Suđenje Karadžiću

[Alster]

Ovu javnu kuću su držali Kemal Monteno i pokojni pjevač ''Indexa'' Davorin Popović.

SEJO Kadić Guz, kriminalac i pripadnik 10. brdske brigade Mušana Topalovića Caca, hvali se i izaziva zatočene Srbe u logoru „Ramiz Salčin“ (bivši vojni zatvor „Viktor Bubanj“), da je lično zaklao pedeset dvoje ljudi na „Kazanima“, jami u podnožju Trebevića.
Krajem 1993. godine je „legalna muslimanska vlast“ zvanično prekinula saradnju sa kriminalcima koji su praktično držali Sarajevo u svojim rukama. Optuženi su da su pripremali puč protiv Alije Izetbegovića. Mušan Topalović je ubijen. Podignute su optužnice protiv najekstremnijih krvoloka. Da je to bila farsa ubrzo se videlo, jer su svi pušteni na slobodu, mada su im zločini dokazani.
- Neka ste klali, momci! Srbe ste klali, sve ih treba pobiti! - odgovara Kadiću Ramiz Delalić Ćelo, okrivljen, između ostalog, za ubistvo starog svata ispred pravoslavne crkve na Baščaršiji, marta 1992. godine. - A meni je Alija naredio da niko živ ne sme ostati, majku mu... a sad me optužio. Sve ću reći na sudu!
Ovu scenu opisuje Dragan Todorović, student, uhapšen i surovo mučen zbog pokušaja bekstva iz grada.
- Ludilo, bili smo u istim ćelijama ili pored zlikovaca - govori Todorović. - Bilo je stravično samo slušati te koljače, siledžije, snajperiste kako se naslađuju zverstvima. Stražari su im se divili, bili su idoli, nacionalni heroji.
Sejo Kadić Guz je zaklao Srbina, uhapšenog, jer ga je žena, Hrvatica, optužila da ima oružje u stanu. Kadić je doveo i ženu na „Kazane“, da gleda. Onda su je „jurišnici“ iz 10. brdske - silovali naočigled muža. Mušan Topalović Caco uvek je jedno te isto pitao žrtve: "Znaš li šta te čeka?"
Čovek je znao. Pitao je ženu:
"Šta ćeš reći deci?"
Samir Seferović Ćeble je, marta 1993. godine, usmrtio dvogodišnjeg dečaka Božidara Šljivića. Nogom mu je smrskao lobanju, pa leš šutnuo do jame. Dečak je bio ko zna koja žrtva po redu tog dana. U jamu su bacili zapaljene automobilske gume.
TODOROVIĆ je u zatvoru čuo priču o silovanju devojke Jagode Janković (19). Posle su je ubili braća Zornić. Na devojku su nanizali gume, zapalili ih i pustili da se kotrlja na opšte veselje Alijinih „ratnika“.
- Polomljene Srbe su stražari i muslimanski zatvorenici u logoru terali da iz sve snage viču: „Alah egber“ - nastavlja Todorović. - Morali smo da učimo muslimanske molitve i njihove novokomponovane borbene pesme. Tu se isticao stražar Lakota iz Sandžaka.
U ćeliji do Draganove bili su Mehmet Sijarić, Sandžaklija, Zahir Fazlić Kiko iz Priboja i Izet Ćelić Isko. Todorović navodi:
- Bile su to scene iz samog pakla! Gledate premlaćene zatvorenike kako ječe, vade crve iz zapuštenih rana, slušate na silu naučene molitve, upadaju Sandžaklije da vade oči nekome koga odaberu, svi se drapaju, jer grizu vaške, čuje se tupi zvuk udaraca, a istovremeno vrisak silovanih žena...
U ćeliju logora „Ramiz Salčin“ doveden je Samir Dženanović Glavoguz, bivši upravnik zatvora kod dželata Samira Kahvedžića Kruška na Alipašinom Polju. Pamte se njegova zapomaganja.
- Ma ljudi, oni nisu normalni, pobiješ ćetnike, a oni te zatvore! - bio je ogorčen Glavoguz. Dženanović se slikao kako ubija srpske civile. Rekao je: "Ko ih ****, priznaću ubistvo ove trojice, jer imaju slike, a ona ostala neću."
Srpski logoraši čuju smeh. Prepričavaju se hapšenja i ubistava bračnog para Milene i Vasa Draškovića i njihove komšinice. Njih je označio Sakim Puškar, zvani Puška. Puška je bio zadužen da Mušanu Topaloviću dostavlja poruke sa adresama, imenima i prezimenima Srba u opštini Stari grad. Za to je dobijao novac. Bračni par Drašković bio je u svađi sa komšinicom, što je doznao i Puškar. Svi su dovedeni na „Kazane“.
VASA Draškovića su naterali da siluje komšinicu, „da se izmire“. Bio je oktobar 1993. godine.
- Ajde, Ćeto, ne stidi se - dobacivali su „jurišnici“. Zatim su prisilili žene da se pred njihovim očima i uz „navijanje“ grle, ljube... - svedočio je Todorović. - Bile su to starije žene. I „gledaoci“ su krenuli u iživljavanje. Kao „pomagala“ koristili su drške lopata, pendreke i granje. Konačno, Vaso, Milena i komšinica su pobijeni krampovima i bačeni u jamu.
Dragan Todorović ne može da zaboravi logor „Sunce“ u Dobrinji i čiču sa krznenom kapom. Tu je bio pre prebacivanja u „Ramiz Salčin“. Izet Ćalić Isko je kablovima šibao starijeg čoveka. Ovaj se bez jauka grčio na stolici.
"Ajde, čiča, da pojedeš tu ćetničku kapu!", naredio je Isko. Čovek je objašnjavao kako je to ruska, a ne četnička kapa. Isko je izvadio kamu: "Ako ne pojedeš, zaklaću ti sina!"
- Sin mu je u uličnoj raciji uhapšen zajedno s njim, bio je u susednoj ćeliji i, šta će - priča Todorović. - Gledao sam čiču kao počinje da grize kapu. Polomio je zub, krv mu je tekla niz vilicu. Žvakao je, jedva gutao, davio se. Mislim da su sati prošli, a tek je pojeo četvrtinu kape. Izet Ćalić se pojavio, čiča ga je zastrašeno pogledao.
"Ne moraš više da žuriš, Ćeto", rekao je Isko.

 

[Alster]

Ovu javnu kuću su držali Kemal Monteno i pokojni pjevač ''Indexa'' Davorin Popović.

ALIJA Hodžić, upravnik mrtvačnice na Koševu, posećivao je sina Mirsada, policajca, u obližnjoj bolnici 1993. godine, na odeljenju neuropsihijatrije. Alija se ponosio sinom. Prijatelje nije ni morao da uverava da Mirsad nije lud. Svi su znali da je „normalan“, a da ga je Sud proglasio za neuračunljivog, kako bi izbegao kaznu zbog ubistva šest članova ugledne i imućne porodice Ristović. Ubijeni su u naselju Velešići, opština Novo Sarajevo, 8. jula 1992. godine, dok su ručali.
Jedan od Ristovića, Obren, ranjen je i prebačen u bolnicu „Koševo“ oko 14 časova. Ali, upravnik mrtvačnice je bio Alija, otac ubice Mirsada i rođeni brat drugog ubice - Osmana Hodžića. Zvaničan izveštaj bolnice je bio da je Obren umro od posledica ranjavanja vatrenim oružjem, iskrvario... Telo je preuzeo Obrenov brat Todor Ristović, koji nije bio u kući, u vreme ručka.
Todor je zapazio modrice, podlive i otekline po telu. U policijskom izveštaju je napisano da je Obren dotučen i umoren od „neidentifikovanih počinilaca“. Upravnik mrtvačnice Alija, komentariše kako se velika prašine digla zbog „ćetnika“.
Policajci stanice na Marindvoru, pripadnici Centra Službe bezbednosti Sarajeva - Admir Adilović, Ismet Ćutuk, Osman Hodžić, Mirsad Hodžić i Meho Ibišević - kreću oko 11 časova 8. jula jednim kolima u pravcu Velešića. Čekaju.
- Čekali su da se okupi što veći broj članova porodice - svedoči Todor Ristović. - Moja braća su znala da su na meti.
RISTIĆEVI su se bojali da izlaze, od kada je zapaljena kuća porodice Buha, u kojoj je izgoreo nepokretni starac Krsto Buha (92). Hleb im je stalno donosio Danilo Ristović, dečak od 12 godina, Todorov sin. Tog dana su ga, nažalost, stričevi zadržali na ručku. Došla je i jedna komšinica.
Komšinica Stojanka Mastilo je preživela, jer izgleda da i nije bila meta. Svedoči:
- Bili smo za trpezom, iza podneva, kada su policajci provalili u stan i odmah počeli da pucaju iz automatskih pušaka. U šoku, gledala sam kako se krv širi stolnjakom, kako je hleb crven... Onesvestila sam se.
Ubijeni su Petar Ristović, bivši rukovodilac u „Bosnalijeku“ i narodni poslanik u Skupštini BiH, njegova sestra Bosiljka, njihova bolesna i paralizovana majka Radosava i rođaka Mila Ristović. Obren Ristović, ranjen i dokrajčen u bolnici „Koševo“ ili mrtvačnici, bio je vodeći poljoprivrednik u sarajevskom okrugu. Svih šest žrtava sahranjeno je u tri zasebne grobnice na sarajevskom groblju „Lav“.
- Na mesto tragedije došao sam samo nekoliko minuta kasnije - govori Todor Ristović. - Moj sin, Danilo, mrtav. Ubijen. Pa, bio je dete, majku im balijsku!
Todora, kao mogućeg svedoka, hapse 25. novembra pod optužbom da je izazivao „oružanu pobunu“ (koje nije bilo), što je kasnije preinačeno u krivično delo posedovanja oružja (koje nisu našli). Osuđen je na četiri godine zatvora, razmenjen je tek 1. aprila 1995. godine.
SUĐENJE ubicama početkom 1993. godine. Tužilac ih nije ni okrivio za zločin, već samo za ubistvo. Zaseda Sudsko veće Višeg suda u Sarajevu, predsednik Daut Bibić. Jedna od sudija je Vasvija Vidović, koja je kasnije postala oficir za vezu Vlade BiH sa Haškim tribunalom. Privedeni Mirsad Hodžić, Admir Adilović i Ismet Ćutuk oslobođeni su krivice kao neuračunljivi i upućeni na lečenje. Zaključeno je da su Osman Hodžić i Meho Ibrašinović „nedostupni“ Sudu, mada su sve vreme bili u Sarajevu.
Ceo slučaj su zataškali Fikret Muslimović, šef bezbednosti Armije BiH i Bakir Alispahić, načelnik Centra Službe bezbednosti BiH. I, svakako, niko ni u ovom slučaju nije optužen za ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Nije se saznalo ko su bili nalogodavci zločina.
U zatvorskoj neuropsihijatriji na Koševu se jula 1993. godine obreo Aleksandar Trninić (22), koji je zbog strahovite torture u logoru „Ramiz Salčin“, posle polomljenih rebara, grudne kosti i vilice i nagnječenja pluća, pokušao da se ubije. Sprečili su ga drugi zatvorenici Srbi. Aleksandru je napisano da ima „zatvorsku psihozu“. Onda, u istoj sobi bolnice sa ubicom Mirsadom Hodžićem.
- Kada je saznao da sam Srbin, Mirsad mi je pretio da će me ubiti kad izađem iz zatvora - navodi Aleksandar Trninić. - Detaljno mi je pričao kako je ubijao Ristoviće i kako je smisao njegovog življenja da ubije što više Srba. Slobodno se kretao Sarajevom i pored sudski izrečene mere lečenja. Četiri meseca po izlasku iz zatvora, pre nego što sam posredstvom Međunarodnog crvenog krsta konačno napustio Sarajevo 1. juna 1994. godine, bio sam u stalnom strahu da će odnekud iskrsnuti Mirsad Hodžić.

 

[Александр Григорьевич]

Ko je komandovoáo sa srpskom vojskom Alija Izetbegovic i naredio da pobiju 8.000 nenaoruzani civila ?
Ako je tako onda pod hitno pustiti 'Karadzica i Mladica jer su nevini bar za Srebrenicu
Ili su to Srbi htjeli da ih NATO malo zbombaci pa su to ucinili iz zajebancije

Joj sad Alija kriv sto je srpska pocinila ratne zlocine kojih bi i Hitler pozavidio

. . . лаже ли и ХАКИЈА МЕХОЉИЋ???

 

[Крста]

Ko je komandovoáo sa srpskom vojskom Alija Izetbegovic i naredio da pobiju 8.000 nenaoruzani civila ?
Ako je tako onda pod hitno pustiti 'Karadzica i Mladica jer su nevini bar za Srebrenicu
Ili su to Srbi htjeli da ih NATO malo zbombaci pa su to ucinili iz zajebancije

Joj sad Alija kriv sto je srpska pocinila ratne zlocine kojih bi i Hitler pozavidio

Лупаш глупости и замењујеш тезе, коа по обичају.
Младића и Караџића и треба пустити, наравно. Најзад да ту бар прогледаш.
Ово за НАТО ти је дно дна, које нећу ни да искоментаришем.
А последња реченица ти је кандидат за бисер деценије!

 

[Alster]

Ovu javnu kuću su držali Kemal Monteno i pokojni pjevač ''Indexa'' Davorin Popović.

Jasmin Šljivo, sin Huseina i majke Pleme, rođene Čengić. Rođen 20. 1. 1975. god. u Sarajevu SO Centar, po narodnosti Bošnjak, državljanin Federacije Bosne i Hercegovine, po zanimanju KV kuvar, nezaposlen, vojno nesposoban... U tzv. Armiji BiH vojno angažovan od 8. 4. 1992. god. do početka 1995. god. u 115. motorizovanoj brigadi (10. brdska brigada - „Caco“), kad je prema ličnoj izjavi oboleo od epilepsije i SCH, do zarobljavanja stalno nastanjen u Sarajevu, ul. Komatin br. 47, SO Stari grad, do sada privođen u prostorije CZ Sarajevo radi obrade od strane MUP BiH u vezi sa zločinima koje su počinili pod komandom Mušana Topalovića Cace.
- U proleće 1992. godine ja sam završavao drugi razred Srednje ugostiteljske škole, smer kuvar. Kao i svi moji vršnjaci, ja sam odlazio u Dom kulture u naselju Širokaća, SO Stari grad, gde se okupljalo mnogo građana muslimanske nacionalnosti. Tu sam slušao priče o ratu u Hrvatskoj i tu sam prvi put i čuo da će doći do izbijanja rata u BiH. Moj podstanar Karkelja Bećir mi je rekao da će se sigurno zaratiti i u Sarajevu. Dana 8. 4. 1992. godine, moj prijatelj Ljaljaj Enver, rođen je, mislim, 1976. godine u Sarajevu, završio četiri razreda OŠ, i ja smo se dobrovoljno prijavili, i Faid Avdibegović nas je rasporedio kao kurire u jedinici koja se zvala „Bosna 27“ i zauzimala položaj od Širokaća preko Zlatišta do Osmica. Tada smo zadužili i uniforme bivše JNA. Sredinom meseca septembra je već funkcionisala 10. brdska brigada. Mene je primio Samir Bejtić, star oko 27 godina, pre rata registrovani kriminalac. Sredinom novembra Mušan Topalović je formirao jurišnu četu i tražio je dobrovoljce.
- POČETKOM februara 1993. godine u našoj četi su tražili pet dobrovoljaca koji bi čuvali komandanta brigade. Ljaljaj Enver, Jusuf Lendo, Suvad Milić, Hodža Amir i ja zadužili smo maskirne uniforme, automate „hekler“ i pištolje. Baš tog dana u štab su dovedeni brat i sestra Nedeljko i Nedeljka Lakić i njihov rođak Miodrag iz naselja Alipašino polje. Doveli su ih Samir Bejtić i Hasić Senad.
- Nedeljko i Miodrag su odvedeni do mjesta Kazani gde su ubijeni i bačeni u jamu. Ubio ih je Samir Bejtić. Ista grupa je u štabu jurišne čete silovala Nedeljku. Samir Bejtić, Jusuf Lendo i Suvad Milić tukli su nemoćnu Nedeljku opasačima i šakama. Natjerali su je da se svuče i zavezali su je za krevet. Tog dana je, po mojoj proceni, nad njom silovanje izvršilo 20-30 pripadnika jurišne čete. Nedeljku su ostavili živu, ali su je vređali psovkama i kada je izlazila Jusuf Lendo ju je udario nogom.
- Posle dva ili tri dana od ubistva Lakića u štab je doveden Jovan Savić, profesor geografije u OŠ „Moris - Moco Salom“. Meni je on bio razredni starešina u OŠ. Gledao sam kako Savića metkom iz pištolja ubija Samir Bejtić. Nekoliko dana posle ovog događaja data je lažna uzbuna na našoj liniji. Srpskog napada nije bilo pa je Mušan Topalović bio vrlo ljut. Mnogo je psovao i pretio svima redom. Posle nekoliko minuta Topaloviću su doveli jednog muškarca starog oko 35 godina. Topalović ga je vređao i tražio da mu kaže ime. Muškarac je odgovorio da se zove Sokol Dragan. Topalović mu je psovao srpsku majku i pravoslavnog boga. Okrenuo se ka Samiru i povukao prstom preko vrata. Bejtić je Dragana vezao za vučnu kuku i tako ga vukao sve do štaba. Kada smo mi stigli, Sokol Dragan je ležao pokriven čaršavom. Suvad Milić ga je otkrio i ja sam vidio da istom curi mozak, te da je već umro.
- TAKOĐE mi je poznato da je Slobodana Vujovića zvanog Vuja u komandu doveo Senad Hasić. Bio je urednik zabavno-muzičkog centra u „Diskotonu“ Sarajevo. Na Kazanima ga je zaklao Samir Bejtić. Početkom marta su Bejtić i Hasić iz OŠ „Moris - Moco Salom“ dovezli Zdenku Bušić, nastavnicu istorije, i Mariju Trbojević, nastavnicu geografije. Ubijene su na taj način što je Mušan Topalović stavio glave žena na kamen, a zatim se sa udaljenosti od desetak metara zatrčao i skočio na glave nastavnica, usled čega su one i umrle. Tela ubijenih nastavnica smo pobacali u jamu Kazan.
- Jovana Ristića, starog oko 50 godina, ubio je Armin Hodžić na taj način što mu je naredio da legne, a zatim ga je nožem zaklao. I Crnjak Ilija, star oko 40 godina, je posle nekoliko dana doveden do jame, gde ga je Topalović pitao da li je svestan šta će mu se dogoditi. Ovo pitanje je postavljao svim žrtvama. Samiru Bejtiću je pokazao da istog zakolje, što je Samir i učinio na taj način što je naredio Crnjaku da legne i samo jednim potezom noža preko vrata ga preklao.
- Krajem marta Mušan Topalović je naredio svim komandirima četa i vodova da iskupe sve kopače iz radnih vodova. Skupljeno je oko 150 muškaraca. Kopači su postrojeni u tri reda. Topalović je izdao komandu da pucamo u iste. Svi smo pucali u ljude iako nismo znali razlog. Pošto su svi popadali, Topalović je lično kontrolisao da li ima iko živ, pa je pucao iz pištolja u glavu. Tela ubijenih pobacali smo u jamu Kazani. U aprilu smo pobili 30-40 kopača. Svi su postrojeni u liniju. Po mojoj proceni pola od tih ljudi su poklali Bejtić i Hasić, a ostale smo ja, Ljaljaj, Hodža, Lendo i Milić pobili iz automatskog naoružanja.
- Tokom meseca 1993. godine na kopanje po gradu terani su svi muškarci. Bilo je nekih koji su se bunili i Topalović je naredio da se odmah dovedu do Kazana i pobiju. U toj grupi je bilo 50-60 ljudi.

 

[Alster]

Ovu javnu kuću su držali Kemal Monteno i pokojni pjevač ''Indexa'' Davorin Popović.

MUSLIMANSKE vlasti su krajem 1993. godine uhapsile veliki broj vojnika, pripadnika 10. brdske brigade Mušana Topalovića Caca. Topalović je ubijen u dramatičnoj akciji hvatanja u centru grada. Pripadnici ove vojne formacije - ako se tako može nazvati - bili su u prvi mah optuženi za genocid nad civilnim (srpskim) stanovništvom. To je bilo prvo i jedino priznanje zvaničnog Sarajeva o zločinu iz verskih i nacionalnih pobuda, ali je on pripisan kriminalcima koji su se oteli kontroli.
Suđenja su bila svojevrsna farsa. Optuženi su čak javno priznavali zločine, ponašali se kao heroji, ali je većina krvoloka puštena. Između ostalih, na slobodi se našao i Jasmin Šljivo. Vratio se da „ratuje“ u 10. brdskoj brigadi, dok početkom 1995. nije proglašen za vojno nesposobnog. Prema sopstvenoj izjavi, oboleo je od epilepsije i šizofrenije, a nije potpuno razjašnjeno kako se našao na srpskoj teritoriji, kada je zarobljen.
Nastavljamo citiranje izjave Jasmina Šljiva, date pred istražnim organima Republike Srpske 5. aprila 1996. godine, uz neznatna skraćenja, a prenoseći je onako kako je napisana i potpisana.
- Prema mojoj procjeni, za vrijeme dok je Topalović komandovao brigadom, na Kazanima, kao i na drugim mjestima po gradu, pripadnici ove jedinice ubili su više od 3.000 ljudi, uglavnom srpske nacionalnosti. Pojedinačna ubistva vršena su uglavnom po dojavama Puškar Sakiba.

- - - - - - - - - -

MUSLIMANSKE vlasti su krajem 1993. godine uhapsile veliki broj vojnika, pripadnika 10. brdske brigade Mušana Topalovića Caca. Topalović je ubijen u dramatičnoj akciji hvatanja u centru grada. Pripadnici ove vojne formacije - ako se tako može nazvati - bili su u prvi mah optuženi za genocid nad civilnim (srpskim) stanovništvom. To je bilo prvo i jedino priznanje zvaničnog Sarajeva o zločinu iz verskih i nacionalnih pobuda, ali je on pripisan kriminalcima koji su se oteli kontroli.
Suđenja su bila svojevrsna farsa. Optuženi su čak javno priznavali zločine, ponašali se kao heroji, ali je većina krvoloka puštena. Između ostalih, na slobodi se našao i Jasmin Šljivo. Vratio se da „ratuje“ u 10. brdskoj brigadi, dok početkom 1995. nije proglašen za vojno nesposobnog. Prema sopstvenoj izjavi, oboleo je od epilepsije i šizofrenije, a nije potpuno razjašnjeno kako se našao na srpskoj teritoriji, kada je zarobljen.
Nastavljamo citiranje izjave Jasmina Šljiva, date pred istražnim organima Republike Srpske 5. aprila 1996. godine, uz neznatna skraćenja, a prenoseći je onako kako je napisana i potpisana.
- Prema mojoj procjeni, za vrijeme dok je Topalović komandovao brigadom, na Kazanima, kao i na drugim mjestima po gradu, pripadnici ove jedinice ubili su više od 3.000 ljudi, uglavnom srpske nacionalnosti. Pojedinačna ubistva vršena su uglavnom po dojavama Puškar Sakiba.

PREKO Ćamila Bibera Ćame, špijuna u brigadi kojom je komandovao Zulić Mustafa, saznao sam da su njeni pripadnici takođe masovno ubijali Srbe i to iza Kozije Ćuprije prema Lipišnici. Pričalo se da je tamo ubijeno oko 1.500 Srba.
- Cijela naša grupa je bila zatvorena nakon što je Topalović Mušan ubijen od strane Avde Hebiba. (Hebib je bio načelnik policije Stari grad, kome je Topalović ubio sina koga je držao kao taoca - primedba V. P.). Bili smo u Centralnom zatvoru, a komandanti u zatvoru „Viktor Bubanj“. Iako sam ja sve priznao šta smo radili tokom 1993. godine, nikada nismo osuđeni, niti smo snosili neke posljedice. Nakon izlaska iz zatvora, mene su fizički maltretirali Jusuf Lendo i Suvad Milić, jer sam na istrazi sve rekao. Koliko mi je poznato, Samir Bejtić je pobjegao prilikom ubistva Mušana Topalovića i sada se nalazi u Zenici u 7. muslimanskoj brigadi. Takođe sam čuo da je izvršio korekcije na licu, te da je dobio novo ime i prezime.
- U našoj jedinici je pored ubistava bilo vrlo zastupljeno i silovanje djevojaka i žena. Uglavnom su silovane djevojke i žene srpske narodnosti, a prve koje se sjećam je bila Nedeljka Lakić, čije sam silovanje ranije opisao. U februaru 1993. godine je Samir Bejtić iz škole „Moris - Moca Salom“ u prostorije jurišne čete doveo nastavnicu srpskohrvatskog jezika Jasnu Biogradlić, staru oko 35 godina. Istu je fizički maltretirao, a za krevet su je vezali on i Jusuf Lendo i skinuli joj odjeću. Silovanje je započeo Bejtić, a nakon njega je sudjelovalo 20-25 pripadnika jurišne čete. Nastavnica je preživjela i danas predaje bosanski jezik u istoj školi.
- Nakon tri ili četiri dana Jusuf Lendo i Suvad Milić dovode tri djevojke. Ne sjećam se njihovih imena, ali znam da im je Jusuf psovao srpsku majku. Lendo i Milić su fizički maltretirali djevojke, sve tri su vezane za krevet. Nad njima su silovanje izvršila tridesetorica vojnika jurišne čete. Nakit sa djevojaka su uzeli Lendo i Milić. Nakon silovanja djevojke su istjerane iz prostorije praćene podrugljivim komentarima i prijetnjama.
- KRAJEM februara Jusuf Lendo i Suvad Milić doveli su dvanaest godina staru djevojčicu srpske narodnosti. Nad njom je izvršeno silovanje na taj način što su sa nje odjeću skinuli, a Jusuf Lendo je djetetu ruke vezao za krevet. On je prvi izvršio silovanje, a zatim su to isto učinili Suvad Milić, Hodža Amir, Ljaljaj Enver i Kajanija Ferid. Dijete je sve vrijeme plakalo. Kada je Kajanija počeo silovanje, djevojčica je umrla. Ja sam, takođe, imao namjeru da učestvujem u silovanju. Tijelo umrlog djeteta Jusuf Lendo je stavio u kesu za otpatke i odvezao u jamu Kazani.
- U martu 1993. godine Kajanija Ferid je doveo Sanelu Pekić, Muslimanku, staru oko 20 godina. Istu smo prijetnjama prisilili da se svuče, pa smo je silovali, Lendo, ja, Kajanija, Milić i još oko 20 jurišnika. Nakon silovanja Saneli smo dali punu kesu cigareta. Sutradan je Kajanija doveo Kantar Lejnu, mislim da je hrvatske nacionalnosti, staru 17 godina. I nju smo silovali kao i Sanelu, a na kraju joj je Jusuf Lendo zaprijetio da nikome ne priča. I njoj je poklonjena puna kesa cigareta.
- Poslije četiri ili pet dana sa ulice su Lendo i Milić pokupili dvije bliznakinje, Mirjanu i Slađanu, stare oko 20 godina, plave kose, krupnije građe. Njih dvije su udarane kožnim kaišima. Zavrtane su im bradavice na dojkama. Neki od jurišnika su ih zubima grizli. Nad istima je silovanje izvršilo oko 30 jurišnika.
- Početkom aprila 1993. godine Jusuf Lendo je doveo Renatu Radmilović, staru 19 godina. I nju smo silovali kao prethodne. Silovanje je trajalo par sati i kada ju je možda dvadeseti vojnik silovao, Renata je umrla. Njeno tijelo su Lendo i Milić spakovali u dvije vreće za otpatke, odvezli do Kazana i bacili u jamu.

 

[Alster]

Ovu javnu kuću su držali Kemal Monteno i pokojni pjevač ''Indexa'' Davorin Popović.

DO IZBIJANjA rata u Hrasnici je živelo 3.150 Srba, a mnogi su pobegli predosećajući šta im se sprema. Nisu morali da budu mnogo vidoviti - imali su susret prve vrste sa muslimanskim paravojnim jedinicama, dobijali su preteće poruke, u telefonskim pozivima im je sugerisano da napuste stanove.
Već krajem aprila 1992. godine vojska i policija, kao i paravojne grupe, upadaju u srpske stanove tokom dana i noći, pretresaju ih, zastrašuju i odvode članove porodica na saslušanje.
- Rat me je zatekao dok sam radio u fabrici motora „Famos“ - svedoči M. V. (puna imena i prezimena poznata su Redakciji). - Uhapšen sam zbog pokušaja izlaska sa ovog područja. Proveo sam dva meseca u podrumskim prostorijama u Ulici 29. novembra. U podrumima za ugalj i drva bilo je obično po 18 ljudi u većim odajama, a u manjim po tri čoveka. Tukli su me, ponižavali, izrugivali mi se... Moj komšija Maksim Šojić od batina je izdahnuo za četiri dana. Kada su ga sahranjivali, to su radili Srbi u tzv. radnim vodovima, videli su da su mu polomljene ruke, rebra, vilica i sve ostalo.
M. V. konstatuje da je ceo tok rata proveo u zatvoru, razlika je bila samo u tome što je nekada mogao da spava u stanu, kada zvanično nije bio u zatvoru. Govori da je spavanje u stanu ponekad bilo strašnije od onog u zatvoru, jer se nije znalo kada će manijaci da upadnu i odmah krenu sa iživljavanjem i pljačkom.
- MISLIM da Muslimani imaju jako dobro razrađen sistem za uništenje Srba, naročito psihički - govorio je M. V. prilikom prebega na srpsku teritoriju. - Muslimani su znali da pucaju na nas, dok smo kopali rovove na isturenim linijama, govoreći da to čine Srbi. Tako sam i ja ranjen karajem 1993. godine u levu ruku, tačno u visini srca, što znači da je neko hteo da me ubije, neko od Muslimana komšija, ko me je znao, a iznad svega mrzeo samo zato što sam Srbin.
Došlo je vreme prebacivanja iz zatvora "Hrasnica", kroz "famozni" tunel ispod piste aerodroma.
- Taj tunel i moj prolaz kroz njega je nešto najstrašnije i najmračnije što sam doživeo - govori M. V. - Tunel je dugačak oko kilometar, visok oko 1,7 metara, širok oko 1,5 metara. Pre ulaza u tunel su nam vezali oči, a zatim nas postrojili i izložili kao „ćetnike“ zlikovce. Pored nas prolazilo je na stotine Muslimana, muškaraca, žena i dece, koji su nas udarali, pljuvali, vređali i radili od nas šta su hteli. Potom nas uvode u tunel u koloni.
Zatvorenici su prolazili kroz tunel i tad je počeo pakao: vika, cika, urlikanje, udaranje nogama, rukama, palicama po glavi, bubrezima, rebrima. Blato je bilo do kolena, ljudi su padali, gmizali uz batine i psovke i to je trajalo celu večnost. Izlaz iz tunela je većina dočekala bez svesti, vučena od drugih, a svi u krvi, polomljenih rebara i izbijenih zuba.
I sa druge strane tunela, razjareni prolaznici logoraše gađaju kamenjem, pljuju, udaraju i vređaju. Od zatvora u Hrasnici, pa sve do izlaza iz tunela, zatvorenike su pratili policajci, čuvari iz "Hrasnice", posebno odabrani za ovaj posao. Prema rečima M. V. najviše su ih tukli Alija Pičuga, Zijo Čolpa, Sejo... Posle dugog čekanja došao je nekakav kombi u koji su nesrećnike utrpali kao drva, jednog preko drugog i odvezli u zatvor „Viktor Bubanj“.
- U „Viktoru“ sam nateran da napamet naučim jednu pesmu o Aliji, a ko na proveri nije znao tu pesmu, dobijao je teške batine - svedoči M. V. - Sada se pitam ko sam ja i šta je ostalo od mene. Posle svega, osećam se jadno i bedno, jadno i čemerno. No, šta vredi govoriti o tome.
- Radio sam u „Famosu“ i živeli smo srećno ja, moja žena i dvoje dece - govori Mirko Vlaški. - Rat nas je zatekao u Hrasnici, u našem stanu. Moja žena je smatrala da ne treba nikuda da idemo, jer nikome ništa ružno nismo učinili. U junu 1992. godine Muslimani postavljaju straže ispred haustora. Vidimo da nema izlaza.
U POČETKU avgusta muslimani napadaju na naselje Vojkoviće, s leve strane Hrasnice, koje su držali Srbi. Doživljavaju težak poraz. Mnogi leševi ostaju u šumi iznad „Famosa“. Za Srbe u Hrasnici - pakao. Za sve su krivi. U zatvoru ubijaju Borka Stojanovića, Radomira Milutinovića, Mišu Papučića i njegovog sina i Dostimira Nikolića Šekija. U to vreme je upravnik zatvora bio Amir Šabović, radnik „Famosa“.
Mladen Samardžija je ubijen na vratima stana. Drago Bjelica je žrtva snajpera. Predrag Maletić je poginuo od granate, Mika Andrić od snajpera. Dragan Barišić i Boško Anđić su pošli na srpsku stranu, ali su poginuli u polju kod „Famosa“ od nagazne mine.
- Muslimani i HOS sa strane pale „Famos“, fabriku menjača - nastavlja Mirko Vlaški. - Posle toga pevaju i nose crnu zastavu sa mrtvačkom glavom. Mnogi Muslimani zadovoljni, kažu, "napraviće nama Švabo još bolju fabriku". Dolazi 10. semtembar 1994. godine.
Kreću dva autobusa sa 118 putnika. Kupili su karte za 20 DEM. U po dva kofera celukupna imovina. Na Igmanu, ujutru, hapsi ih policija. U koloni dva po dva, pravac zatvor u Hrasnici.
- Došao sam i ja na red za ispitivanje - govori Vlaški. - Odmah na ulazu udarac u slabine. Šestorica sa palicama sede. Ustaje jedan, udara me u predelu srca. Gubim dah. Skaču svi na noge, udarci pljušte po telu. Padam tri puta, dižu me i ponovo tuku. Odvode me u ćeliju krvavog.
Dolazi 12. novembar 1994. godine, dan kada Vlaški odlazi iz zatvora u Hrasnici. Zatvorenici idu preko Butmira, veče se spušta. Dolaze pred čuveni tunel, koji je veza Sarajeva sa zapadom. Ovu grupu od 12 ljudi vodi pet policajaca. Pred tunelom im vezuju oči.
- Čujemo viku pred tunelom: „Evo ćetnika!“ - svedoči Vlaški. - Tuku nas kuda stignu, onako bespomoćne. Kroz tunel čovek mora ići sagnut. Do izlaza je čitava večnost, a tamo nas opet tuku muškarci, žene i deca iz Dobrinje. Krećemo u zatvor „Viktor Bubanj“, odnosno „Ramiz Salčin“. Tu stražari pozivaju telefonom pojačanje policije. Jedan govori: "Došao paket". Nedugo zatim, dolaze radosni monstrumi. Ponovo nas tuku i čizmama i palicama. Posle nas pregleda lekar, vidi naša leđa crna od udaraca i pita: "Je li te ko tukao?" Odgovaramo: Nije, doktore.

 

[Alster]

Ovu javnu kuću su držali Kemal Monteno i pokojni pjevač ''Indexa'' Davorin Popović.

Lična izjava S. M., posle izlaska iz muslimanskog dela Sarajeva:
- Kada sam uhapšen, Ferid Jašarević, bivši oficir JNA, a sada komandant u jedinici muslimanske TO, rekao mi je da nisam smeo da se ženim Muslimankom. Ko mi je to dozvolio, pitao je. Objasnio mi je da je moja ženidba velika uvreda za Muslimane, a pogotovu nisam smeo da imam decu sa ženom. Zamerao mi je što imam dve ćerke.
Preko sarajevskih medija „obogaćen je“ spisak pogrdnih naziva za Srbe.
- Repertoar je bio širok, nazivali su nas srbocrnogorski ili srboćetnićki agresori, ćetnici, ćete, ćetalji, ćetnikuše (za žene), vlasi, brđani, koljači s brda, petokolonaši, bradate spodobe i tome slično - svedočio je student Zlatko Pavlović. - O Srbima su govorili da su zveri, monstrumi, a javno se naslađivali pričama o uspešnim pogubljenjima „ćetnika“. Slušao sam jednog Muslimana koji je likovao kada je umrla Desanka Maksimović. „Krepala je ćetnikuša“, uzvikivao je.
Pavlović je nastradao od granate, dok je kopao rovove oko Stupa i Azića. U prisilnim vodovima Srbi su terani da rade najopasnije i najprljavije poslove, izloženi i uvredama i snajperskim mecima, odnosno granatama i minama. Zlatku je amputirana desna potkolenica.
- U vreme dok sam bio u bolnici, u istoj sobi sa mnom, bio je Musliman koji je pričao kako mu je najveća želja da s automatom upadne u neko beogradsko zabavište - govorio je Pavlović. - Slušao sam i jednog njihovog vojnika koji je tvrdio da su Srbi mentalno poremećen narod, a to je objašnjavao time što od malih nogu slušaju gusle. To je, po njegovom mišljenju, takav zvuk od kojeg čovek poludi.
- Mojoj komšinici je poginuo sin, pa je obukla crninu - svedoči Vojislav M. Čangalović. - Bili smo na ulici i povikao sam: Skidaj, ženo, crninu, ubiće te!
- Među blokovima solitera, na Alipašinom polju, nalazi se pravoslavno groblje - navodi Dragan Todorović, student u vreme početka rata u Sarajevu. - Vodili su nas na prisilan rad i video sam kako psi razvlače mrtvo telo. Naši stražari su jednostavno konstatovali: „To je ćetnik“. Ne možete i ne smete da sklonite tog mrtvog čoveka, a što je najgore, ne smete ga ni žaliti u prisustvu nekog Muslimana. Ako vam neko umre ili pogine, pa ga sahranite na groblju, sutradan vidite da nema krsta. Muslimani čupaju krstove, odnose kući i cepaju ih u drva, da se greju i kuvaju ručak.
- Muslimankama udatim za Srbe ili Hrvate u „Merhametu“ ne daju pomoć, uz obrazloženje da su skrenule sa Alahovog puta i izdale svoju veru - svedoči Danka Lisov, posle prebega na srpsku teritoriju.
Saša Petković, dokopao se Grbavice 1. jula 1994. godine:
- Srbima i dalje nije bezbedno kretanje gradom - izjavio je Petković službi bezbednosti srpske jedinice. - Ne smemo čitati srpsku štampu, slušati naše radio-stanice, gledati našu televiziju. Odmah te proglašavaju petokolonašem i "ćetnikom".
Miroslav Jokić je 11. marta 1995. godine pobegao na srpsku teritoriju:
- Komandant 5. motorizovane brigade Ismet Hodžić smenio je direktora bolnice u Dobrinji, dr Hadžira, zato što je lečio Srbe, ranjene na kopanju rovova - izjavio je Jokić.
Džafer Poljak, predsednik Civilne zaštite na Dobrinji, lepio je plakate u čitavom naselju. Tu je pisalo da su Srbi tatarski narod, da ne pripadaju ljudskom rodu, da su ljudožderi, da piju ljudsku krv, a posle toga ljude nabijaju na ražanj i peku, a za to vreme izvode razne divljačke igre. Upravo zbog toga je, kako piše, civilizovana Evropa ustala da iskoreni srpski narod.
Zorica Zuković svedočila je da je njenu rođaku silovalo deset Muslimana u Hrasnom, među kojima i fudbaler Edin Bahtić, zvani Fićo. Pre toga su je ubacili u bure hladne vode da operu „vlaški šmek“.
Nevenka Popović, prešla je 10. aprila 1994. godine u deo Sarajeva pod srpskom kontrolom.
- Hajro Baždarević, sa Trga Pere Kosarića broj 8, naterao je Srpkinju Nevenku Janković iz iste zgrade da robuje u njegovom stanu - izjavila je Nevenka Popović. - Bez ikakve naknade ova starija i bolesna žena mora da Baždareviću, koji je izgleda umislio da je beg ili aga, svakog dana na sedmi sprat donosi vodu iz podruma, pere veš i obavlja druge poslove.
Anđa Kašljević, koja je granični prelaz na
Grbavici prešla 25. novembra 1994. godine, svedočila je da Muslimani nisu ni prikrivali zločine.
- Avgusta 1992. godine, videla sam Đipa Fejsala krvavih ruku - navodi Anđa. - Fejsal je u razgovoru rekao da upravo dolazi iz restorana „Bristol“ na Dobrinji gde je tukao i klao Srbe. U istu kafanu pijani Muslimani dovode maloletne Srpkinje iz svih delova grada, siluju ih i ubijaju. To je meni rekao Jasmin Malić, pripadnik Armije BiH, star 19 godina. U više navrata viđala sam spaljene leševe u kontejnerima pored škole „Simon Bolivar“.

- - - - - - - - - -

 

[mrho]

Dodik: Saučešće porodicama stradalih u Srebrenici


Predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik izrazio je danas saučešće porodicama žrtava zločina u Srebrenici.

"Želim izraziti svoje žaljenje i saučešće svim porodicama koje su izgubile svoje najbliže u tom događaju", rekao je Dodik novinarima u Prijedoru, gdje je razgovarao sa rukovodstvom ovog grada.

U Potočarima kod Srebrenice danas je u Memorijalnom centru održan komemorativni skup povodom 18 godina od dešavanja u Srebrenici.



(SRNA)

- - - - - - - - - -

. . .

 

[SrbinYEAH]

SEJO Kadić Guz, kriminalac i pripadnik 10. brdske brigade Mušana Topalovića Caca, hvali se i izaziva zatočene Srbe u logoru „Ramiz Salčin“ (bivši vojni zatvor „Viktor Bubanj“), da je lično zaklao pedeset dvoje ljudi na „Kazanima“, jami u podnožju Trebevića.
Krajem 1993. godine je „legalna muslimanska vlast“ zvanično prekinula saradnju sa kriminalcima koji su praktično držali Sarajevo u svojim rukama. Optuženi su da su pripremali puč protiv Alije Izetbegovića. Mušan Topalović je ubijen. Podignute su optužnice protiv najekstremnijih krvoloka. Da je to bila farsa ubrzo se videlo, jer su svi pušteni na slobodu, mada su im zločini dokazani.
- Neka ste klali, momci! Srbe ste klali, sve ih treba pobiti! - odgovara Kadiću Ramiz Delalić Ćelo, okrivljen, između ostalog, za ubistvo starog svata ispred pravoslavne crkve na Baščaršiji, marta 1992. godine. - A meni je Alija naredio da niko živ ne sme ostati, majku mu... a sad me optužio. Sve ću reći na sudu!
Ovu scenu opisuje Dragan Todorović, student, uhapšen i surovo mučen zbog pokušaja bekstva iz grada.
- Ludilo, bili smo u istim ćelijama ili pored zlikovaca - govori Todorović. - Bilo je stravično samo slušati te koljače, siledžije, snajperiste kako se naslađuju zverstvima. Stražari su im se divili, bili su idoli, nacionalni heroji.
Sejo Kadić Guz je zaklao Srbina, uhapšenog, jer ga je žena, Hrvatica, optužila da ima oružje u stanu. Kadić je doveo i ženu na „Kazane“, da gleda. Onda su je „jurišnici“ iz 10. brdske - silovali naočigled muža. Mušan Topalović Caco uvek je jedno te isto pitao žrtve: "Znaš li šta te čeka?"
Čovek je znao. Pitao je ženu:
"Šta ćeš reći deci?"
Samir Seferović Ćeble je, marta 1993. godine, usmrtio dvogodišnjeg dečaka Božidara Šljivića. Nogom mu je smrskao lobanju, pa leš šutnuo do jame. Dečak je bio ko zna koja žrtva po redu tog dana. U jamu su bacili zapaljene automobilske gume.
TODOROVIĆ je u zatvoru čuo priču o silovanju devojke Jagode Janković (19). Posle su je ubili braća Zornić. Na devojku su nanizali gume, zapalili ih i pustili da se kotrlja na opšte veselje Alijinih „ratnika“.
- Polomljene Srbe su stražari i muslimanski zatvorenici u logoru terali da iz sve snage viču: „Alah egber“ - nastavlja Todorović. - Morali smo da učimo muslimanske molitve i njihove novokomponovane borbene pesme. Tu se isticao stražar Lakota iz Sandžaka.
U ćeliji do Draganove bili su Mehmet Sijarić, Sandžaklija, Zahir Fazlić Kiko iz Priboja i Izet Ćelić Isko. Todorović navodi:
- Bile su to scene iz samog pakla! Gledate premlaćene zatvorenike kako ječe, vade crve iz zapuštenih rana, slušate na silu naučene molitve, upadaju Sandžaklije da vade oči nekome koga odaberu, svi se drapaju, jer grizu vaške, čuje se tupi zvuk udaraca, a istovremeno vrisak silovanih žena...
U ćeliju logora „Ramiz Salčin“ doveden je Samir Dženanović Glavoguz, bivši upravnik zatvora kod dželata Samira Kahvedžića Kruška na Alipašinom Polju. Pamte se njegova zapomaganja.
- Ma ljudi, oni nisu normalni, pobiješ ćetnike, a oni te zatvore! - bio je ogorčen Glavoguz. Dženanović se slikao kako ubija srpske civile. Rekao je: "Ko ih ****, priznaću ubistvo ove trojice, jer imaju slike, a ona ostala neću."
Srpski logoraši čuju smeh. Prepričavaju se hapšenja i ubistava bračnog para Milene i Vasa Draškovića i njihove komšinice. Njih je označio Sakim Puškar, zvani Puška. Puška je bio zadužen da Mušanu Topaloviću dostavlja poruke sa adresama, imenima i prezimenima Srba u opštini Stari grad. Za to je dobijao novac. Bračni par Drašković bio je u svađi sa komšinicom, što je doznao i Puškar. Svi su dovedeni na „Kazane“.
VASA Draškovića su naterali da siluje komšinicu, „da se izmire“. Bio je oktobar 1993. godine.
- Ajde, Ćeto, ne stidi se - dobacivali su „jurišnici“. Zatim su prisilili žene da se pred njihovim očima i uz „navijanje“ grle, ljube... - svedočio je Todorović. - Bile su to starije žene. I „gledaoci“ su krenuli u iživljavanje. Kao „pomagala“ koristili su drške lopata, pendreke i granje. Konačno, Vaso, Milena i komšinica su pobijeni krampovima i bačeni u jamu.
Dragan Todorović ne može da zaboravi logor „Sunce“ u Dobrinji i čiču sa krznenom kapom. Tu je bio pre prebacivanja u „Ramiz Salčin“. Izet Ćalić Isko je kablovima šibao starijeg čoveka. Ovaj se bez jauka grčio na stolici.
"Ajde, čiča, da pojedeš tu ćetničku kapu!", naredio je Isko. Čovek je objašnjavao kako je to ruska, a ne četnička kapa. Isko je izvadio kamu: "Ako ne pojedeš, zaklaću ti sina!"
- Sin mu je u uličnoj raciji uhapšen zajedno s njim, bio je u susednoj ćeliji i, šta će - priča Todorović. - Gledao sam čiču kao počinje da grize kapu. Polomio je zub, krv mu je tekla niz vilicu. Žvakao je, jedva gutao, davio se. Mislim da su sati prošli, a tek je pojeo četvrtinu kape. Izet Ćalić se pojavio, čiča ga je zastrašeno pogledao.
"Ne moraš više da žuriš, Ćeto", rekao je Isko.

Obavezno dodaj i za najveceg baliju , Jusufa Juku Prazinu.

 

[dulesrbenda]

Daj link da je Alija bio SS-ovac. On je bio ''podrumski miš'' koji je gledao da se izvuče od služenja bilo koje vojske tokom WWII. Od četnika ga je spasila u Bos. Šamcu činjenica da mu je otac 1914.g. kao gradonačelnik spašavao Srbe od pogroma nakon Sarajevskog atentata.

Па због тога је робијао у СФРЈ. Па је био пуштен, па се опет придружио младомуслиманима и опет био у затвору. Ето ко вам је створио ,државу" - један екстремиста и нео-фашиста. И ви имате обазе после нешто да пребацујете Србима? Па Срби су се бранили од вашег фундаментализма и екстремизма и од Алијиних муџахедина који су се играли са српским главама! Али за вас фашисте је злочин кад се неко брани од вас и кад се супроставља вашој политици.

 

[miso6207]

Jel ti znas kad je gospodin Izetbegovic rodjen ?

:

Изметбеговић није господин.

 

[SrbinYEAH]

Evo o još jednom "oslobodiocu"

Јусуф Јука Празина
Биографија

Сарајевски криминалац, насилник и делинквент, осуђиван и затваран више пута, осамдесетих година се укључује у организовани криминал као добро познат члан подземља, водећи властиту банду за рекетирање. У марту 1992. године своју банду ставља у службу муслиманског војног врха у Сарајеву и као заповједник властите паравојне формације под називом „Јукини вукови“, учествује у масакру припадника ЈНА током договореног повлачења у Добровољачкој улици 2. и 3. маја 1992. године. У периоду од зачећа рата у коме је учествовао, до бијега из Сарајева у октобру 1992. године, Јука Празина наставља јавно са својим криминалним активностима под изговором да брани Сарајево од „великосрпске“ агресије. У овом периоду му се приписују многобројне пљачке ненадгледаних предузећа и складишта у дијелу Сарајева под контролом муслимана, која су због почетка рата зауставила рад и била напуштена.
Оптужбе за ратне злочине

Министарство унутрашњих послова Србије расписало је због ратног злочина потјерницу за 19. лица осумњичених за напад на касарну и болницу у Сарајеву и војну колону у Добровољачкој улици 2. и 3. маја 1992. године, међу којима је и Јусуф Јука Празина. Поред овог злочина, Јуки се приписују и многи други злочини над Србима у Сарајеву под контролом муслимана 1992. године, и над Муслиманима у западној Херцеговини 1993.. године. Јуки се приписује и злостављање и пљачкање српских цивила и домаћинстава у Славонији 1991. године, као и убиство Предрага Мочевића званог Тарзо пред сам почетак рата у Сарајеву.[тражи се извор од 04. 2010.] Јусуфу Јуки Празини се приписује и организовање његових приватних логора за Србе на подручју Алипашиног Поља у Сарајеву, на тргу ЗАВНОБИХ-а 27 и 21, затим у дјечјем обданишту "Младен Стојановић" на углу Ул. Скерлићеве и Мустафе Голубића, те у дјечјем обданишту на Кошеву, преко пута кафане „Шеталиште“ током 1992. године. У извјештају Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човјечности и међународног права бивше Савезне Републике Југославије наведено је да је посебну улогу у масакру над колоном војника ЈНА у Добровољачкој улици имао Јука Празина.
Празина, „познати сарајевски криминалац“, наводи се у извјештају, на почетку рата је формирао јединицу "Зелене беретке", која је у 1992. години имала 2.300 људи под оружјем. У Сарајеву су имали 35 база са логорима, у којима су масовно убијани Срби. Јусуф Празина, још се наводи у извјештају, напустио је Сарајево крајем октобра 1992. године, а затим је убијен у Белгији.
цитати „Иако сам се увек сматрао Хрватом југословенске тенденције, моје јеврејско порекло по мајци, коју практично нисам ни упознао, као да ме је на неки мистичан начин гонило према суочавањима са предрасудама свих врста. Када је почело рушење Југославије, ради моје југословенске оријентације, многи су ме у Сарајеву сматрали „просрпским елементом“, а ја сам видео да Србе чека некадашња судбина Јевреја. Негде у мају 1992. године, случајно сам био сведок масакра који су Алијине паравојне јединице, којима је руководио Јука Празина, извршиле над војницима ЈНА у Добровољачкој улици. Војници ЈНА су, уз то, били ненаоуражни, јер је то био део споразума са Алијом Изетбеговићем о повлачењу ЈНА. Тада сам одлучио да се ангажујем на расветљавању праве истине о догађајима у Сарајеву“
(Др Емил Влајки)

 

[Alster]

Obavezno dodaj i za najveceg baliju , Jusufa Juku Prazinu.

Juka je posebna priča, o njegovim zločinima bi se moglo pisati ceo dan. USTAŠA!!

 

[SrbinYEAH]

Nikad necete cuti da neko od Bosnjaka hvali Juku ili da m opravdave njegova ne-djela

NE HVALI?Pročitaj komentare ispod:

"Što te ruše grade njihova je bruka samo nisu znali da postoji Jukaa........ Juka Prazina zmaj od Sarajeva....."
"Njegova pijesma radi one male stase zabavljao sa njom.Ja i JUKA smo jarani bili i legenda je bio.A ovo je stavio ko zna njegamislim!"
Dovoljno?

 

[Atomiswave]

Rasa Dabic je nista manje nego SRPSKI HEROJ! Iskreno se nadam da nece proci optuznica za genocid u 11 opstina. Raso, drzi se!

 

[dulesrbenda]

Rasa Dabic je nista manje nego SRPSKI HEROJ! Iskreno se nadam da nece proci optuznica za genocid u 11 opstina. Raso, drzi se!

Једин ,,злочин" Радована Караџића и Ратка Младића је тај што су бранили свој народ. А то је за глоба-фашисте и креаторе новог светског поретка неопростив ,,злочин".

 

[dulesrbenda]

Srebrenicu su izmislili Klinton i Izetbegović

Događaje u Srebrenici u julu 1995. istraživao sam punih 14 godina i tvrdim da genocida nad muslimanima u toj enklavi nije bilo i da su mit o pokolju muslimana izmislili Alija Izetbegović i Bil Klinton.

Srebrenički mit i priču o genocidu nad muslimanima koji je 1995. navodno počinila Vojska RS iskreirali su pokojni bošnjački ratni lider Alija Izetbegović i tadašnji predsednik SAD Bil Klinton, tvrdi Švajcarac Aleksandar Dorin, autor knjige „Srebrenica – istorija jednog salonskog rasizma”!

U ekskluzivnom intervjuu za Press RS, Dorin tvrdi da u Srebrenici nije bilo genocida, a da su stradali muslimani bili odrasli muškarci, koji su, kako naglašava, poginuli u borbama sa srpskim snagama. To se, kako navodi u svojoj knjizi za koju je materijale prikupljao punih 14 godina, nikako ne može nazvati genocidom!

- Posle višegodišnjeg istraživanja ratnih dešavanja u i oko Srebrenice definitivno sam došao do potvrde da genocida nije bilo. U julu 1995. godine, posle pada grada, poginulo oko 2.000 muslimanskih muškaraca, a ne 8.000, kako je napumpala muslimanska propagandna mašinerija, a podržali političari nekih zemalja i mediji sa Zapada. Tih 2.000 muslimana poginulo je u borbama sa srpskom vojskom, kada su se probijali prema Tuzli. Genocid u Srebrenici izmislili su Alija Izetbegović i Bil Klinton – kaže Dorin.

Na osnovu čega tvrdite da su genocid u Srebrenici izmislili Izetbegović i Klinton?

- Ne treba zaboraviti da su američki mediji naveliko pisali o tome kako je Amerika godinama naoružavala Izetbegovićevu armiju. Inače, Klintonova administracija je bila veoma negativno nastrojena prema Srbima, pa su, na primer, i hrvatsku akciju „Oluja” usmerenu na progon i eliminaciju srpskog naroda iz tadašnje Republike Srpske Krajine i zapadnih delova BiH dobrim delom vodili Klintonovi generali. S druge strane, jedan od srebreničkih lidera Hakija Meholjić i danas tvrdi da je Klinton još 1993. godine nudio Izetbegoviću iskonstruisani masakr nad muslimanima u Srebrenici kao rešenje rata u BiH!

Šta nam to govori?

- Pa, na primer, da su imali dve godine da tu manipulaciju pripreme, a za sve to vreme o Izetbegoviću i Klintonu najuticajniji zapadni mediji pisali su bajke i napravili mit.

Imali li, osim toga, u vašoj knjizi i nekih drugih dokaza?

- Naravno. U knjizi se i navode dokazi da je u Srebrenici, i to u borbama, stradalo oko 2.000 odraslih muškaraca muslimana. Znači, nedostajalo im je kao dokaz za „genocid” 8.000 leševa, navodno ubijenih, zato što žrtve borbenih dejstava ne mogu istovremeno da budu i žrtve streljanja. I zato, na spisak „žrtava” nisu stavili samo tih 2.000 poginulih u borbama i proboju, nego i mnoge ljude koji su već znatno pre pada Srebrenice umrli, ili stradali u drugim ratnim dejstvima od 1992. do 1995. Na tom spisku bilo je i živih ljudi.

Mislite na one koji su se kasnije našli na biračkim spiskovima?

- Tačno! Tako se dogodilo da se 1996. godine u Bosni na biračkim spiskovima pojavilo i oko 3.000 muslimanskih imena, koja su istovremeno bila i na spisku „srebreničkih žrtava”. To takođe znači da takozvanom Haškom tribunalu i dalje nedostaju dokazi za „genocid” u Srebrenici, pa zato koriste tvrdnje Hrvata Dražena Erdemovića, za koje je bugarski novinar Germinal Civikov u svojoj najnovijoj knjizi dokazao da su čiste laži.

Haški tribunal ne misli tako?

- Nekadašnji portparol NATO-a Džejmi Šej je još 1999. istakao da bez NATO-a ne bi ni postajao Tribunal u Hagu. Naglasio je da su NATO i Haški tribunal saveznici i prijatelji. Primer koji to potvrđuje jeste slučaj Vidoja Blagojevića, kojeg je Haški sud osudio na dugogodišnju robiju zbog događaja u Srebrenici, iako je on apsolutno nevin i nikome ništa nije skrivio. Dakle, NATO preko Haškog tribunala kažnjava svoje protivnike i istovremeno štiti svoje saveznike.

Zašto su se okomili baš na Srbe?

- Srbi nikada nisu bili saveznici agresorskih sila. Srbi su se stotinama godina unazad borili protiv agresorskih i fašističkih sila. Umesto respekta i zahvalnosti, za to su od takozvane međunarodne zajednice dobili sankcije i bombe, a od zapadnih medija totalnu satanizaciju. U današnjem svetu vladaju ludaci i kriminalci, koji sami sebe nazivaju demokratama.

Šta je vaš motiv da se bavite istraživanjem događaja u Srebrenici?

- Istraživanjem Srebrenice i navodnim genocidom Vojske RS nad muslimanskim narodom bavio sam se punih 14 godina, jer mi se već pred kraj rata u BiH činilo da Zapad nema poštene namere prema narodima u toj zemlji. Nisam mogao da se pomirim sa činjenicom da bi u svet mogla da ode slika o tom ratu koja odgovara isključivo interesima NATO-a. Nažalost, to se ipak na kraju dogodilo.

Zašto izbegavate da sami promovišete knjigu?

- Sada, kada sam posle mukotrpnog dugogodišnjeg istraživanja došao do neoborivih dokaza koji potvrđuju prava dešavanja u Srebrenici, s kojima svet nije upoznat, ne želim da skrećem pažnju na sebe, već samo na knjigu u kojoj je sve rečeno.

(Z. Jovanović)

http://www.globalresearch.ca/srebrenicu-su-izmislili-klinton-i-izetbegovi-263/17837

Дакле, истина полако излази на видело. Сви поштени људи указују на манипулације и лажи којима се ви муслимански екстремисти, удружени са америчким фашистима служите!

 

[Тихи]

Naser Orić Srbe žive spaljivao!

Naser držao mitraljez i s konja vikao: „Vataj četnike žive“, pričaju svedoci

RATUNAC - Sećanje na krvavi Petrovdan...
Dan posle komemoracije u Potočarima, Srbi u selima oko Bratunca sećali su se juče svojih ljutih rana - krvavog Petrovdana 1992, kad su snage Nasera Orića u okolnim selima pobile 69 meštana.

Strašne priče o julu pre 21 godinu i juče su se šaputale na groblju u Zalazju, gde su sahranjene neke od žrtava. Jedino nije imao ko da ih čuje...
- Kao da nas naše rane ne bole, kao da smo se ovde sami ubijali, sami klali - pričali su juče u Zalazju.

Jezive scene

Veljko Vasić iz Srebrenice došao je juče u Zalazje posle mnogo godina. On je živi svedok krvavog pira jedinica Nasera Orića u Zalazju, jezivih scena od kojih se diže kosa na glavi...

- Tog Petrovdana predveče opkoliše nas u centru sela. U kuću u kojoj smo bili ubacili su bombu, a ja sam ranjen uspeo da iskočim i pređem u susednu kuću. Tamo smo nas šestorica zapalili sprat ispod i šćućurili se na tavanu. Slušali smo odozgo krike, jauke, vrisku devetorice ranjenih drugova koje su Orićevi pohvatali... Nabacali su gume na njih i zapalili ih... Neki od njih živi su goreli... Kao da sad čujem njihovu vrisku - pričao je juče Vasić.

Krvavi Petrovdan

I Stojanka Stanojević (72) iz Zalazja svedok je krvavog Petrovdana u selu.
- Tog dana ubiše mi sina Boža... Gledala sam Nasera na belom konju, ukrstio redenike, preko ruke mitraljez, viče: „Vataj četnike žive“... - prisećala se juče.

http://www.kurir-info.rs/naser-oric-srbe-zive-spaljivao-clanak-889441

Slava i vecnaja pamjat svim nastradalima....

 

[veljko34]

i onda kazu desio se genocid........

 

[veljko34]

brze bolje treba smaknuti da se (ne daj boze) istina ne bi cula, sramota je ovo sto desava........

 

[SUL]

kome se jos bre...ebe... za tog bosanca..nek ga ogule s 25 godina i mirna Bačka...sto se mene tiče mogu i da ga overe...da je po božjoj pravdi tak bi i bilo..

Kako nije recimo "mirna Slavonija"!?

 

[The_Night_Hawk]

Srbi nikada nisu bili saveznici agresorskih sila. Srbi su se stotinama godina unazad borili protiv agresorskih i fašističkih sila. Umesto respekta i zahvalnosti, za to su od takozvane međunarodne zajednice dobili sankcije i bombe, a od zapadnih medija totalnu satanizaciju. U današnjem svetu vladaju ludaci i kriminalci, koji sami sebe nazivaju demokratama.

- - - - - - - - - -

Могао сам то и повећати...
Чему то, кад овдје као и у свијету, владају шизоидне будале и манијаци.

 

[8. sekretar SKOJ-a]

Bošnjaci nisu imali nikakav odlučujući vid vlasti u NDH, bili smo vegetacija, cvijeće uključujući doglavnika i neke ministre.
Bošnjaci su prvi odlučno rekli DA SU PROTIV POGROMA KOMŠIJA. Dobili su pohvale od kralja Pere i Draže Mihailovića za svoju pobunu protiv poglavnika (posredno protiv Hitlera).

Poruka kralja Petra

- Mi Srbi ne treba da zaboravimo da su u odbranu srpskog življa u NDH od ustaških zločina prvi ustali baš najugledniji muslimani – kazao je kralj Petar II Karađorđević na Petom svesrpskom kongresu u Čikagu.

Draža Mihailović je u jednom od svojih proglasa 1944. godine istakao da su rezolucije muslimana izdate 1941. po bosanskim gradovima “primjeri svijesti i građanske hrabrosti.”

http://bosniakandjewishfriendship.w...ome-od-ustaskih-istrebljenja-u-ndh/#more-1906

Ja priznajem genocid u Jasenovcu, bio sam kod spomenika ''cvijet'' u petom razredu osnovne škole, odao počast, naučio sve o tom zločinu genocida, spoznao da je to bio sistem logora, pa i logor za djecu. Ne znam šta je potrebno da još uradim, ja koji nisam bio ni rođen kada su se takve stvari događale. Na pogrešnu adresu ste slali osvetu u nedavnom ratu.
He, preventivni genocid?!

 

[dulesrbenda]

Bošnjaci nisu imali nikakav odlučujući vid vlasti u NDH, bili smo vegetacija, cvijeće uključujući doglavnika i neke ministre.
Bošnjaci su prvi odlučno rekli DA SU PROTIV POGROMA KOMŠIJA. Dobili su pohvale od kralja Pere i Draže Mihailovića za svoju pobunu protiv poglavnika (posredno protiv Hitlera).

Ja priznajem genocid u Jasenovcu, bio sam kod spomenika ''cvijet'' u petom razredu osnovne škole, odao počast, naučio sve o tom zločinu genocida, spoznao da je to bio sistem logora, pa i logor za djecu. Ne znam šta je potrebno da još uradim, ja koji nisam bio ni rođen kada su se takve stvari događale. Na pogrešnu adresu ste slali osvetu u nedavnom ratu.
He, preventivni genocid?!

Наравно, свака част Србима муслиманске вероисповести који су стали уз своју браћу против германско-католичког погрома. Али, треба знати да су они били мањина у односу на оне који су ишли у Ханџар ССдивизију. Било је таквих муслимана и у овом последњем рату који су ратовали у оквиру ВРС и противили се Алијинијој политици, Орићевим убицама итд. Да њима свака част.

ПС: То нису никакви ,,бошњаци" већ Срби муслимани који су остали свесни својих корена.

И ја нисам теби никад споочитавао Јасеновац, већ ово форумашу mrho који ми је постављао немачке логоре на окупираној Србији.