Strah od odbijanja/odbacivanja

[gost 412834]

Strah od odbijanja, kao kočnica u nekima od nas koja čini da ne spoznajemo/dostižemo svoje mogućnosti niti ostvarimo svoje potrebe i da radije tavorimo ne čineći nego štose usuđujemo da činimo. Bilo da se radi o druženju, porodici, poslu. Koja su vaša iskustva sa njim, poznajete li možda nekog ko se sa tim nosi? Kako se izboriti u nekim svakodnevnim situacijama kao i u posebno bitnim momentima kada se i sam strah pojačava? Kako sa predatorima koji koriste ovu slabost zarad svog dobitka? Kažu da potiče od preterena potrebe za ljubavlju/pripadanjem, i sam bih rekao da je tako, kako odbaciti te predumišljaje tj barem svesti na razumnu meru?

 

[Џорџи]

Svako ga ima dok je nesiguran,sad citam temu i polako mi se osmeh siri koliko sam srecan rasterecen i neopterecen sobom i drugima kako me vide

 

[radyu5]

Strah od odbijanja, kao kočnica u nekima od nas koja čini da ne spoznajemo/dostižemo svoje mogućnosti niti ostvarimo svoje potrebe i da radije tavorimo ne čineći nego štose usuđujemo da činimo. Bilo da se radi o druženju, porodici, poslu. Koja su vaša iskustva sa njim, poznajete li možda nekog ko se sa tim nosi? Kako se izboriti u nekim svakodnevnim situacijama kao i u posebno bitnim momentima kada se i sam strah pojačava? Kako sa predatorima koji koriste ovu slabost zarad svog dobitka? Kažu da potiče od preterena potrebe za ljubavlju/pripadanjem, i sam bih rekao da je tako, kako odbaciti te predumišljaje tj barem svesti na razumnu meru?

Lepo si sve ovo napisao.
Po meni, počni da misliš da si samo zrno peska i ništa više. I budi vredan. Rad ume da bude naporan, ali nema drugih mogućnosti. Tako se dokazuješ. I uvek reci da ćeš dati sve od sebe pa šta bude. Ako sve uradiš kako treba i opet se osećaš kao da si na početku, ti teraj dalje, kao da se ništa nije dogodilo.
Srbija je zemlja u kojoj nema za čim da žališ. Opet, ako odeš negde drugde, ne očekuj ni da će ti maćeha biti bolja.

 

[Antihejter]

Strah od odbijanja, kao kočnica u nekima od nas koja čini da ne spoznajemo/dostižemo svoje mogućnosti niti ostvarimo svoje potrebe i da radije tavorimo ne čineći nego štose usuđujemo da činimo. Bilo da se radi o druženju, porodici, poslu. Koja su vaša iskustva sa njim, poznajete li možda nekog ko se sa tim nosi? Kako se izboriti u nekim svakodnevnim situacijama kao i u posebno bitnim momentima kada se i sam strah pojačava? Kako sa predatorima koji koriste ovu slabost zarad svog dobitka? Kažu da potiče od preterena potrebe za ljubavlju/pripadanjem, i sam bih rekao da je tako, kako odbaciti te predumišljaje tj barem svesti na razumnu meru?

Zavisi, ako je u pitanju druženje, malo isfoliraš. Sakriješ (zar misliš da su drugi tako samouvereni kakvima se čine- nisu, veruj.)
Za posao, jaoooo, ja sam iskreno na razgovoru odnosno 15 minuta pre razgovora za posao popio "Ksalol" od 0.25 mg, ali to mi je stvarno bilo bitno (otišao iz države 1.og aprila), sa druge strane dok sam išao na različite razgovore za posao u Beogradu, nisam nikad ništa uzeo.
Sam proceni. Uvek se sve svodi na to da čovek sâm sebe najbolje poznaje

 

[webmen]

Vazan je trenutak kad shvatis da je odbijanje samo lov ka drugoj sansi . Treba uzivati i u odbijanju , samo neko preboli brzo nekome treba vreme.

 

[Antihejter]

@webmen, nije mislio samo na musko- ženske odnose, nego na sve uključujući i posao.
Meni je makar bitnije da me ne odbiju za posao, drugo društvo, a devojka tek na trećem mestu. Da ne pominjem očigledno, ako imaš pare lako ćeš i do društva i do devojaka, čast izuzecima.

 

[webmen]

Ok, sa "dvadeset" konkurisao na tridesetak mesta , na svakom odbijen , razlog vec neko radi ili su imali drugog u vidu,
znaci konkursi pro forme da se zadovolji zakon , tad snimis da se do drzavnog posla ako si musko mora da da kinta
i nekad ces negde proci. U Novom Sadu me drustvo odbijalo jer sam Srbijanac , ali kad sam malo istrpeo bio sam im
bolji od svakog njihovog , devjke me nikad nisu odbijale jer se nisam folirao , a malo smo mi iz unutrasnjosti i na glasu
Zahebano je kad ne mozes da napredujes u poslu zato sto neko misli da je on "sve i svja" ili je ljubomoran na tvoje umece

 

[webmen]

U sustini , najzalije mi je dece , kad cujem da postoje neka odbijanja , odbijaju se kad im roditelji nemaju para za privatne nastavnike,
kad nose naocare, kad nose jeftine patike , kad nisu obisli nekoliko zemalja do punoletstva , kad nemaju dobar auto ....itd
drustvo je deformisano, uzrok lezi i u televiziji i na netu , jer ako pogledas hrt oni imaju edukativne emisije kako se treba ponasati
jos od decijeg doba , kod nas je farsa.

 

[Antihejter]

To je tačno. Meni je ovaj posao bio unapred obezbeđen ali mi je bila frka da -ipak- nešto ne zaserrem.

 

[radyu5]

Od kad znam za sebe, nosim se sa time, i dalje mi je to glavna kocnica
Devojke uglavnom mene smuvaju, retko kad se ja usudim da napravim prvi korak, i tako ispadnem magarac, iskoriste me zarad njihovih licnih ciljeva

Stalno govorim da cu da menjam to, ali ne znam kako, ni imam li volje. Uvek je lakse zataskavati problem ispod tepiha
A pored veza, manje-vise ista je situacija i oko svega drugog. Sam sam kriv, jbg

Pa to ti je super ako možeš da navataš devojke a da ih ne muvaš.

 

[момоа]

Bukvalno se ceo zivot krecem na top konopcu lelujajuci izmedju s jedne strane zelje da budem u skladu sa drustvenim normama i aktuelizujem se u drustvu i sa druge nekog mog moze biti urodjenog ili rano stecenog destruktivnog, a vrlo izrazenog pogona da se strmoglavim u ponor sopstvene melanholije i samog sebe prozdrem. Birajuci tako drustveno prihvatljive identitete za odredjene slucajeve i prilike (dogadjaje, nastupe, osnova, srednja skola, faks) vise sam i zaboravio koji je onaj "izvorni" u kojem se osecam kao da sam pod okriljem nekog svog habitusa. Nalazim se konstantno u nekom limbu, egzistencijalnom vakuumu, osecajuci tinjajucu nelagodnost i nepotpuno zadovoljstvo sobom. Ono sto stvara jos veci pritisak je misljenje sredine o meni kao o stabilnom coveku flegmatskog pristupa zivotu. Sto se tice zavisnosti od misljenja drugih, uvek sam najbolnije dozivljavao misljanja ljudi sa kojima nemam prijateljski odnos,jer su oni najiskrenije o meni govorili.

 

[moonja..]

Strah od odbijanja, kao kočnica u nekima od nas koja čini da ne spoznajemo/dostižemo svoje mogućnosti niti ostvarimo svoje potrebe i da radije tavorimo ne čineći nego štose usuđujemo da činimo. Bilo da se radi o druženju, porodici, poslu. Koja su vaša iskustva sa njim, poznajete li možda nekog ko se sa tim nosi? Kako se izboriti u nekim svakodnevnim situacijama kao i u posebno bitnim momentima kada se i sam strah pojačava? Kako sa predatorima koji koriste ovu slabost zarad svog dobitka? Kažu da potiče od preterena potrebe za ljubavlju/pripadanjem, i sam bih rekao da je tako, kako odbaciti te predumišljaje tj barem svesti na razumnu meru?

Racionalizacijom.
Ono što znaš da ne možeš ni ne pokušavaš? Ono što možeš, ne pridaješ mu paničnu važnost ukoliko se slučajno, eventualno desi da budeš odbijen/odbačen.
Igraš siguricu i povećavaš ulog.
Rizikuješ samo ako ti je zabavno.
Gubitak svaki nije uvek poraz, već lekcijica.

 

[Metronomy]

Strah od odbijanja, kao kočnica u nekima od nas koja čini da ne spoznajemo/dostižemo svoje mogućnosti niti ostvarimo svoje potrebe i da radije tavorimo ne čineći nego štose usuđujemo da činimo. Bilo da se radi o druženju, porodici, poslu. Koja su vaša iskustva sa njim, poznajete li možda nekog ko se sa tim nosi? Kako se izboriti u nekim svakodnevnim situacijama kao i u posebno bitnim momentima kada se i sam strah pojačava? Kako sa predatorima koji koriste ovu slabost zarad svog dobitka? Kažu da potiče od preterena potrebe za ljubavlju/pripadanjem, i sam bih rekao da je tako, kako odbaciti te predumišljaje tj barem svesti na razumnu meru?

Covek jeste drustveno bice, ali je i svoj onoliko koliko je sposoban da se brani od zloupotrebe drustvenih sablona, koji su jos uvek potrebni, jer ljudi nemaju stepen svesti kojim bi kontrolisali svoje postupke. Dakle, prvo je ispitivanje samog sebe i svojih sposobnostima. Ovo se radi do nekih godina redovno, pa ako treba lupa se glavom o plafon i pada na zemlju i tako dok se ne stekne osecaj dokle smo sigurni, a gde je teren za kocku. Tek tada postaje bitno sta drugi misle, a kada se zakasni onda to postaje problem jer se sve zaostrava i vise nema tolerancije za gluposti, a licnost ulazi u problem crno belog sveta i vodi borbu sa sobom i drustvom. Birati drustvo po svojim principima belog i ne ici dalje od svojih mogucnosti.
Sa predatorima nikako, jednostavno ih izbegavati.

 

[Cakana Andjelic]

ja unaprijed znam cu budem odbacena,pa nemam razloga da straujem

 

[gost 412834]

Po meni, počni da misliš da si samo zrno peska i ništa više. I budi vredan. Rad ume da bude naporan, ali nema drugih mogućnosti. Tako se dokazuješ. I uvek reci da ćeš dati sve od sebe pa šta bude. Ako sve uradiš kako treba i opet se osećaš kao da si na početku, ti teraj dalje, kao da se ništa nije dogodilo.
Srbija je zemlja u kojoj nema za čim da žališ. Opet, ako odeš negde drugde, ne očekuj ni da će ti maćeha biti bolja.

Probao sa radom, nekako nije uspelo. Mslm radim ja, možda i previše, otud pitanja o predatorima, ali još uvek se plašim da se izborim za neku svoju poziciju, primer normalan zahtev da budem prijavljen, makar na minimalac, i sada ne mogu da se usudim da to saopštim poslodavcu ili ako smognem i budem odbijen samo se pomirim sa tim. Ili prijatelji koje imam, kad najviše volim da me pozovu u kakvu pomoć koja im je potrebna, iako zna da bude i mrcvarenje bzv jer nikako da nateram sebe da ja njih pozovem na neko druženje. I sve što radim gledam da uradim sam, čak i ako to (drugima) nije izvodljivo, pre neg bih pitao za pomoć. To je kao osećaj da ljudima nisam potreban osim ako je njima potrebno, i da me neće prihvatiti ukoliko šta tražim.

Covek jeste drustveno bice, ali je i svoj onoliko koliko je sposoban da se brani od zloupotrebe drustvenih sablona, koji su jos uvek potrebni, jer ljudi nemaju stepen svesti kojim bi kontrolisali svoje postupke. Dakle, prvo je ispitivanje samog sebe i svojih sposobnostima. Ovo se radi do nekih godina redovno, pa ako treba lupa se glavom o plafon i pada na zemlju i tako dok se ne stekne osecaj dokle smo sigurni, a gde je teren za kocku. Tek tada postaje bitno sta drugi misle, a kada se zakasni onda to postaje problem jer se sve zaostrava i vise nema tolerancije za gluposti, a licnost ulazi u problem crno belog sveta i vodi borbu sa sobom i drustvom. Birati drustvo po svojim principima belog i ne ici dalje od svojih mogucnosti.
Sa predatorima nikako, jednostavno ih izbegavati.

Preispitujem se koliko umem, nekako sam došao do spoznaje uzroka, ali niti to mogu da rešim niti se snalazim da se oduprem pri novim povodima. Mslm ja sam već u godinama kada puno toga uspevam da isfoliram na iskustvo ili pak ljudi pogrešno tumače na moju korist, ali laganjem sebe (i drugih) i dalje ne dolazim do pomaka, pogotovu u meni bitnim situacijama, više samo kao preživljavanje u okruženju. Biće da sam baš zakasnio i to me muči.

 

[hirajgoagain]

odlažem neko obraćanje na poslu i gledam sebe kako postojim-odlažem ... trebalo je to već ranije nekako rešiti
ali ne moram
ali negde je to i strah od odbijanja

 

[skriboman]

nije mi zao sto me odbise mnogo se lakse dise

 

[radyu5]

Probao sa radom, nekako nije uspelo. Mslm radim ja, možda i previše, otud pitanja o predatorima, ali još uvek se plašim da se izborim za neku svoju poziciju, primer normalan zahtev da budem prijavljen, makar na minimalac, i sada ne mogu da se usudim da to saopštim poslodavcu ili ako smognem i budem odbijen samo se pomirim sa tim. Ili prijatelji koje imam, kad najviše volim da me pozovu u kakvu pomoć koja im je potrebna, iako zna da bude i mrcvarenje bzv jer nikako da nateram sebe da ja njih pozovem na neko druženje. I sve što radim gledam da uradim sam, čak i ako to (drugima) nije izvodljivo, pre neg bih pitao za pomoć. To je kao osećaj da ljudima nisam potreban osim ako je njima potrebno, i da me neće prihvatiti ukoliko šta tražim.
Preispitujem se koliko umem, nekako sam došao do spoznaje uzroka, ali niti to mogu da rešim niti se snalazim da se oduprem pri novim povodima. Mslm ja sam već u godinama kada puno toga uspevam da isfoliram na iskustvo ili pak ljudi pogrešno tumače na moju korist, ali laganjem sebe (i drugih) i dalje ne dolazim do pomaka, pogotovu u meni bitnim situacijama, više samo kao preživljavanje u okruženju. Biće da sam baš zakasnio i to me muči.

Pa ako misliš da možeš sve da uradiš sam, to onda jeste problem za tebe. Jedino rešenje je da počneš da se družiš sa ljudima na svoju inicijativu i da čitaš između redova kada razgovaraš sa bilo kim.
Što se posla tiče, bolje ti je da ideš negde da radiš ali da te prijave, makar to bio minimalac ili preko neke agencije. Kada odradiš par godina, već možeš da pišeš svoj CV i da tražiš bolja radna mesta. Ne smeš da dopustiš da radiš neprijavljen jer je to isto kao da nigde nisi radio. Pomisli šta ćeš ako ostaneš i bez tog posla. Niko neće hteti da te primi jer ti u radnoj knjižici ne piše ništa.
Mislim da je kod tebe problem što nisi borac. Menjaj takvo ponašanje.

 

[Bambi]

Strah od odbijanja, kao kočnica u nekima od nas koja čini da ne spoznajemo/dostižemo svoje mogućnosti niti ostvarimo svoje potrebe i da radije tavorimo ne čineći nego štose usuđujemo da činimo. Bilo da se radi o druženju, porodici, poslu. Koja su vaša iskustva sa njim, poznajete li možda nekog ko se sa tim nosi? Kako se izboriti u nekim svakodnevnim situacijama kao i u posebno bitnim momentima kada se i sam strah pojačava? Kako sa predatorima koji koriste ovu slabost zarad svog dobitka? Kažu da potiče od preterena potrebe za ljubavlju/pripadanjem, i sam bih rekao da je tako, kako odbaciti te predumišljaje tj barem svesti na razumnu meru?

Pocni da treniras drugaciji nacin razmisljanja. Zvuci cudno, ali nije. Sve negativne misli pocni da „potires“ pozitivnim, mirnim i racionalnim mislima. I da, znam, negativne misli su kao roj komaraca, ne odustaju tako lako, ali sto vise budes trenirao to neutralisanje i potiranje jednom ces primetiti da ih vise nema tako puno i da nestaju.

Prvo, sta moze da ti se dogodi zbog jednog odbijanja? Bilo da se radi o poslu ili o odnosima sa ljudima. Neces dobiti posao, neces osvojiti devojku. Logicno - probaces nesto drugo. Opet i opet. Suocavanje sa strahovima dok ne postanu manje bitni, tek neko malo, zdravo upozorenje.

 

[gost 412834]

Hvala na odgovorima.

 

[gost 360768]

Preispitujem se koliko umem, nekako sam došao do spoznaje uzroka, ali niti to mogu da rešim niti se snalazim da se oduprem pri novim povodima. Mslm ja sam već u godinama kada puno toga uspevam da isfoliram na iskustvo ili pak ljudi pogrešno tumače na moju korist, ali laganjem sebe (i drugih) i dalje ne dolazim do pomaka, pogotovu u meni bitnim situacijama, više samo kao preživljavanje u okruženju. Biće da sam baš zakasnio i to me muči.

Prestani to da radis, najozbiljnije. Sama introspekcija je najcesce majka svih zajeba, jer intelektualnim uvidom ne resavas probleme emocionalne prirode, stavise pojacavas anksioznost i negativnu sliku o sebi koju si decenijama brizno gradio i upadas u depresiju...to sto se preispitujes i pokusavas da razumes svoje dozivljaje, iste ne menja...treba da prihvatis svoje emocije i suocis se s njima...to je jedini nacin.
I u tome moze da ti pomogne dobar psihoterapeut...da se resis svega sto te sprecava da odustanes od tog unutrasnjeg konflikta, koji nije posledica straha od odbijanja.

 

[tropicoflame]

ne treba niko da ti pomaze...jednostavno se iskljucis dok ne pronadjes gde si gresio.

 

[gost 360768]

Da to svako moze, niko ne bi imao problem...

 

[tropicoflame]

onda potrazis pomoc prijatelja
koji ce to da odradi uz simbolicnu nadoknadu nematerijalne prirode

 

[gost 360768]

Koji prijatelj je toliko divan da usput sjebe i sebe...