formiranju Odsek za zaštitu naroda (OZNA) na Visu, 13. maja 1944. godine, postavljen je za načelnika OZNE za Jugoslaviju. Na zasedanju Velike antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije, novembra 1944. godine u Beogradu, izabran je za narodnog poslanika i za prvog potpredsednika Narodne skupštine NR Srbije prvog i drugog saziva. Kao prvi zamenik maršala Tita, u njegovom odsustvu izdao naređenje za proboj Sremskog fronta 1945. godine.

Posle donošenja ustava početkom 1946. godine, postao je ministar unutrašnjih poslova FNRJ. Ovu dužnost je vršio sve do jula 1966. godine.

Kao ministar unutrašnjih poslova, u svom ekspozeu o radu Odeljenja za zaštitu naroda, pred Narodnom skupštinom 24. marta 1946. godine, obznanio je da je uhvaćen Draža Mihailović. Aleksandar Ranković je bitno doprineo na jačanju bezbednosti posleratne Jugoslavije. Veoma mnogo je doprineo jačanju i razvijanju organa državne represije, koji su uspešno i brzo likvidirali preostale političke neprijatelje (četnike, ustaše, rupnikovce...).

Informbiro i Goli otok. Za vreme početka borbe sa Informbiroom, Ranković ostaje veran svojoj Partiji i Titu. Na Petom kongresu KPJ, Aleksandar Ranković je podneo "Izveštaj o organizacionom radu" gde je najvažniji deo Rankovićevog izlaganja bio vezan za rad partijske organizacije u Jugoslovenskoj armiji. Pre nego što je završio svoje izlaganje, Ranković se osvrnuo na antipartijski rad Sretena Žujovića Crnog i Andrije Hebranga. Napomenuo da su obojica pokušala da razbiju KPJ, pa su zato isključeni iz Partije i protiv njih je povedena istraga.

Aleksandar Ranković i službe kojima je rukovodio su imale pune ruke posla u vreme borbe sa Informbiroom. U borbi za izolaciju simpatizera Informbiroa učinjene su se velike greške, jer su hapšenja bila masovna, bez kriterijuma, dokaza, suda. Dovoljno je bilo pokazati prstom. Na glasine da se u zatvorima postupa zverski, Ranković je krenuo u obilazak zatvora da se uveri kakvo stanje vlada u zatvorima za političke zatvorenike. Prethodno je Rankoviću stigao izveštaj Dobrice Ćosića o Golom otoku. Ranković je posetio Goli otok avgusta 1951. godine gde su ga Golootočani sačekali sa povicima "Marko-Tito". Naravno, ovo nije bilo spontano. Posle Rankovićeve posete stanje se donekle poboljšalo.

Kasnije je bio potpredsednik Savezne vlade. Na svim izborima za saveznu Narodnu skupštinu biran je za narodnog poslanika. Na partijskim kongresima, Petom (1948.) i Šestom (1952), ponovo je biran za člana Politbiroa, odnosno člana Izvršnog komiteta CK Saveza komunista Jugoslavije.

Od 1956. godine postaje potpredsednik Saveznog izvršnog veća i predsednik Odbora za unutrašnju politiku, član Sekretarijata Izvršnog komiteta CK SKJ, član Saveza komunista Srbije, član Predsedništva Saveznog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije.

Sve vreme do 1966. godine bio je šef svih policijskih i tajnih službi, zadužen za borbu protiv svih koji su smatrani protivnicima režima i države Jugoslavije.

 

[lj_950]

Spasenija Babović Cana (1907-1977) društveno-politički radnik i narodni heroj Jugoslavije.

Rođena je 25. marta 1907. godine u Lazarevcu. Osnovnu školu i trogodišnju žensku zanatsko-industrijsku školu završila je u Lazarevcu.
Radničkom pokretu prilazi kao mlada radnica u Lazarevcu. Prešavši u Beograd, 1926. godine, brzo se istakla u sindikatu tekstilnih radnika i kulturno-umetničkom društvu "Abrašević". Član SKOJ-a od 1927, a KPJ od 1928. godine. Tada je bila i član MK SKOJ-a za Beograd i član PK SKOJ-a za Srbiju. Po zavođenju diktature živela je kraće vreme u Požarevcu, a posle velikih partijskih provala u Beogradu, u toku 1929. godine, dolazi u Beograd i sa grupom neuhapšenih komunista nastavlja rad na obnavljanju organizacije KPJ.

U februaru 1930. godine uhapšena je zajedno sa svojim mužem Ibrahimom Babovićem, tada sekretarom MK KPJ za Beograd, koji je 1934. godine umro u Lepoglavi. Zbog nedostataka dokaza puštena je na slobodu. Ponovo je uhapšena 1932. godine i posle kraćeg boravka u zatvoru, proterana u svoje rodno mesto. U Beograd se vraća 1933. godine. Početkom januara 1934. godine, pod ilegalnim imenom Mara, postala je član MK KPJ za Beograd, koji je formirao Blagoje Parović. Posle provale MK KPJ i MK SKOJ-a u Beogradu, početkom jula 1934. godine, živela je ilegalno, a zatim je krajem 1934. godine upućena na školovanje u SSSR.

Od aprila 1941. godine, kao član Vojnog komiteta i PK KPJ za Srbiju, učestvovala je u pripremanju ustanka i organizovanju prvih oružanih akcija u okupiranom Beogradu. Zajedno sa Đurom Strugarom, organizovala je spašavanje Aleksandra Rankovića, iz bolnice. Po odlasku na oslobođenu teritoriju, oktobra 1941. godine, bila je partijski i politički rukovodilac u partizanskim odredima. S glavninom partizanskih snaga i Vrhovnim štabom povukla se, novembra 1941. godine, u Sandžak.

Tokom 1942. godine bila je zamenik političkog komesara Druge proleterske brigade, a zatim se, po odluci CK KPJ, posvećuje prganizovanju AFŽ-a. Bila je organizator Prve konferencije Antifašističkog fronta žena Jugoslavije, koja je održana 6. decembra 1942. godine u Bosanskom Petrovcu. Na ovoj konferenciji je izabrana za sekretara Izvršnog odbora AFŽ Jugoslavije.
Kao većnik učestvovala na Prvom i Drugom zasedanju AVNOJ-a. Na Drugom zasedanju AVNOJ-a izabrana je za člana Predsedništva AVNOJ-a.

Posle oslobođenja Jugoslavije, bila je na raznim dužnostima u političkim i društvenim organizacijama: ministar u vladi NR Srbije i član Izvršnog veća Narodne skupštine SR Srbije. Birana je od 1945. do 1963. za saveznog poslanika, u više saziva. U CK KPJ birana je od V kongresa, za člana CK SK Srbije, neprekidno od I kongresa. Bila je član Izvršnog komiteta CK SK Srbije i organizacioni sekretar CK SK Srbije.

Na sednici CK SK Srbije 15. septembra 1966. godine, na predlog Spasenije Cane Babović, iste one koja ga je 1941. spašavala iz bolnice, plenum je odlučio da predloži Centralnom komitetu SKJ da Aleksandra Rankovića isključi iz Saveza komunista.

Birana je za člana Predsedništva Glavnog odbora SSRN Srbije i člana Predsedništva Saveznog odbora SSRN Jugoslavije. Bila je član Saveta federacije i član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije. Od 1974. godine bila je član Predsedništva SR Srbije.

 

[lj_950]

Slobodan Penezić Krcun (1918-1964), društveno-politički radnik i narodni heroj Jugoslavije.

Rođen je 2. jula 1918. godine u Užicu. Kao student poljoprivrednog fakulteta u Beogradu aktivno učestvovao u naprednom studentskom pokretu. Član KPJ od februara 1939. godine, a od kraja 1940. godine član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju.

Sredinom 1941. godine izabran je za u Okružni komitet KPJ za Užički okrug, gde već od jula 1941. godine učestvuje u pripremama i organizovanju ustanka. U toku NOR-a: bio zamenik političkog komesara Užičkog NOP odreda, rukovodilac Politodela i politički komesar II proleterske brigade, a od sredine do kraja 1943. godine politički komesar II proleterkse divizije NOVJ. Oktobra 1944. godine učestvuje u završnim operacijama za oslobođenje Beograda, i od tada načelnik Odseka za zaštitu naroda (OZN-e) za Srbiju. Jedan od najvećih uspeha službe koju je vodio, je bilo hvatanje Draže Mihajlovića.

Posle oslobođenja na raznim odgovornim funkcijama: poslanik Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije, savezni i republički narodni poslanik, od 1946. do 1953. godine ministar unutrašnjih poslova u vladi NR Srbije, a zatim član i potpredsednik Izvršnog veća Narodne skupštine NR Srbije, član Saveznog izvršnog veća (SIV-a), od 1962. godine predsednik Izvršnog veća Socijalističke Republike Srbije, član CK SKJ i CK SK Srbije, rezervni general-pukovnik JNA.

Krcunovom zaslugom („Ili ćemo dobiti kombinat ili ponovo idemo u šumu“) u Sevojnu kraj Užica je izgrađena valjaonica bakra koja je kasnije proširena i valjaonicom aluminijuma.

Nije bio Titov miljenik jer je znao da kaže šta misli Titu u brk. Poginuo je, pod sumnjivim okolnostima, u saobraćajnoj nezgodi 5. novembra 1964. godine u selu Šopiću kod Lazarevca. Prema zvaničnoj istrazi, njegov novi automobil (neposredno pre udesa, dodeljen mu je nov automobil) je tokom pljuska na Ibarskoj magistrali naleteo na blato, usled čega je automobil proklizao i vozač je izgubio kontrolu nad vozilom, koje je zatim sletelo sa puta i svom silinom pri brzini od 130 km/h udarilo u drvo.

Milijan Nedeljković iz Užica, koji tvrdi da je svedok ubistva Draže Mihailovića:

"Draža je imao na sebi englesku vojnu bluzu, vojničke pantalone i izglancane cokule. Na glavi mu je bila kapa Jugoslovenske vojske, zvana "petrovka", sa prišivenom kokardom. Bilo mi je čudno što mu kokardu nisu skinuli. Delovao je izmučen i poražen. Imao je kratku bradu, i bio je bez cvikera. Jovanović je bio hladnokrvan, odeven u civilku. Sve se brzo odigralo. Izvadili su ih iz marice, Cigo im je nožićem presekao žicu na nogama, a onda su ih poveli ka jami. Dok su ih vodili, Jovanović je prkosno uzviknuo: "Udrite, j...m vam majku banditsku!"
Krcun je odma’ izvadio pištolj i hladnokrvno ispalio tri ili četiri metka u Jovanovića. Zatim je pištolj okrenuo prema Draži i nekoliko metaka sasuo njemu u telo. Nije im pucao u leđa, već u trup dok su gledali u njega. Obojica su odma’ izdahnuli. Mi smo stajali i posmatrali dva mrtva čoveka pred našim nogama, niko reči nije izustio." http://users.teol.net/~magaz/Draza Mihajlovic ubijen na Starom sajmistu.htm

 

[lj_950]

Miloš Minić je rođen 28. avgusta 1914. godine u selu Preljini blizu Čačka. Još za vreme školovanja, Minić je prišao naprednom omladinskom pokretu. Revolucionarnim radom, međutim, počinje aktivnije da se bavi po dolasku na Pravni fakultet u Beogradu, 1933. godine. Učestvovao je u demonstracijama i drugim akcijama koje je na Beogradskom univerzitetu organizovala Komunistička partija. Uskoro je stupio u Savez komunističke omladine - SKOJ, a 1936. godine bio je primljen u članstvo KPJ i izabran u partijsko rukovodstvo na fakultetu.
...
Polovinom septembra Minić dobija zadatak da sačeka generalnog sekretara KPJ, Josipa Broza Tita na prostoru valjevske teritorije. Tito je stigao u selo Robaje 18. septembra 1941. gde ga je zadržala partizanska četa. Minić je došao i prepoznao Tita. Tito se najviše interesovao za odnose partizana i četnika pukovnika Mihailovića. Minić mu je podneo izveštaj, a Tito je tražio sastanak sa Dražom. Tako je Miloš Minić sa Titom, Obradom Stefanovićem i Vojislavom Rafailovićem ponovo krenuo Draži u suret, u Struganik 19. septembra 1941. gde je zakazan sastanak. Razgovori su se vodili u kući vojvode Živojina Mišića-odžakliji. Sa Dražom Mihailovićem nalazio se i sin vojvode Živojina Mišića, major Aleksandar Mišić, načelnik Vrhovene Komande, potpukovnik Dragoslav Pavlović i Dragiša Vasić. I posle ovih razgovora nije došlo do nekog pomaka. Dogovoreno je samo da se mobilizacija izvodi bez prisile i da se dve strane ne sukobljavaju. Na kraju, Miloš Minić je kao uspomenu poklonio Dragoslavu Pavloviću svoj pištolj "Valter", a ovaj mu je dao vojno-državni pištolj koji su nosili oficiri bivše jugoslovenske kraljevske vojske. Interesantno da je taj isti pištolj, po Minićevim rečima njega spasao od Dražinih četnika u selu Bastavu, nedaleko od Krupnja 1942.
...
Posle naimenovanja za javnog tužioca, ponovo je preveden u vojnu službu, s činom pukovnika. Bio javni tužilac na suđenju Dragutinu Keseroviću, Voji Lukačeviću, Branku Gašpareviću i drugim. Sigurno u njegovoj karijeri najveći, a ujedno i najteži je bio tzv. Beogradski proces protiv Draže Mihailovića i ostalih njegovih saradnika, održan u Beogradu od 10. juna do 15. jula 1946. Na suđenju je bio beskompromisan, oštar, nepopustljiv i držao se optužnice.

 

[lj_950]

Jedna od "akcija" oslobodilaca...

Teror u srpskim selima za vreme obaveznih otkupa posle 1945. godine

Pojam i politiku prema kulacima partijski rukovodioci posebno su razrađivali na Drugom partijskom plenumu početkom 1949.godine.
Boris Kidrič, zadužen za privredu, na ovom plenumu je smatrao da nije dovoljno samo na osnovu hektara praviti definiciju kulaka. "Ako bismo na hektarima stvarali zaključke onda bismo morali, po Lenjinovim rečima, doći do toga da kod nas nema kulaka. Pitanje kulaka treba gledati više sa stanovišta društvenih odnosa, sa stanovišta odnosa proizvodnje, faktički njegove funkcije u tom društvenom i ekonomskom zbivanju. Ako pitanje kulaka tako postavimo i analizu socijalne strukture tako izvršimo, onda će biti i više oštrine prema kulačkim elementima i manje slepih udara prema srednjem seljaku i bespotrebnog pravljenja neprijatelja." Pored toga Kidrič je smatrao da pitanje kulaka treba gledati i sa stanovišta mono-polističkog položaja individualnog seljačkog gazdinstva "kad budemo srušili taj monopolistički položaj, a srušićemo ga onda kada jedan dobar deo budemo imali na državnim poljoprivrednim dobrima i u zadrugama, onda će se pokazati da de facto da tog kulačkog elementa nema".
Tito: Mi dakle (kulaka) moramo ostaviti ovako da životari. Nećemo mu dozvoliti da živi punim zamahom kao do sada, već da životari...
Blagoje Nešković: Plansko raskulačivanje...

Statistika:
Iz godišnjeg izveštaja sudske kriminalne statistike Ministarstva pravosuđa vidi se da je od aprila do kraja 1946. u NR Srbiji bilo osuđeno 5037 lica za krivična dela privredne sabotaže i nedopuštene trgovine i špekulacije. Od ovog broja 3283 lica bilo je osuđeno u užoj Srbiji, 1612 u Vojvodini i 142 na Kosmetu. Pored ovoga izrečena je i 31 potpuna konfiskacija. U odnosu na ukupan broj osuđenih u FNRJ u NRS je bilo osuđeno preko 50%.

Od početka otkupa 1946. do 6. 3. 1947. zbog otkupa je osuđeno 475 lica. U sudskom postupku se nalazio još 161 slučaj što znači da je do početka marta sudski gonjeno 636 lica. Od ovog broja 71 je novčano kažnjen, dok su svi ostali bili osuđeni na manje ili veće vremenske kazne. Međutim, UDB-a nije evidentirala tzv. administrativna hapšenja koja su vršili lokalni organi vlasti, a koja su dostizala velike razmere.

Prema podacima koje je Aleksandar Ranković uputio Momi Markoviću, maja 1947. godine, o broju lica koja su tokom otkupne kampanje suđena i koja su prošla kroz zatvor, kaže se da je u užoj Srbiji, iz 87 od ukupno 92 partijske organizacije, kroz zatvor prošlo ukupno 1861 lice. Od tog broja 504 lica bilo je osuđeno a 245 je čekalo suđenje.

Ukupno na teritoriji NRS bez Kosmeta, prema podacima dobijenim preko Partije, kroz zatvore je prošlo 10082 seljaka, od čega 1224 bilo osuđeno, a 312 je čekalo suđenje. Ostali su bili kažnjeni ili novčano ili prekršajno do 2 meseca zatvora.

Primeri:
"Špekulant i saboter Stipa Ćaćić iz Golubinaca bio je osuđen na 10 god. lišenja slobode zato što je utajio 4 kj. zasejanih površina pod kukuruzom tj. 68 mc. kukuruza u zrnu."
Mihajlo Kevenski iz B. Petrovca zato što je dao lažnu izjavu da u domaćinstvu ima 13 članova, a ne šest koliko je u stvari bilo, bio je osuđen na 5 godina lišenja slobode.

 

[gost 67981]

A Rodoljub Čolaković?

 

[gost 94023]

Cim je drug Aleksandar Rankovic hteo da krene da pogazi Siptare dole ovaj ga je u tome sprecio,a povod je bio u tome sto je kao drug Rankovic prisluskivao Titove razgovore,i zbog toga je poslat u politicku penzijju.

 

[lj_950]

A Rodoljub Čolaković?

Rodoljub Čolaković (1900. - 1983.) je bio bosanski političar.

Rođen u Bijeljini, Rodoljub Čolaković se učlanio u Socijalistički partiju BiH u martu 1919. kao student. Kasnije se pridružio Crvenoj pravdi, organizaciji koja je izvršila atentat na jugoslavenskog ministra unutrašnjih poslova Milorad Drašković. Za svoju ulogu je Čolaković osuđen na 12 godina zatvora. Tokom služenja kazne u zatvoru, upoznao je više prominentnih jugoslavenskih komunista, uključujući Moše Pijade s kojim je preveo Das Kapital i druge tekstove Marxa.

Nakon otpuštanja, Rodoljub Čolaković je emigrirao u Sovjetski Savez, a kasnije je učestvovao u španskom građanskom ratu na strani republikanaca.

Ovo iskustvo mu je dobro poslužilo jer je 1941. bio jedan od organizatora narodnog ustanka protiv Njemaca nakon invazije na Jugoslaviju. Bio je politički komesar partizana u Bosni.

1943. je bio jedan od osnivača i prvi urednik bh. dnevnog lista Oslobođenje.

Nakon rata je bio premijer Bosne i Hercegovine i služio je na mnogim vladinim i partijskim pozicijama.

Opisao je svoje ratne doživljaje u kolekciji od pet knjiga Zapisi iz oslobodilačkog rata 1955. godine.

 

[nislija84]

A jel zna neko gde je Titu njegova imovina ostala dali je nasledio neko ?
Nista sve ostlo u valsnisto drzave pogledajte kao sad zivi njegova zana Jovanka a ovi sto su vladili posle njega samo se razbacuju luksuznim kucama i automobilama !!! Sve njegove vile i atomobili su ostali u vlasnistvo drzave .

 

[lj_950]

Gde ga izvadi (Tita, mislim) kad mu prošlo i četrdeset dana...

i šesdeset...

 

[nislija84]

Ej sucajno

 

[sasha234]

Ko zna zasto je to dobro?

 

[WEISHAUPT]

Bio je i ostao legenda. Najveća misterija. Pre nego što je postao poznat i popularan imao je preko sto pasoša na preko sto imena. Nosio je bele rukavice, svirao klavir, govorio jezike (a pri tom je najslabije govorio srpski/hrvatski jezik), imao aristokratske manire, družio se sa kraljevskim porodicama (možda je i on bio član neke od njih), i vešto se pretvarao da je nekakav mašinbravar rođen u Hrvatskom Zagorju. Siguran sam da za života nećemo saznati ko je zaista bio. Ima nekih priča da je pripadao iluminatima i nalazio se u vrhu tadašnje svetske politike, čak da je bio član Saveta trideset trojice. Takođe, ima priča da je zarobljen pri desantu na Drvar 1944. i odveden kod Hitlera u Berlin, a zatim vraćen nazad u Bosnu. Ali to su samo glasine. Nedavno je postao hrvatski nacionalni brand, kad su Hrvati uvideli koliko je cenjen u svetu, naročito u afričkim zemljama. Imao je najveću sahranu u poznatoj ljudskoj istoriji. Bivši Jugosloveni su ga nepravedno zaboravili. Amerikanci su mu posvetili obiman website: http://www.titoville.com Zašto mu onda i mi ne bismo posvetili ovaj topik?



TITO sa masonima:
http://www.titoville.com/images/tito-in-kissinger.jpg


Tito i Henri Kisindžer
http://www.titoville.com/images/tito-in-waldheim.jpg


Tito i Kurt Valdhajm

http://www.titoville.com/images/tito-vesoljci.jpg


Tito sa astronautima masonima 33 stepena Nilom Armstrongom, Edvinom Oldrinom, Majklom Kolinsom i njihovim suprugama

 

[ArnoldLayne]

Tito sa keopsom i kefrenom osamdeset osmog reda pod c.

 

[opšte dobro]

Тито као Аустро-Угарски војник за време 1. св. рата то си заборавио

а оно Хрвати и Тито....па сви су њега одрекли осим нас ...............на жалост

 

[ljuta_mamba]

a sta ako je tito bio austrougraski vojnik???
pa svi stanovnici danasnje vojvodine,hrvatske,slovenije i BiH su bili u austrougarskoj vojsci,bez obzira na veru ili naciju

 

[Коста]

a sta ako je tito bio austrougraski vojnik???
pa svi stanovnici danasnje vojvodine,hrvatske,slovenije i BiH su bili u austrougarskoj vojsci,bez obzira na veru ili naciju

Разлика је што су Срби који су тамо живели масовно напуштали редове Аустроугарске, не могавши да трпе да нападају Србе с ону страну Дунава, па су им се придружили у отпору Аустроугарској агресији. Остали, они који су саучествовали у агресију на Србију, су 20 годиан касније били у служби Хитлера и коминтерне. У томе је суштина схватања реалност тадашњег времена.

 

[WEISHAUPT]

opste dobro, Tito nije bio austrougarski vojnik, to je bio Josip Broz, rođen u Kumrovcu, Hrvat mašinbravar bez malog prsta na desnoj ruci, čovek koji je nosio naočare; Tito je drugi lik, obrazovan, uglađen, sa svim prstima na desnoj ruci, bez naočara do duboke starosti itd.

Kosta, Austrougarska je bila lukava u tom smislu da Srbe nije ni slala na Srbiju već na druge frontove, recimo na Kaporeto i Kobarido, gde je Austrougarska upravo zahvaljujući srpskom vojničkom mentalitetu do nogu tukla Italijane; ili na Ruski front. Na Srbiju su išli pripadnici nekih drugih naroda, najčešće Nemci i Hrvati, a bilo je i dosta Čeha koji su najviše dezertirali.

 

[ljuta_mamba]

opste dobro, Tito nije bio austrougarski vojnik, to je bio Josip Broz, rođen u Kumrovcu, Hrvat mašinbravar bez malog prsta na desnoj ruci, čovek koji je nosio naočare; Tito je drugi lik, obrazovan, uglađen, sa svim prstima na desnoj ruci, bez naočara do duboke starosti itd.

Kosta, Austrougarska je bila lukava u tom smislu da Srbe nije ni slala na Srbiju već na druge frontove, recimo na Kaporeto i Kobarido, gde je Austrougarska upravo zahvaljujući srpskom vojničkom mentalitetu do nogu tukla Italijane; ili na Ruski front. Na Srbiju su išli pripadnici nekih drugih naroda, najčešće Nemci i Hrvati, a bilo je i dosta Čeha koji su najviše dezertirali.

tako je mrco,znas onu cuvenu scenu kada kursula ispituje zarobljenog ceha,sta im znace koji zvukovi trube,a ceh odgovara bos naravno,jer mu srbi,tj, ilija,makose cipele sa nogu,uz kursulino naredjenje da mu ih vrate da nbi vesao po ceru za jedne cokule, kursula mu objasnjava,tj ljuba tadic da treba da se boji kada je dosao u srbiju da ratuje

vidi,ti bi mozda mogao da saznas nesto vise o titu,jer ipak si brat,a veli jedan mudar co'ek,ko na brdu ak i malo stoji,vise vidi no onaj pod brdom.........ima na jednom drugom forumu,bgd forumu...na istoriji jedna prelepa tema o titu,gde se bas povela ozbiljna diskusija (bez konstantnog upadanja rojalista sa pametovanjem) ko bi on i sta bi mogao biti......da skratim,suma sumaruum,ispada da je ubacen covek,da je plemicke krvi...neki tvrde cak i habzburgov vanbracni sin....po meni,rus,jer nacin izgovora srpsko-hrvatskog podseca na ruski,tj kako bi rus izgovarao....neko ko je 1948 okrenuo ledja boss-u..neko ko je bio toliko jak da mu je cak i engleska kraljica dosla na sahranu,a zna se da je ona u vrhu masonerije...neko ko je bio jaci i od cercila u redu bratstva...neko ko je nosio bele rukavice,kao simbol da je brat...neko ko je bukvalno napravio instituciju od sebe,a ceo svet mu je pomogao u tome,svud na svih 7 kontinenata od dzungli afrike i azije pa do velegrada tipa nyc,pariz,london,svi znaju ko je bio tito,i za sve je bio pozitivan lik...retki su oni koji su mozda i znali kakva je njegova vlast,pa ga nisu voleli...takvih je bilo uglavnom po chicagu,sidneju,limi i drugim kultnim gradovima imigracije sa protora bivse sfrj....

necu da davim mnogo,odi na bgd forum i na istoriji iskopaj temu ko je bio josip broz,ima cak i uradjena natalna karta,pa ti vidi koliko se ozbiljno pristupilo temi

 

[Коста]

opste dobro, Tito nije bio austrougarski vojnik, to je bio Josip Broz, rođen u Kumrovcu, Hrvat mašinbravar bez malog prsta na desnoj ruci, čovek koji je nosio naočare; Tito je drugi lik, obrazovan, uglađen, sa svim prstima na desnoj ruci, bez naočara do duboke starosti itd.

Ма то је прича за малу децу, како би се одржао дух комунизма.

Kosta, Austrougarska je bila lukava u tom smislu da Srbe nije ni slala na Srbiju već na druge frontove, recimo na Kaporeto i Kobarido, gde je Austrougarska upravo zahvaljujući srpskom vojničkom mentalitetu do nogu tukla Italijane; ili na Ruski front. Na Srbiju su išli pripadnici nekih drugih naroda, najčešće Nemci i Hrvati, a bilo je i dosta Čeha koji su najviše dezertirali.

С обзиром да Аустроугарска није могла сама да се носи током рата те јој је Немачка пристигла у помоћ, мало је вероватно да се могла прерачунати кога ће где поставити. Уосталом, не би са Србима правила Војну Крајину пошто су с оне стране границе били Срби, окупирани, али Срби.

svud na svih 7 kontinenata od dzungli afrike i azije pa do velegrada tipa nyc,pariz,london,svi znaju ko je bio tito,i za sve je bio pozitivan lik...retki su oni koji su mozda i znali kakva je njegova vlast,pa ga nisu voleli...takvih je bilo uglavnom po chicagu,sidneju,limi i drugim kultnim gradovima imigracije sa protora bivse sfrj....

За све оне необразоване који не знају ни шта се у властитој држави дешавало пре 60 година, наравно да немају ништа да замере ћопавом загорцу, а зато не могу ни да наброје два његова дела која га сврставају у позитивне ликове. А тешко да ће и образован моћи, пошто ништатај позитивно није чиио, за Србе. А његова улога уништења Срба, може бити позитивна ствар за Немца, Британца, Американца. Али то га не сврстава у позитивце, већ у стране плаћенике.

 

[opšte dobro]

to je sve OK. što si napisao i treba mu suditi i da se makne ona skalamerija ,,,,,,,,,,,

 

[ljuta_mamba]

to je sve OK. što si napisao i treba mu suditi i da se makne ona skalamerija ,,,,,,,,,,,

koja skalamerija??
znas onu Borinu...sa glavnoga trga,sklonjena je bista,slobodno mi dodji,nema komunista

 

[opšte dobro]

koja skalamerija??
znas onu Borinu...sa glavnoga trga,sklonjena je bista,slobodno mi dodji,nema komunista

знам и ону
сплавар травар кравар Тито машинбравар

...........................
..........................
...........................

ви сте Титови и ја вам зато нисам крив