(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
STO ŽIVOTA – 4. DEO
Evo…..već dugo stoji započet tekst I nikako da ga završim...sve nešto čekam....sad mi je jasno šta sam čekala...sazrevanje, još jedna faza.
Zapravo ljubav se, po meni, i bar u meni, a vidim i u njemu, menja godinama na bolje ili na gore, raste ili se smanjuje, zri nekako....ljubav se menja sa svim proživljenim i doživljenim... poprima oblike trenutnog života.Tako je kod svih, samo kada bi hteli da malo dublje analiziraju. Takva je i ljubav...promenljiva , nekad jača, nekad slabija, nekad do pucanja nabijena erotikom, nekad nežna, nekad smerna, besna ili uplakana.....nekad je strasna toliko da to boli.....nekad je to samo osmeh ili zagrljaj u kome nestanem.....nekad je pogled koji procenjuje kako sam kada se vratim posle 14-16 sati u kancelariji ili kada se on vrati u zoru....a nedelja je i ja ne radim...pa se ljubav samo ušunja u krevet i .......uzdah se zazeleni. Nekad je to skuvana kafa i žubor fontane...smeh poroda što brzo poljubi svaku ružu jer žuri...ili svadja detinja i mirenje....i kamen na kome stoji lajavo čudo....nekad je to ruka prebačena preko mog boka......ruka što kaže „tu sam“....jutarnji dodir što budi uspavanu kožu .....i miris žita.....i nervoza i prepirka i ubrana prva voćka....ili strast kad samo dodirom ruke kažemo želju....nekad je samo pogled na buket ruža u kancelariji dovoljan da me otera kući u zagrljaj.....nekad je ljubav obrisana suza sa moje duše što je velike ruke obrišu najmekšim ljubavnim peškirom...ili u stotinama predjenih kilometara pod bolom samo zato što ja moram da se sklonim jer počinjem da pucam po šavovima od lepote života ...ili kad napustiš lečenje jer trebaš svojoj porodici....po glasu zna iako se toliko trudim da glumim.....Ljubav je u jednom jedinom pokretu ruke koji me privuče sebi i govori „ ne plaši se“ dok šćućurena ležim bez misli i pokreta.....prošlost i užas sadašnjosti ....uz tiho stenjanje, jer mu okretanje izaziva bol, ruka me traži po velikom krevetu i niz ledja mi krene ljubav i ne....ne plašim se tako ušuškana dok me njegov dah ljubi u kosu....onda bol postane jak i on mora opet da se okrene.....ja se odmaknem da mu ne smetam...evo opet ruke koja me privuče....“tu sam“ ....“ali boli te kad tako ležiš“.....“ššššššš...nema veze“ kaže ruka ..i samo me zagrli ...i tako iz noći u noć, sve dok nisam počela da spavam ponovo u komadu mojih nekoliko sati.........to me grli trideset godina ljubavi ...moj čovek.
Da, ljubav zri......u ovim godinama je ona prava, kada se zna ceniti i učinjeno, i pogled, i pokret i dodir i reč..i muškarac i čovek.....kada vreme poprima neku drugu dimenziju...kada misao ima svoju vrednost....kada sve ima svoju vrednost i kada nas godine i život naučiše da to cenimo.
I sad, dok sredjujem ovaj tekst, 06.09.2010. oko 20 sati, ja sam u kancelariji još uvek a on je van grada....
Prodje nam život u rokovima i smenama, u moranjima i listi prioriteta, bez normalnih vikenda i praznika ...ali tako je i kod drugih parova. Nemamo klasična radna vremena.....mnogo smo rastavljeni zbog svojih poslova. Navikli smo na razdvojenost, na samostalnost koju je razdvojenost donela i oblikovala nas. Oboje smo jaki, organizatori i mnogo je napora, razumevanja, tolerancije i ljubavi sa obe strane trebalo da sve ove godine ostanemo skupa a da ostanemo svoji....jer ljudi lako potonu jedno u drugo....ili u život. Daleko od toga da je sve med i mleko, da se ne prepiremo...taman posla....različiti ljidi različito misle i osećaju pa makar bili i u braku i normalne su razmirice. Stvar je u tome kako ta neslaganja pomiriti i pretvoriti u zajednički cilj a da ljubav ne pretvoriš u neljubav.....ako je ikako moguće. Životi i sudbine.....i ne pišem ovo da se žalim.....bože sačuvaj....ponovila bih sve da mogu, svaki dan i svaki sekund i lep i ružan jer je naš i deo je svih nas. Samo želim da objasnim da nemamo svakodnevicu kao većina bračnih parova.
Uz ovakav život, nekako sve dobija drugačije značenje.....sve je intenzivnije i naučite da cenite trenutak, pola sata, sat, popijenu kafu i razgovor, svaki sat u radionici, svaki postavljen kamen, naučite da cenite ljude koji su pravo iz noćne smene došli da vam pomognu, i motiku ceniš jednako kao i olovku, osmeh kao i suzu i da pružena ruka ne znači uvek „daj“ nego i „izvolite“.....
PS Pa, čitači moji dragi…..ostalo mi je da kažem, ako nekom do sad nije jasno, hahahaha da je Maca čovek koji zajedno sa mnom piše sve ove reči o običnom životu i običnim ljubavima.....dobro....ja sam glavna u pisanju hahahaaha
