(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna lime)
ŠUMA
U centru gde mi je kancelarija, ima tri-četiri galerije koje postoje već dugo. Bacim pogled kad prolazim…..ponekad I stanem da pogledam neku sliku detaljnije nego što to letimičan, neskoncentrisan pogled prolaznika uglavnom čini. Ali, ne ulazim u radnju da pogledan ostale slike na zidovima….Realnost I lista prioriteta mi ne dozvoljavaju takav luksuz još uvek, a da ulazim samo da bih smarala galeristkinju ne pada mi na pamet. I nekako mi ne ide ta prodaja slika uz sve one džidže, šolje, čaše, posude…..osećam se kao da sam ušla u butik da kupim neku krpicu a ne da pogledam sliku…..i nekako, uz taj šareniš one ne dolaze do izražaja…..prosto se guše….jer slika traži prostor….vazduh da udahne duboko…a toga nema u malenim prepunim lokalima. Naravno, ovo je moj subjektivni osećaj I naravno da galeristi moraju prodavati još svašta uz slike da bi preživeli ….ali svesnost postojanja tako neopozive realnosti ne mora da znači da mi se ta koncepcija dopada. Jednostavno, ne mogu u glavi I oku da izdvojim tu sliku od djindjuva, marama I svačega što visi okolo…..bar da su slike na posebnom zidu, pa kad pogledaš da u oko ne udju I šareni staklići I neprirodne latice velikog žutog suncokreta. Ipak, postoji jedna galerija koja izgleda baš onako…..po mom ukusu. Po zidovima su samo slike a onda tek ispod njih dolaze niske stalaže sa raznim sitnim detaljima I to ne sve I svašta nego ručni radovi umetnika….po neka lampa, čaše, šolje, oslikani sveci……vrlo jednostavno sa akcentom na slike.
Vreo letnji dan pre deset godina……miriše ulica na rastopljeni asvalt…..ljudi lagano hodaju parajući svojim telima užareni vazduh koji je nekako gust pa izgleda kao da tela prolaznika seku providni žele….kao da sve leluja….i ulica, I ljudi I kola I izlozi. Tek po neko je tada imao klimu, nisam bila medju njima, te je u lokalima bilo vruće. Ponela sam neke papire do klijenta tu u centru I prolazila pored dobro znanih izloga prosto ne gledajući u njih. Hodam I mislim o kući, dugovima, onome što trebamo da radimo nakon završenog radnog vremena….štrikliram u glavi obaveze, tumbam planove….ma obične misli nekoga ko zida. I tako, moje zauzete misli I ja prolazimo kraj te galerije. Podignem pogled po navici a ne zato što sam želela nešto da vidim…zaustavi me u pola koraka zelena boja.
Stala sam I gledala…..Na zidu tačno naspram otvorenih vrata je stajala slika velikog formata……šuma….zapravo u šumi. Stabla kao prava, kora iz slojeva, razmak izmedju stabala prirodan……zemlja sa sitnim grančicama kao saćem isprepletanim sa vlatima trave koja nije jarko zelena već bledo zelena…..guste krošnje uzimaju svu svetlost I tek po koje zrnce pada na travu. Te velike moćne krošnje umeju biti jako sebične. Sunce se probija kroz njihovevrhove I čini zelenu boju nekako jarkom, blještavom….pa onda sve niže niz grane blještavilo nestaje I lišće naslikano tako prirodno ima I tu prijatnu prirodno tamno zelenu boju. Ne, ne vidi se nebo……nema neba…nema sunca……ima samo svetlosti. Nema ni vrhova krošnji koji se lelujaju na vetriću…..slika jednostavno nema kraja…jer kada si u šumi kraj ogromnim stablima je samo tvoja mašta…..a I što bi išao do kraja kada je u hladu te šume tako prijatno, prirodno I može da se diše…..časna reč, čula sam pesmu neke ptice onako iz daleka, skrivena šumovita pesma što leti preko lišća….pa kako koji list dodirne on tiho zadrhti…milion tihih drhtaja daje lisnati šum dok tajanstvena a poznata pesma leti ka svetlosti ….to peva život svojim uljanim bojama…..
Ko zna koliko sam ja tako stajala kraj otvorenih vrata šetajući šumom. Galeristkinja, koja me poznaje iz vidjenja, ustade I reče “Dobar dan komšinice. Dopada vam se slika? Prelepa je. Juče je stigla. Izuzetan rad.”
“Divna je….kao da sam tamo….u šumi. Koliko staje?” pitam još uvek stojeći na vratima…..nekako odgovara to rastojanje…..a I moj džep ne bi da se srami pa mu se ne ulazi.
Dobih odgovor od koga mi se zavrtelo u glavi…..ne, neeee…nije bila nenormalno skupa da nismo zidali kuću I bili u dugovima do guše…..može I na tri rate….ali…..svaki dinar premetnem tri puta kroz glavu, pa tri puta kroz ruke pre nego ga potrošim….ako ga potrošim……nema šanse…..
“Jako brzo će se prodati ova slika gospodjo”…..ubedjuje me prodavačica
“Znam……da vidim sa suprugom. Hvala najlepše I dovidjenja”.
Pobegla sam odatle, pobegla od svoje nemoći, od želje da imam nešto tako meni lepo….samo moju šumu, samo moje stablo ispod kog ću sesti I nasloniti ledja na hrapavu koru….mesto gde nema cifara, cigli, maltera I betona…..moja šuma.
Sad kad pogledam unazad…..zapravo imam svoju šumu samo što nije okačena na zidu….u glavi mi je I u oku…..trajnost umetnosti.
