Pogledajte prilog 367497
„Znaš da te volim“, nežno reče Debeljko, „ti si mi sve“! „Znaaam“... otegnuto i vidno umorno odgovori Roza i pogleda dole, u bujnu zelenu travu ispod njihovih nogu. “Zašto mi onda ne daš šansu”? zapita molećivo Debeljko. “Ko će te voleti kao ja”? “Pričali smo već sto puta o tome”, odgovori Roza. “Ne privlačiš me na taj način. Seksualno me ne privlačiš. Gledam na tebe kao na kao prijatelja, najboljeg prijatelja, brata. Hoćeš da pokvarimo to?” “Brata”, gadljivo uzvrati Debeljko, “ne podnosim te vaše ženske smicalice”. “Brata”… odmahujući glavom u neverici, još jednom izgovori tu reč kao da želi da ispljune nešto pokvareno. “Ne, ne želim da pokvarimo, želim da budemo SVE jedno drugome”! “Ne možeš mi biti sve”, odgovori Roza, “ne uzbuđuješ me, shvati”! “Ali”, hitro nastavi Debeljko, “zar je to toliko važno, mislim… sex”… pomalo neodlučno izgovori tu sada gotovo neprijateljsku reč. “A gde je prožimanje duša, poštovanje, prijateljstvo”? Roza zakoluta svojim sitnim očima i zvonce koje se njihalo na uzici oko njenog vrata se u znak negodovanja oglasi par puta. “Ti si prasac a ja koza! Razumeš? MeEeEni treba nešto drugo”! strasno zameketa Roza i sva se strese od pomisli na to nešto. “A to drugo… to drugo je Živoderac, jel”? rezignirano odbrusi Debeljko. “Živoderac nego šta, samo ime ti kaže, taj dere sve živo”, zlobno odgovori Roza. Znala je da će to povrediti Debeljka. Prasac zaista tužno povi svoju glavu, onoliko koliko mu je to debeo komad sala ispod vrata dozvoljavao. “Ali možda bih i ja”… “Ne bi!”,prekinu ga koza, “ti si prase a on JARAC, razumeš? I to kakav jarac”! ponovo ga zlobno bocnu Roza. “Vepar skoro”… zagrokta Debeljko pomalo nesigurno u to što izgovara. “Prase,vepar, jarac… zar je važno? Živoderac te nikada neće voleti kao ja”! “I ne treba”! žustro uzviknu koza. “Dosta mi je ljubavi,probala sam već to. Sada hoću nešto novo, nešto divlje! Opet si mi podigao pritisak, ti to namerno radiš”! okrivi ga Roza i bes sevnu u njenim zenicama. “Ne radim”, tugaljivo zagrokta Debeljko, “znaš koliko te volim. Samo… ne znam više šta da radim, ludim…” “Sam si kriv”, prekori ga Roza, “nisam ti nikada dala nadu za nešto više!”
Debeljko zaćuta. Znao je da to nije istina ali nije imao snage da nastavi svađu. Roza iskoristi ovo zatišje i okrete mu leđa. “Imam neka posla”… “vidimo se možda predveče”, reče ona, a Debeljko oseti u njenom glasu i pogledu pakost. Prasac sačeka par minuta a zatim poče da prati tragove kozjih kopita u polegloj travi. Nadomak starog mlina, tik pored breze ispod koje joj je u predvečerja recitovao stihove Prasenjina, zateče prizor koji ga je mesecima morio u mislima. Živoderac I Roza seksali su se kao dve životinje. Debeljko nekako zadrža krik koji se prolamao njegovom dušom i potrča mahnito, koliko su mu to njegove debele, kratke nogice dozvoljavale. Trčao je bezglavo, nekuda… samo što dalje od njihove breze, od nje. Došavši sebi, shvati da je duboko zašao u šumu, mesto zabranjeno domaćim životinjama. Život za njega više nije imao smisla, te nastavi u nepoznato. Danima je besciljno lutao između ogromnih stabala I jadikovao nad svojom zlom sudbinom. “Ako ne mogu biti sa Rozom, ljubavlju života mog, ostaću sam”, mislio je. Ljubavi za mene jednostavno nema.”
Jednog popodneva, dok se primicao obližnjem hrastu lužnjaku, u žbunu par metara iza hrasta, začu šuštanje i lom grančica. Par sekundi kasnije iz žbuna oprezno pomoli dlakavu, zagasito smeđu njuškicu, nešto nalik njegovom narodu. “Šta si ti?”, začuđeno upita Debeljko. “Zovem se Sloboda. Ja sam divlja ti”, odgovori mu dlakava ženka. “Izgubivši samopoštovanje, izgubio si i sebe, tako da je bolje pitanje, šta si TI?”
Debeljko i Sloboda nastaviše razgovor u danima koji promicahu. Pričali su o životu, ljubavi, svemu. U predvečerja joj je ispod hrasta lužnjaka recitovao Gickina. U zoru je iznenađivao najlepšim plodovima koje bi našao na šumskom tlu. Debeljko zavole Slobodu.
“Volim te, ti si mi sve”! reče joj jedne večeri. “Znaš li to”? “Znaam, otegnuto i pomalo tužno odgovori Sloboda i pogleda dole, u uvelo lišće pod njihovim nogama. Debeljko zaneme a zatim nekako natera reči preko njuške. “Ti mene ne voliš”? zapita je i svaki deo mlohavog tela ukoči mu se u očekivanju odgovora. “Volim te”, reče Sloboda, nikada nisam bila bliska sa nekim kao sa tobom. Ali volim te kao najboljeg prijatelja. Kao brata. Ti si dobar, možda najbolji prasac kojeg sam srela, ali meni treba nešto… divlje. Tvoja je koža još uvek mekana, previše si pažljiv prema meni”. Debeljko snažno kriknu iznenadivši i sebe i Slobodu takvim urlikom a zatim bezglavo potrča što dalje od njihovog hrasta lužnjaka, što dalje od nje. Godinama je sam lutao šumom dok mu vremenom ne izraste gusta smeđa dlaka i kljove oštre kao ženske reči. “Sada sam konačno spreman za pravu ljubav”, pomisli Vepar i stopi se sa šumom.
„Znaš da te volim“, nežno reče Debeljko, „ti si mi sve“! „Znaaam“... otegnuto i vidno umorno odgovori Roza i pogleda dole, u bujnu zelenu travu ispod njihovih nogu. “Zašto mi onda ne daš šansu”? zapita molećivo Debeljko. “Ko će te voleti kao ja”? “Pričali smo već sto puta o tome”, odgovori Roza. “Ne privlačiš me na taj način. Seksualno me ne privlačiš. Gledam na tebe kao na kao prijatelja, najboljeg prijatelja, brata. Hoćeš da pokvarimo to?” “Brata”, gadljivo uzvrati Debeljko, “ne podnosim te vaše ženske smicalice”. “Brata”… odmahujući glavom u neverici, još jednom izgovori tu reč kao da želi da ispljune nešto pokvareno. “Ne, ne želim da pokvarimo, želim da budemo SVE jedno drugome”! “Ne možeš mi biti sve”, odgovori Roza, “ne uzbuđuješ me, shvati”! “Ali”, hitro nastavi Debeljko, “zar je to toliko važno, mislim… sex”… pomalo neodlučno izgovori tu sada gotovo neprijateljsku reč. “A gde je prožimanje duša, poštovanje, prijateljstvo”? Roza zakoluta svojim sitnim očima i zvonce koje se njihalo na uzici oko njenog vrata se u znak negodovanja oglasi par puta. “Ti si prasac a ja koza! Razumeš? MeEeEni treba nešto drugo”! strasno zameketa Roza i sva se strese od pomisli na to nešto. “A to drugo… to drugo je Živoderac, jel”? rezignirano odbrusi Debeljko. “Živoderac nego šta, samo ime ti kaže, taj dere sve živo”, zlobno odgovori Roza. Znala je da će to povrediti Debeljka. Prasac zaista tužno povi svoju glavu, onoliko koliko mu je to debeo komad sala ispod vrata dozvoljavao. “Ali možda bih i ja”… “Ne bi!”,prekinu ga koza, “ti si prase a on JARAC, razumeš? I to kakav jarac”! ponovo ga zlobno bocnu Roza. “Vepar skoro”… zagrokta Debeljko pomalo nesigurno u to što izgovara. “Prase,vepar, jarac… zar je važno? Živoderac te nikada neće voleti kao ja”! “I ne treba”! žustro uzviknu koza. “Dosta mi je ljubavi,probala sam već to. Sada hoću nešto novo, nešto divlje! Opet si mi podigao pritisak, ti to namerno radiš”! okrivi ga Roza i bes sevnu u njenim zenicama. “Ne radim”, tugaljivo zagrokta Debeljko, “znaš koliko te volim. Samo… ne znam više šta da radim, ludim…” “Sam si kriv”, prekori ga Roza, “nisam ti nikada dala nadu za nešto više!”
Debeljko zaćuta. Znao je da to nije istina ali nije imao snage da nastavi svađu. Roza iskoristi ovo zatišje i okrete mu leđa. “Imam neka posla”… “vidimo se možda predveče”, reče ona, a Debeljko oseti u njenom glasu i pogledu pakost. Prasac sačeka par minuta a zatim poče da prati tragove kozjih kopita u polegloj travi. Nadomak starog mlina, tik pored breze ispod koje joj je u predvečerja recitovao stihove Prasenjina, zateče prizor koji ga je mesecima morio u mislima. Živoderac I Roza seksali su se kao dve životinje. Debeljko nekako zadrža krik koji se prolamao njegovom dušom i potrča mahnito, koliko su mu to njegove debele, kratke nogice dozvoljavale. Trčao je bezglavo, nekuda… samo što dalje od njihove breze, od nje. Došavši sebi, shvati da je duboko zašao u šumu, mesto zabranjeno domaćim životinjama. Život za njega više nije imao smisla, te nastavi u nepoznato. Danima je besciljno lutao između ogromnih stabala I jadikovao nad svojom zlom sudbinom. “Ako ne mogu biti sa Rozom, ljubavlju života mog, ostaću sam”, mislio je. Ljubavi za mene jednostavno nema.”
Jednog popodneva, dok se primicao obližnjem hrastu lužnjaku, u žbunu par metara iza hrasta, začu šuštanje i lom grančica. Par sekundi kasnije iz žbuna oprezno pomoli dlakavu, zagasito smeđu njuškicu, nešto nalik njegovom narodu. “Šta si ti?”, začuđeno upita Debeljko. “Zovem se Sloboda. Ja sam divlja ti”, odgovori mu dlakava ženka. “Izgubivši samopoštovanje, izgubio si i sebe, tako da je bolje pitanje, šta si TI?”
Debeljko i Sloboda nastaviše razgovor u danima koji promicahu. Pričali su o životu, ljubavi, svemu. U predvečerja joj je ispod hrasta lužnjaka recitovao Gickina. U zoru je iznenađivao najlepšim plodovima koje bi našao na šumskom tlu. Debeljko zavole Slobodu.
“Volim te, ti si mi sve”! reče joj jedne večeri. “Znaš li to”? “Znaam, otegnuto i pomalo tužno odgovori Sloboda i pogleda dole, u uvelo lišće pod njihovim nogama. Debeljko zaneme a zatim nekako natera reči preko njuške. “Ti mene ne voliš”? zapita je i svaki deo mlohavog tela ukoči mu se u očekivanju odgovora. “Volim te”, reče Sloboda, nikada nisam bila bliska sa nekim kao sa tobom. Ali volim te kao najboljeg prijatelja. Kao brata. Ti si dobar, možda najbolji prasac kojeg sam srela, ali meni treba nešto… divlje. Tvoja je koža još uvek mekana, previše si pažljiv prema meni”. Debeljko snažno kriknu iznenadivši i sebe i Slobodu takvim urlikom a zatim bezglavo potrča što dalje od njihovog hrasta lužnjaka, što dalje od nje. Godinama je sam lutao šumom dok mu vremenom ne izraste gusta smeđa dlaka i kljove oštre kao ženske reči. “Sada sam konačno spreman za pravu ljubav”, pomisli Vepar i stopi se sa šumom.
,-lijep san i mirno budjenje...
Pa mi svi stalno osećamo sve to i ne bi ni bilo normalno da ne osećamo. Ko kaže da nije ni minut nedeljno nekoga mrzeo laže sam sebe. Biti svestan toga omogućava praštanje, jer ako ja nikada ne mrzim (ne verujem da postoji takav čovek) onog ko mrzi mogu samo da osuđujem, jer to mi je strano i ja to nikada ne bih uradio... ako znam da se i meni to često dešava, onda shvatam kako može i drugome... Prepustiti se da te obuzme samo mržnja, to je već nešto sasvim drugo...