BAUK VELIKE SRBIJE
Kako je pitanje razgraničenja unutar Jugoslavije posmatrao četnički ideolog dr Stevan Moljević i da li bi se, da su pobedili četnici, danas zaista graničile Srbija i Slovenija
Bauk Velike Srbije, kojim su komunisti godinama zastrašivali okolne „narode i narodnosti", do danas počinje i završava se čuvenom mapom glavnog četničkog ideologa dr Stevana Moljevića. Savremeni istoričari ocenjuju Moljevićev program kao „vrlo radikalan i stoga dosta nerealan", jer je „izrazio aspiracije da se u srpsku etničku jedinicu uključe i delovi susednih država u kojima žive Srbi". Zato se taj program „mogao sprovesti samo silom", dok je „avnojevsko rešenje nacionalnog pitanja bilo daleko prihvatljivije za druge jugoslovenske narode i nacionalne manjine" (kao da ono nije sprovedeno silom!).
Može se reći da ovakvo mišljenje o Moljeviću danas imaju svi bitni politički faktori u Srbiji. Izuzetak je, naravno, Srpska radikalna stranka, koja ga pominje u kompletu sa zapadnim srpskim granicama na liniji Karlobag - Ogulin - Karlovac - Virovitica, mada on nije tražio baš takvo razgraničenje.
Kako je, najpre, Moljević definisao granice Kraljevine Jugoslavije?
Kada je reč o spoljnim međama, tražio je da se državi priključe delovi severne Albanije, sa izlazom na Jadran, zatim delovi Bugarske (Ćustendil i Vidin), Rumunije (Temišvar), Mađarske (Pečuj i Segedin), Austrije (Koruška) i Italije (Istra i Rijeka).
Kada je reč o srpskoj federalnoj jedinici u okviru Kraljevine Jugoslavije, Moljević je tražio da u nju uđu i Crna Gora, Bosna i Hercegovina, severna Dalmacija sa Zadrom i okolnim ostrvima, južna Dalmacija sa jadranskom obalom od Ploča do ispod Šibenika, srpski deo Like, Banije i Korduna, deo zapadne Slavonije (Pakrac), deo istočne Slavonije (Vukovar, Osijek, Vinkovci) i Baranja, dok bi Dubrovnik imao poseban status.
Za razliku od svojih prethodnika iz doba komunizma, današnji zvanični istoričari tvrde da se četnički pokret u poslednjoj fazi rata odrekao navedenih Moljevićevih predloga. To se navodno desilo na Svetosavskom kongresu, održanom u selu Ba kod Ljiga, od 26. do 28. januara 1944. godine. Oni pišu da je Svetosavska rezolucija, izglasana poslednjeg dana kongresa, bila „fleksibilnija" od Moljevićevog programa, jer u njoj nije bilo „pretenzija da se Srbiji pripoje delovi Mađarske, Rumunije, Bugarske i Albanije u kojima žive Srbi". (Unutrašnje razgraničenje na kongresu nije precizirano, sem da se ne priznaje proširenje Banovine Hrvatske iz 1939. godine.)
Kao prvo, istoričari ovde gube iz vida da se u Svetosavskoj rezoluciji govori o granicama Jugoslavije, a ne Srbije. Drugo, u Rezoluciji ipak postoji zahtev da se Kraljevini Jugoslaviji pripoje delovi Mađarske, Rumunije, Bugarske, Albanije, Austrije i Italije, ali oni to jednostavno nisu uočili. Istoričari citiraju deo Rezolucije u kome se traži proširenje države najmanje prema zahtevu delegacije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji održanoj 1919. i 1920. godine u Parizu, ali, tipično za njih, nisu se potrudili da provere kakvi su ti zahtevi bili. Dešavalo se čak da su profesori na univerzitetima hvalili Svetosavsku rezoluciju kao dokaz da ravnogorci „ipak nisu bili toliko ekstremni", kao što se tvrdilo minulih decenija.
Dakle, minimalno proširenje države traženo u Parizu, a potom i u Rapalu, posle Prvog svetskog rata, sadržalo je upravo to: zahtev da se Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca pripoje delovi navedenih država. Tako je svima poznata Moljevićeva mapa iz Drugog svetskog rata zapravo Pašićeva mapa nastala posle Prvog svetskog rata. Drugim rečima, ustanove Kraljevine Jugoslavije, a među njima i Svetosavski kongres, samo su poštovale kontinuitet državne politike.
Šef delegacije na Mirovnoj konferenciji u Parizu bio je glavom i bradom Nikola Pašić, koji je u svom timu okupio najeminentnije stručnjake toga doba: Jovana Cvijića (koji je vodio glavnu reč prilikom crtanja mapa), Slobodana Jovanovića, Tihomira Đorđevića, Aleksandra Belića, Stanoja Stanojevića, itd. Glavni hrvatski predstavnik bio je Trumbić, a slovenački Smodlaka. Prema zapisniku sa brojnih sastanaka, hrvatski i slovenački deo delegacije tražio je od Pašića da se odrekne od zahteva za proširenje države na istoku, kako bi se lakše dobila proširenja na zapadu, koja su išla u korist hrvatske i slovenačke federalne jedinice.
Prilikom određivanja novih granica uzimani su u obzir etnički, ekonomski i drugi faktori, ali su teritorije tražene i kao vid ratne odštete. Za svaki svoj zahtev, iznet pred velikim silama, delegacija je imala opširno i dokumentovano obrazloženje. Svoja obrazloženja imale su i delegacije drugih država, a u principu svi su tražili više nego što su očekivali da će dobiti. Razume se, pravo da nešto traže, i da uopšte učestvuju na mirovnim konferencijama, imale su samo države pobedničkog tabora, u koji je Srbija uvela i promovisala i Hrvatsku i Sloveniju. Države gubitničkog tabora postavljale su granice prema sopstvenom nahođenju u periodima svoje nadmoći, na osvojenim teritorijama, a to je bilo dok ratovi nisu okončani (u našem slučaju, od 1915. do 1918. i kasnije od 1941. do 1945).
Zahtevi Pašićeve, kao ni ostalih delegacija, nisu smatrali ekstremnim, već je to bilo uobičajeno ponašanje u svetu politike. Isti je slučaj i sa Svetosavskom rezolucijom, za koju su glasali predstavnici svih srpskih i slovenačkih parlamentarnih stranaka. Koliko je etiketa „ekstremizam" stvar političkog trenutka najbolje se vidi na primeru unutrašnjih granica. Dok su zapadni saveznici bili na strani jugoslovenske vlade u Londonu i jugoslovenske vojske, odnosno četnika, smatralo se normalnim postavljanje granice srpske federalne jedinice na reci Kupi. U Dražinoj Vrhovnoj komandi čak je bila oformljena komisija za razgraničenje Srba i Hrvata. Šef srpske delegacije bio je dr Stevan Moljević, a hrvatske britanski major Bil Hadson. Moljević i Hadson žestoko su se sukobljavali oko svakog sela u dolini reke Kupe, boreći se da ono „pređe" na ovu ili onu stranu. Sem zapadnih sila, ovakvo razgraničenje podržavali su i domaći anacionalni političari, poput predsednika Demokratske stranke dr Milana Grola. Čak je i dr Ivan Šubašić, predratni ban Banovine Hrvatske, komunistički koncept izdvajanja Makedonije i Crne Gore nazvao „antisrpskim". Prema tome, dok se u to doba ekstremizmom smatralo postavljanje zapadne granice Srbije na Drini - potom, kada su komunisti proglašeni pobednicima i kada im je dozvoljeno da crtaju mape, ekstremnom je proglašena već i pomisao na granice na Kupi.
HRVATSKO-SLOVENAČKA GRANICA
Hrvatski istoričar dr Jozo Tomašević piše: „Da su pobijedili, četnici bi najverovatnije sproveli svoj raniji program - to jest, definirali bi granice Srbije jednostrano i stavili bi Hrvate i Slovence pred gotov čin, s obzirom na srpsku jedinicu". Ovu konstataciju obara već i sama logika, pošto četnici nikako nisu mogli da definišu granicu srpske federalne jedinice na štetu Slovenije, jer se Srbija i Slovenija ne graniče. Slovenci se u ovom procesu nisu nalazili uz Hrvate, već uz Srbe. Primera radi, komandantu slovenačkih četnika, majoru Karlu Novaku, opovrgavajući jednu klevetu koju su širili klerikalci, Draža je 24. juna 1943. godine pisao: „Iako sam ja Srbin, mi svi radimo za Jugoslaviju i u njoj Veliku Sloveniju". Na Moljevićevoj mapi, Istra i Rijeka priključeni su Sloveniji, a ne Hrvatskoj. Kako je Sloveniji priključena i Štajerska, ona je u ovoj opciji bila veća od Hrvatske. U četničkim redovima i inače se koristio termin „uža Hrvatska", dok su komunisti govorili „uža Srbija".
Толико о озбиљности Срба.
