Stevan Raičković

  • Začetnik teme Začetnik teme Lada
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke…)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)

spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.

Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš.

(U mojoj glavi stanuješ)
 
SLIKA U RODITELJSKOM DOMU

O ta slika na ogromnom zidu
Hladnog, skoro opustelog doma:
Dva rošava stabla i put boje hroma
Sa nekim kolima što nikud ne idu.

Tu je i reka (al mrtvo korito):
Samo srebrost šljunka, pesak, trulost panja
I čudna svetlost – ni sutonja ni danja
Što se kroz lišće cedi ko kroz sito.

Pamtim i jednu ravan punu hlada
Kao odmaknutu od sveta i vike
Rođenu za glavu zbunjenu od grada.

Mamim još nešto u mozgu sa te slike:
U dnu je crven krov, pa oblak, deo plota –
Čas boje smrti, čas boje života.

Stevan Raičković
 
LIVADA

U ovoj livadi poznajem ja već mnoge vlati.
Juče je ova, u suton, bila travka svijena.
Sad ima žute ivice i suve kad ih dirnem.
Kad gledam iz daljine u zeleno: ona se sama zlati.
Iznad usana mi je već miris sena:
Sutra ću i druge izbrojati.
U ovoj livadi do žbuna ima devet mravinjaka.
Prođem i gurnem nogom a zemlja se zacrni.
Onda podignem glavu i gledam igru oblaka.
Ja znam kolika je livada:
Kada se raskoračim pređem je u dvanaest koraka.
Na žbun mogu da stanu tri ptice najviše.
Kad pođem prema njemu: prvo jedna poleti.
Pogledam za njom u nebo:
I dve se izgubiše.
Onda razbijam glavu na šta me to podseti.
I najbolje je u suton kad počne mrak da pada:
Onda mi se učini da šapuće livada.
Napregnem uho i slušam.
Meni je sasvim dobro u livadi.
Sednem na vlati
I puna mi je duša.

Stevan Raičković
 
NA SEPTEMBARSKOJ PLAŽI

U Herceg-Novom 1991.
Ne znam da li da stojim?
Ne znam da li da bežim?
(Ja se pomalo bojim
Na ovom pesku dok ležim.)
Da li da krenem Bogu?
Ili okrenem vragu?
Da maknem nekud nogu
Il‘ stojim u svom tragu?
Sam nasred žala
Sa glavom koja štrči
Pod suncem što je loče:
Kao u zevu ala
Ja čekam da se svrši
I ovo što ne poče.

Stevan Raičković
 
O VODI

Kad vode osete da prilazim one postaju mirne,
Izjednače se sa mnom i ja postajem kao one.
(Znam: to mi se tako samo učini. Ali to je duboko
u meni,

Toliko duboko da poverujem da je tako.)
Evo ih: sada imaju moje oči i zamišljeno gledaju,
Imaju moje ruke i ne znaju šta će s dubinama.

I moje noge imaju: i stoje zapanjeno
Sa ohladnelim stopalima ukočenim na dnu
Gde raste mali kamen, zemlja, spirala trave
I dva okrugla sjaja potonula iz mene.
Sad: idu mi u susret dve ribe i belasaju snegom
slabina

I baš kod prstiju se lome i grade pravi ugao.
… Meka je mahovina vode i guta moj potiljak

Dok mirno otplovljujem kao stablo tišine.
Jedan prst svetlosti, pružen iz daljine sunca,
Pokušava da mi obnaži oči i pronađe gledanje.
Dole, ispod mene, sad već nevidljive ribe
Stvaraju geometriju koja se za tren rastura.

Stevan Raičković
 
NEBO

U toj dubini
Plavoj
I bez ruba
Tražio sam,odavno,
Goluba.
Al sve što se iznad diglo
Nestalo je.
Gore su još samo plave boje.
Tražiću ga još po krugu
Vrtoglavom:
Makar oči izgubio
Sam
U plavom.

Stevan Raičković
 
KNJIGE

Opkolile me noćas knjige –
Zure u mene iz svog praha.
Ćutljive – ko od strašne brige.
Zbijene – ko od teškog straha.

Ja znam da svaka kao živa
(Mada neima oka, uha!)
Za mene neki govor skriva
U nepomičnoj urni duha.

I sve što gledam u njih dublje
Sve mi se manje mrtvim čine
Te škrinje mraka, tajne zublje.

Jedne me mame, druge plaše –
Neznanim glasom ko iz tmine:
Uđi u mrtvo carstvo naše!

Stevan Raičković
 
POSLE KIŠE

Nisi sam:
Pored tebe rastu travke i savijaju se.
Tri šiljata lista nešto čudno šume.
Skakavac je skočio sa busena na cvet.
Otkinut rep guštera je novi stanovnik:
Niko sem tebe ne zna da se umnožio svet.
Nisi sam.
Gaziš trulo lišće bosim nogama.
Pod petom si prelomio prut:
Jedna ptica prhnu preko tvoga ramena.
Prislonio si uho dole:
Ti bi sad da čuješ pesmu kamena.
Nisi sam.
Kome li se tvoje oči smeškaju?
Možda misliš da te ostavio um?
Opet gledaš crnu zemlju što se puši.
Nešto se dešava sad u tvojoj duši.
Možda ti već čuješ zlatni žitni šum?

Stevan Raičković
 
Krug nežnosti

Desi se, kao živ, da me posmatra neki cvet
I da je vazduh topao i kao jedan pogled plav
I onda zaželim: da prođem otvoren kroz svet
I da svemu prinesem pozdrav.

Iz ove ljubavi što nosim, neprekidno,
I obnavljam u telu od rođenja –
Za jedan ljudski osmeh, za jedno cveće žuto,
Za jedan duboki mir kamenja.

Tad mi se tek učini da je zlo prolazno
Pa pomislim: da ima dobrog u svemu,
Da je bez njega promašeno sve, i prazno –
Po jedan puki oblik, samo, u prostoru golemu.

Oči su tad lepe – jer vole i prodiru
Vidovito do svega čega se taknu, okrznu;
U njih, iz sveta, kao u dva mora uviru
Sve dobrote, do kraja, do zvezda što mrznu.

I ja koji sam dotad bivao tih i skroman
(K’o što su mnogi u ovom prostoru gosti)
U svojoj tišini izrastam ogroman
U jedan krug dobra, jedan krug nežnosti

I tako stojim. U svemu. I ovde i – okolo.
I duboko osećam da sam rođen za dobro.
Pa iako me trnje kroz život često bolo
Sve praštam za ovaj cvet što sam ga slučajno obro

Stevan Raičković
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top