strah od smrti, pokretač života?

wirdz:
gde žure ljudi koji žure?

tajna smirenosti je u svesrdnoj saradnji sa neizbežnim?
Kliknite za proširenje...

Strah od smrti i ništavila je kod mnogih pokretač za sve, a ponajviše najveće životne greške. Velika zamka je ''Zašto živeti, a ništa ne uraditi'', prvenstveno je ljudima glavni defanzivni mehanizam protiv straha od smrti, naravno podsvesno, da se okrenu ka ''postizanju imena'', tj. da traže spas na taj način što će da ''ih većina zapamti'' ili će ''o njima da se piše''. Takav mentalitet smatram pravim robom ambicije i ljudske arogancije. Takve ljude, takođe, najmanje cenim jer su sebi dopustili da ih pokreće ne samo strah, već i pohlepa za životom koji ironično ne prožive u sreći već da bi pred smrt imali lažan osećaj sreće o njihovom upotpunjenju. Ako živiš, živi sada dok imaš zdravlje.

Zašto ''ostaviti ime iza sebe''? To nije nikakvo postizanje jer ljudi će svakako mahom da pogrešno tumače ono što je ostavljeno. Samo će se stvoriti iluzija i logička greška u kojoj je figura autoriteta neko ko je nešto u životu postigao, te je ''njihovo ime bilo vredno pomena''. Život i svet ne funkcionišu na taj način. Stvar perspektive je da li je neko zaista zaslužno u knjigama istorije ili ne. Mnogi ljudi koji su daleko više postigli često ni ne budu prihvaćeni od većine kao figure autoriteta. Mnogi pesnici, pisci nikada ne budu shvaćeni. Zašto tražiti idola ili slično u nekoj figuri koja je iza sebe samo ostavila bledi osećaj postignuća i često nanela daleko više štete no koristi? Lažna predstava i o figuri, pogrešna predstava i o delu, a pored toga nepostojanje prave povezanosti i ljudskosti koja se može osetiti isključivo za vreme života.

Samo ljudi koji su istinski prihvatili da su mrtvi mogu da zaista nešto načine od života. Nije dovoljno samo da se razmišlja o tome i da se govori ''sutra ću'', poenta je da se počne posao. I da se posao radi. I da se svaki dan dodaje. I da se svaki dan napreduje. I da se svakim novim danom nešto novo nauči.

Introspekcija bi mnogim ljudima veoma pomogla da racionališu zbog čega nešto žele. Bez introspekcije samo slede sopstvene želje koje se mogu ispostaviti lažnim osećajima sreće. Najgora stvar u toj priči jeste što ljudi koji imaju puno ambicije nemaju zaista puno emocije ili saosećanja za druge oko sebe.
 
Poslednja izmena:
Istina je da strah pokrece mnoge mehanizme zivota,
ali ja se ne bih slozio da je strah od smrti pokretac ambicija i da je to lose.

Ambicije ipak pokrece energija zivota, naravno i tu ima ekstrema,
nekada sam i ja bio ubedjen da su ambicije ono sto ubija zivot,
ali ako ambiciju shvatis kao volju za napredovanjem ona moze da bude
sasvim zivotna.

Recimo, ambicija uskladjena sa mogucnostima jedinke koja ga pokrece,
a ne skodi okruzenju je sasvim dobrodosla. primer ti je, ambicija seljaka koji
posalje dete u skolu i daje mu podrsku da napreduje. To nije ambicija iz straha
od smrti nego iz zelje za zivotom.
 
Moze biti a i ne mora. :mrgreen:

Cak i skroz kontradiktorno ali nekad i zelja za suicidom ispod svojih slojeva gori od zelje za zivotom to je nagomilani bes prema zivotu koji se nije odigrao po nasim zeljama i nije ispunio nasa velika ocekivanja od samog postojanja prema kome covek ima poriv ultimativne osvete-tako sto ce sebi oduzeti zivot.
 
“Karlose”, upitao sam ga, “Šta se dešava sa nama kada umremo?”

“To zavisi od okolnosti”, odgovorio je. “Smrt nas sve dodiruje, ali nije ista za svakog. Sve zavisi od enrgetskog nivoa dotične osobe.”
Uveravao me je kako je smrt obične osobe takođe i kraj njenog putovanja, trenutak kada ona vraća Orlu svu svesnost koju je stekla dok je bila živa.

“Ako ne posedujemo ništa drugo osim svoje životne snage da mu ponudimo, mi smo gotovi. Ta vrsta smrti briše svako osećanje osobenosti.”

Upitao sam ga da li je to njegovo lično mišljenje, ili je to deo tradicionalnog znanja vidovnjaka.

Odgovorio je:

“To nije mišljenje; ja sam bio na drugoj strani i znam. Video sam decu i odrasle izgubljene u tom svetu i primetio sam njihove napore da se sete samih sebe. Za one koji rasipaju svoju energiju, smrt izgleda kao prolazni san, san ispunjen mehurovima jako bledih sećanja, a posle toga – ništa.”

“Misliš da kada sanjamo, mi se približavamo situaciji smrti?”

“Ne samo da se njoj približavamo, već smo tamo! Ali pošto je životnost našeg tela nedirnuta, mi se vraćamo. Umiranje je bukvalno san.”

“Vidiš, kada obična osoba sanja, ona nije sposobna da usredsredi svoju pažnju na bilo šta; ona nema ničeg osim svojih nejasnih sećanja, prožetih iskustvom koje je skupila tokom svog života. Ako ta osoba umre, jedina razlika je u tome da se njen san razvlači, i više se nikad neće probuditi. To je san smrti.”

“Smrtno putovanje tu osobu može odvesti u virtuelni svet priviđenja gde će posmatati ostvarenje svojih verovanja, svojih nebesa i ličnih paklova, ali ništa osim toga. Takve vizije vremenom počinju da blede u onoj meri kako slabi podrška sećanja.”

“I, šta se dešava sa dušama onih koji su umrli?”

“Duša ne postoji, ono što postoji je energija. Kada fizičko telo jednom isčezne, jedina stvar koja ostaje je energetska suština koju hrane sećanja.”

“Neke osobe su toliko nesvesne sebe da uglavnom umiru bez znanja o tome. One su poput ljudi sa amnezijom, ljudi kojima je blokirana skupna tačka i više ne mogu da slože sećanja, oni nemaju nikakav kontinuitet, tako da se osećaju zacementirani u zaboravu. Kada umru, ti ljudi se raspadnu skoro momentalno; iskra njihovog života traje uglavnom samo par godina.”

“Međutim, većina ljudi dostigne malo duži period isčezavanja, između stotinu i dve stotine godina. Neko ko je živeo ispunjen ciljevima može da se odupire i pola milenijuma. Taj opseg se još više širi za one koji su kadri da ostvare veze sa masama ljudi; oni mogu da produže svoju svesnost tokom celih milenijuma.”

“Kako su oni došli do toga?”

“Pomoću pažnje svojih sledbenika. Sećanje stvara vezu između živih bića i onih koji su otišli. To objašnjava kako oni ostaju svesni. I to objašnjava zašto je obožavanje istorijslih ličnosti toliko štetno. To je namera onih koji su se u prošlosti mumificirali kako bi sačuvali svoje ime u istoriji.

Kastaneda

...

:think:
 
Imaš i obrnutu varijantu. Kada pogine neki mladi umetnik, neostvaren, tragičnost događaja, pa da se malo njihovi albumčići, slike, muzikica i sl podigne. Dođe još jedno 200 parazita koji su ''ga poznavali tokom života''.

Takvi tragični postaju anđeli, nebeska svetlost, sprej protiv buba i sl a da nisu nešto bog zna šta postigli za života.

To je za tri sloja dublja psihologija ličnosti jer se radi o žalu za mladosti ili neostvarenim sposobnostima ljudske mogućnosti. I takvi će da imaju daleko veći uticaj na masu ljudi od onih koji za života odrade, nauče ili izvrše daleko više.

The ''PIH, ŠTETA'' sindrom.
 
Strah od smrti nije pokretač života.
Naprotiv. Čovek koji se plaši smrti u hroničnom je gardu prema životu. Strah je skoro uvek rezultat neznanja, a u ovom slučaju i od neprihvatanja činjenice da je i smrt deo životnog ciklusa. Ljudi koji se plaše smrti uvek su mi delovali kao egoisti koji se ne mire sa spoznajom da jednog dana više neće biti prisutni. A svi smo, jelte, vrlo bitni ...
Mada, ne sviđaju mi se ni floskule tipa: proživi dan kao da ti je poslednji dan u životu - jer daju alibi za nepromišljenost i neodgovornost.

Što bi neki rekli: opušteno. :mrgreen:
37683954_2374887205916305_6063083517900750848_n.jpg


Mali kolač, MALI!
 
Borac za prava zivotinja:
Strah od smrti nije pokretač života.
Naprotiv. Čovek koji se plaši smrti u hroničnom je gardu prema životu. Strah je skoro uvek rezultat neznanja, a u ovom slučaju i od neprihvatanja činjenice da je i smrt deo životnog ciklusa. Ljudi koji se plaše smrti uvek su mi delovali kao egoisti koji se ne mire sa spoznajom da jednog dana više neće biti prisutni. A svi smo, jelte, vrlo bitni ...
Mada, ne sviđaju mi se ni floskule tipa: proživi dan kao da ti je poslednji dan u životu - jer daju alibi za nepromišljenost i neodgovornost.

Što bi neki rekli: opušteno. :mrgreen:

Mali kolač, MALI!
Kliknite za proširenje...

Gde da nađem tu spoznaju da jednog dana neću biti prisutna?
Jel možeš ti to da zamisliš?
Hajde ozbiljno zamisli da ne postojiš. Možeš li?
I to opiši. Ti umeš s rečima.
 
svesnaglista:
Gde da nađem tu spoznaju da jednog dana neću biti prisutna?
Jel možeš ti to da zamisliš?
Hajde ozbiljno zamisli da ne postojiš. Možeš li?
I to opiši. Ti umeš s rečima.
Kliknite za proširenje...

Ne umem.

Kako zamisliti nešto što se još nije dogodilo (a izvesno će se dogoditi), a pritom ne postoje ni iskustva, niti svedočenja o tome? Um je ograničen samim sobom, te ne može da shvati ono što je izvan njegovih okvira. Um ne kapira opciju "kad se jednog dana ugasim"; on može samo da prihvati takav ishod u nepoznatoj budućnosti, ili da odbija da prihvati. (Za patološke egoiste i narcise pomisao na sopstveno nepostojanje je teška uvreda za Ego. Jer, kako će univerzum dalje bez njih?)
Ali postoji matrica: umiru nama bliski ljudi, te više fizički ne postoje. Nisu prisutni. Doduše, nikakvo iskustvo o nepostojanju nismo podelili sa njima; stičemo samo bolno iskustvo tuge i nedostajanja.
Njihovo, uslovno rečeno prisustvo, postoji samo u tuđim sećanjima. Po ovome ispada da prisustvo nije ujedno nužno i realno postojanje. Ali šta je inače život osim ličnog doživljaja i doživljajčića? Nasuprot tome, smrt nije doživljaj jer je nismo ni svesni u trenutku umiranja, a naročito je nismo svesni nakon umiranja. :mrgreen:

Ukratko: Mogu da zamislim da neću postojati, ali ne i da ne postojim, jer još uvek postojim. :D Mada, moj um nije u stanju da zamisli i neke druge pojmove kao što su, npr, beskraj, ili večnost. Stoga rado kupujem cipele.
U fazi nepostojanja (kao trajnog stanja) ni moj um neće postojati, pa neće biti ni (moje) svesti da sažvaće tu činjenicu.


p.s. Ovde je spomenut i san, tj. spavanje. Tokom spavanja najčešće nismo svesni postojanja sebe kao spavača/snevača, već kao posmatrača ili aktera događaja koji su rezultat nesvesnog. Pa gde smo onda pravi MI tokom spavanja? Ko kreira ličnosti i doživljaje iz naših snova? To mi mogla biti zasebna tema.
 
Poslednja izmena:
Borac za prava zivotinja:
Ne umem.

Kako zamisliti nešto što se još nije dogodilo (a izvesno će se dogoditi), a pritom ne postoje ni iskustva, niti svedočenja o tome? Um je ograničen samim sobom, te ne može da shvati ono što je izvan njegovih okvira. Um ne kapira opciju "kad se jednog dana ugasim"; on može samo da prihvati takav ishod u nepoznatoj budućnosti, ili da odbija da prihvati. (Za patološke egoiste i narcise pomisao na sopstveno nepostojanje je teška uvreda za Ego. Jer, kako će univerzum dalje bez njih?)
Ali postoji matrica: umiru nama bliski ljudi, te više fizički ne postoje. Nisu prisutni. Doduše, nikakvo iskustvo o nepostojanju nismo podelili sa njima; stičemo samo bolno iskustvo tuge i nedostajanja.
Njihovo, uslovno rečeno prisustvo, postoji samo u tuđim sećanjima. Po ovome ispada da prisustvo nije ujedno nužno i realno postojanje. Ali šta je inače život osim ličnog doživljaja i doživljajčića? Nasuprot tome, smrt nije doživljaj jer je nismo ni svesni u trenutku umiranja, a naročito je nismo svesni nakon umiranja. :mrgreen:

Ukratko: Mogu da zamislim da neću postojati, ali ne i da ne postojim, jer još uvek postojim. :D Mada, moj um nije u stanju da zamisli i neke druge pojmove kao što su, npr, beskraj, ili večnost. Stoga rado kupujem cipele.
U fazi nepostojanja (kao trajnog stanja) ni moj um neće postojati, pa neće biti ni (moje) svesti da sažvaće tu činjenicu.


p.s. Ovde je spomenut i san, tj. spavanje. Tokom spavanja najčešće nismo svesni postojanja sebe kao spavača/snevača, već kao posmatrača ili aktera događaja koji su rezultat nesvesnog. Pa gde smo onda pravi MI tokom spavanja? Ko kreira ličnosti i doživljaje iz naših snova? To mi mogla biti zasebna tema.
Kliknite za proširenje...
Hvala

Svašta mi možemo da zamislimo što nismo iskustveno potvrdili. Ljubičastog
slona sa krilima svako može da zamisli, iako ga nikada nije video. Mogu da
zamislim i večno i beskonačno.

Potreban mi je dubok san, bez snova, da bih se potpuno odmorila. A opet
kažem ''mislim, dakle postojim''. Pa, ne samo da nije tako, nego moram
povremeno da ne mislim načisto da bih mogla da funkcionišem.

Ja sam dakle nešto što se identifikuje, sa telom, sadržajima uma, umom.
Ali nisam ništa od toga.
 
Borac za prava zivotinja:
Strah od smrti nije pokretač života.
Naprotiv. Čovek koji se plaši smrti u hroničnom je gardu prema životu. Strah je skoro uvek rezultat neznanja, a u ovom slučaju i od neprihvatanja činjenice da je i smrt deo životnog ciklusa. Ljudi koji se plaše smrti uvek su mi delovali kao egoisti koji se ne mire sa spoznajom da jednog dana više neće biti prisutni. A svi smo, jelte, vrlo bitni ...
Mada, ne sviđaju mi se ni floskule tipa: proživi dan kao da ti je poslednji dan u životu - jer daju alibi za nepromišljenost i neodgovornost.

Što bi neki rekli: opušteno. :mrgreen:

Mali kolač, MALI!
Kliknite za proširenje...

Najbolji su oni koji pocnu rano da umiru, onda im je ceo zivot u jednom danu koji nikad ne prozive,
jer se plase da nemaju kontrolu nad svojim zivotom, makar se ne plasili smrti.
Zivot u sablonima koji mogu da se kontrolisu je vec smrt, a iskakanja iz sablona jedina retka radost.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Popularna psihologija - Strah od kajanja
Odgovora
4
Pregleda
234
white_warg
white_warg
Nina
Kako prevazići strah od zubara?
Odgovora
13
Pregleda
395
Metronomy
Metronomy
Džudi S
Perfekcionizam, pokretač uspeha ili tiha kočnica?
Odgovora
8
Pregleda
315
Zelena milja
Zelena milja

Back
Top