Bogme, jeste... Ali ne bih ga zvao pogotkom u metu baš. Ima tu mnogo stvari, ego je samo jedna od njih... Tačnije, meta ima više.
Film je ozbiljna vivisekcija ženskog bića, ali i ljudskog u globalu. Bavi se dualizmom, što bi Oziman rekao Šopenhauerovom dihotomijom sveta kao predstave i volje koje je samo igrom slučaja dato kroz prizmu ženskog pola kao najosetljivijeg, ali i najkrhkijeg u disbalansu, kad razum, kao lopov, izmagli kroz prozor... Svakako, ostaje empatija, najdelikatnija ljudska osobina, a ona je stožer oko kog se vrti cela igra. Ona ne biva dekonstruisana, već samo vremenski opstruisana, podređena oscilaciji iz svesnog u nesvesno...A opet, nazvati ovo psihološkom osobinom, pa tako i filmom, nije ni blizu nekakve "mete". Psiha se samo ospoljava. Ovde vidimo kako biće deluje, kako se ispoljava i raslojava...kroz disbalans. Možda da ga nazovemo ontološkim hororom ne bismo pogrešili. Nevezano što se bitak doživljava kao subjekat, ispunjena je Šopenhauerova norma jedinstva predstave (objekta) i volje (subjekta)... No, sa jakim potpisom francuske kinematografije, reditelj, preference i sl. Francuzi nisu mnogo detaljisti spram realnosti kao Italijani. Oni društvo uglavom sagledaju kao apstrakt. Takav doživljaj je i u filmu. Ponuđena je samo apstraktna slika življenja u materijalizmu, bez mnogo poveznica s konkretnim fenomenima. Za Francuze, pak, to znači sve iliti - sentiment. Naravno, samo ako pričamo o modernoj kinematografiji kod njih... (podaleko od Balzaka i njegovih drangulija). Moderan život je dat kao apstrakt jednako kao i srž priče. Ako vreme za fiziku označava prolaznost, utoliko za čoveka označava jednačinu sa mnoštvom nepoznatih. Žena, čovek, pas ili mačka - isto će se odnositi prema činjenici toga. Zato ovo nije ni feministički film (iako je žena poslužila kao idealan kanal poruke) ni psiho-triler, već ono što bi Francuzi prosto nazvali Cinema Ars. Umetnost na traci koja oslikava brojna pitanja i nudi odgovore za (pre)usmeravanje.
