U ovom užasno teškom i nepredvidivom vremenu, naravno da imamo jako puno problema na poslu. I sve mi to teško pada tim pre što se ne radi samo o meni, što znam šta je i kako uloženo u čitav posao i iznad svega jer se radi o mom bratu. Skoro dve godine svedok sam svakodnevne doslovce borbe da se posao postavi na noge i opstane u više nego surovim uslovima. U poslednje vreme, i ako ima i dobrih strana, da se stvari pomere na bolje ne dozvoljavaju nedaće i „viša sila“ koje idu jedna za drugom od finansijskog i poslovnog kraha firme za koju smo bili direktno vezani (i gde nam je ostala zarobljena za nas znatna količina novca), preko raznih inspekcija, kazni za kašnjenje u plaćanju doprinosa državi (u iznosu većem nego što su sami doprinosi) do promene ljudi sa kojima direktno sarađujemo i dolaska nekih sa kojima je saradnja skoro pa nemoguća... Kako ćemo isplivati – sam Bog zna, ali nekako znam da moramo... Samo nije lako svakodnevno se suočavati sa svim tim i gledati toliko blisku i dragu osobu koja je uvek (bila) optimistična, kako se muči, nervira i ... ne može da vas prevari. Mislim... poznajem ga čitav život, znam kako diše... znam i kako razmišlja i ne sećam se da sam ga videla u ovakvom izdanju...
Takvu svakodnevnicu pokušavam da „ispeglam“ sa nekim drugim lepim stvarima, onim običnim i manje običnim i nekako opstajem... i nasmejana sam i „blistam“ i izgledam veselo i srećno... na neki način to i jesam, ali... ima momenata kada pucam... Polazeći danas sa posla, bila sam svesna da nisam daleko od te tačke... Tešila sam se da je dan prelep, planirala sam da ono što je od njega ostalo iskoristim tako što ću da „pokupim“ Donu i obiđem pola grada...
Ispred svoje kuće zatičem komšiju koji drži svoju prikolicu kod mene u garaži kako u nju tovari grane od moje vrbe... Vrba ima 10-tak godina, zasađena je skoro pa ispod mog prozora i od kad se razgranala pravi sjajnu hladovinu: Komšiju mama angažuje za tako neke poslove i je ne ulazim u njihove dogovore. Uglavnom, juče mi je pomenuo kako treba da „poseče“ vrbu i naravno da sam reagovala pitanjem: „Zašto?“ na šta mi je on objasnio da je otišla jako u visinu i da ako ne reaguje, posle neće moći da je iseče... Prihvatim to i naglasim da je poseče samo onoliko koliko mora. Kad sam videla dvorište puno granja nije ni trebalo da pogledam u stablo pa da me uhvati ... ne znam ni kako bih to opisala! Pitam: „Pobogu čoveče, zašto si tu vrbu tako isekao?!“ a on mi mrtav-hladan „objasni“ kako je ostavio „malo hladovine“ za Donu! To „malo hladovine“ je jedna jedina grana! Stablo uopšte nema krošnju... Ne smem da pogledam... Oči ne da mi se pune suzama nego mislim da bih mogla vrištati! Kaže još: „Brzo se ona širi... Imaćeš hladovinu sledeće godine!“ Shvatim samo da ne želim da se pred njim rasplačem i da je svaka rasprava – besmislena. Niko ne može da vrati krošnju na vrbu, ja ih nisam angažovala da to rade... pa sam se uzdržala od svakog daljeg komentara.
Nakon što sam se isplakala u svojoj sobi i svom Posebnom i ako znam da radi i da je telefon verovatno isključen, poslala poruku, rešim da dan nastavim po planu, ali... Kad sam izašla sa Doninim povocem – ustanovim da im je Dona – pobegla! E, tu se više nisam uzdržavala! U svakom slučaju, obigrali su kraj da je pronađu... Imali su sreće, mogli su je tražiti do ponoći!
Više od dva sata smo šetale... Prilično sam se smirila i ako sam i dalje veoma tužna zbog moje vrbe... Srele smo neku dečicu i upoznale malu Miu koja ima samo 15 meseci, još je nestabilna na nogicama, ali je sa oduševljenjem i nežnošću mazila i grlila Donu...
Nosila sam telefon sa sobom i ako znam da je Posebni zauzet i da se neće javljati pre nekog kasnog noćnog doba... Za svaki slučaj
.
Ipak... i ako u svakom trenutku znam da je poseban i dragocen, neki put, u nekim lošim trenucima kada mi jako nedostaje, znam da iskonstruišem svašta i dozvolim sebi da se zapitam da li je sve baš tako... I uvek, ali baš uvek kada me obuzmu takve misli – zasvira poznata, draga melodija...
Tako je bilo i večeras... „Pa zar ti nisi zauzet?“, pitala sam. „Jesam... ali sam izašao da popušim pa sam samo hteo da te čujem...“ Eto zašto je poseban... Zato što zna, oseća... kada je potreban samo njegov glas, jedna rečenica koju tačno zna da odabere... Meni ne treba više od toga da me obuzme onaj lepi, topli osećaj, da mi se vrati sigurnost u sve ono u šta suštinski verujem i što osećam za nas dvoje... I sada, kada i ovaj dan izmiče, uz sve teškoće i probleme koji će biti tu i sutra, opet je lakše i lepše... Jer, ujutro i pre nego što otvorim oči, prva jutarnja misao ipak će biti upućena njemu sa uživanjem. I to ona snena, pospana, najtoplija... sasvim iskrena. I šta god da me čeka u tom danu, privatljivije je kada pre nego što utonem u san mogu da se osmehnem sa uživanjem...
Takvu svakodnevnicu pokušavam da „ispeglam“ sa nekim drugim lepim stvarima, onim običnim i manje običnim i nekako opstajem... i nasmejana sam i „blistam“ i izgledam veselo i srećno... na neki način to i jesam, ali... ima momenata kada pucam... Polazeći danas sa posla, bila sam svesna da nisam daleko od te tačke... Tešila sam se da je dan prelep, planirala sam da ono što je od njega ostalo iskoristim tako što ću da „pokupim“ Donu i obiđem pola grada...
Ispred svoje kuće zatičem komšiju koji drži svoju prikolicu kod mene u garaži kako u nju tovari grane od moje vrbe... Vrba ima 10-tak godina, zasađena je skoro pa ispod mog prozora i od kad se razgranala pravi sjajnu hladovinu: Komšiju mama angažuje za tako neke poslove i je ne ulazim u njihove dogovore. Uglavnom, juče mi je pomenuo kako treba da „poseče“ vrbu i naravno da sam reagovala pitanjem: „Zašto?“ na šta mi je on objasnio da je otišla jako u visinu i da ako ne reaguje, posle neće moći da je iseče... Prihvatim to i naglasim da je poseče samo onoliko koliko mora. Kad sam videla dvorište puno granja nije ni trebalo da pogledam u stablo pa da me uhvati ... ne znam ni kako bih to opisala! Pitam: „Pobogu čoveče, zašto si tu vrbu tako isekao?!“ a on mi mrtav-hladan „objasni“ kako je ostavio „malo hladovine“ za Donu! To „malo hladovine“ je jedna jedina grana! Stablo uopšte nema krošnju... Ne smem da pogledam... Oči ne da mi se pune suzama nego mislim da bih mogla vrištati! Kaže još: „Brzo se ona širi... Imaćeš hladovinu sledeće godine!“ Shvatim samo da ne želim da se pred njim rasplačem i da je svaka rasprava – besmislena. Niko ne može da vrati krošnju na vrbu, ja ih nisam angažovala da to rade... pa sam se uzdržala od svakog daljeg komentara.
Nakon što sam se isplakala u svojoj sobi i svom Posebnom i ako znam da radi i da je telefon verovatno isključen, poslala poruku, rešim da dan nastavim po planu, ali... Kad sam izašla sa Doninim povocem – ustanovim da im je Dona – pobegla! E, tu se više nisam uzdržavala! U svakom slučaju, obigrali su kraj da je pronađu... Imali su sreće, mogli su je tražiti do ponoći!
Više od dva sata smo šetale... Prilično sam se smirila i ako sam i dalje veoma tužna zbog moje vrbe... Srele smo neku dečicu i upoznale malu Miu koja ima samo 15 meseci, još je nestabilna na nogicama, ali je sa oduševljenjem i nežnošću mazila i grlila Donu...
Nosila sam telefon sa sobom i ako znam da je Posebni zauzet i da se neće javljati pre nekog kasnog noćnog doba... Za svaki slučaj
.Ipak... i ako u svakom trenutku znam da je poseban i dragocen, neki put, u nekim lošim trenucima kada mi jako nedostaje, znam da iskonstruišem svašta i dozvolim sebi da se zapitam da li je sve baš tako... I uvek, ali baš uvek kada me obuzmu takve misli – zasvira poznata, draga melodija...
Tako je bilo i večeras... „Pa zar ti nisi zauzet?“, pitala sam. „Jesam... ali sam izašao da popušim pa sam samo hteo da te čujem...“ Eto zašto je poseban... Zato što zna, oseća... kada je potreban samo njegov glas, jedna rečenica koju tačno zna da odabere... Meni ne treba više od toga da me obuzme onaj lepi, topli osećaj, da mi se vrati sigurnost u sve ono u šta suštinski verujem i što osećam za nas dvoje... I sada, kada i ovaj dan izmiče, uz sve teškoće i probleme koji će biti tu i sutra, opet je lakše i lepše... Jer, ujutro i pre nego što otvorim oči, prva jutarnja misao ipak će biti upućena njemu sa uživanjem. I to ona snena, pospana, najtoplija... sasvim iskrena. I šta god da me čeka u tom danu, privatljivije je kada pre nego što utonem u san mogu da se osmehnem sa uživanjem...
ako ne, da ti objasnim na pp 
.. nisam sigurna, znam neke koji bar glume da ga imaju i previse
