Starinarnica

PRISUSTVO

A ti , okamenjena sumnjom da vise ne postojis,sto ti vrlo dobro znas,i snalazis se tako da si sama sebi majka.Dozvoljavas devojcici da bude kraljicada zatvara i otvara prozore kao u nekom ritualukoji postuji gosti, sluge i daleki gledaoci.Pa ipak ona, ona, ta devojcica,dovoljno je da za trenutak bude zapostavljena,pa da se zauvek oseti izgubljenom;ah, ne na nepomicnim ostrvimavec na teroru ne-postojanja vetar prelazi;bozanstveni vetarkoji ne ozdravljuje, vec razboljeva sve vise i vise;i ti pokusavas da je zaustavis,nju koja hoce da se vrati,ali, nema ni jednog dana, jednog sata, jednog trenutkau kojem tak ocajnicki napor moze da stane;hvatas se za slamku izazivajuci u meni zelju da te poljubim.

Pjer Paolo Pazolini
2d0c976e62e867e26225458756c247d96c7f4d33.jpg
 
Šumarci gde - Edgar Alan Po

Šumarci gde, u snovima, gledam
ptice čija radost ječi,
jesu usne – tvoj napev jedan
usnama stvorenih reči -
Tvoje oči, optočene u nebu srca,
tad spuste pogled modar,
o bože, na moj duh koji grca,
kao sjaj zvezda na odar -
tvoje – tvoje srce! – budim se i dišem
i spavam da sanjam do dana
istine koju zlato ne može kupit više
svim svojim tričarijama.
 
DA NE BUDU VIŠE SAMI

Kao talas crnih ptica oni su igrali u noći
Srce im je čisto nije se videlo dobro
Ko je od njih momak a ko devojka

Svi su imali puške o ramenu

Uhvatili se u kolo i igrali i pevali
Stari napev na nov glas pesmu o slobodi
I tama je time bila ozarena i ona se blistala

Neprijatelj se bio uspavao

A odjek je ponavljao njihovu ljubav za životom
I njihova mladost bila je kao beksrajna obala
Na kojoj more nudi sve poljupce ovog sveta

Malo je njih videlo more

Međutim lepo živeti putovanje je bez graničnih međa
Živeli su dobro živeći između sebe i za svoju braću
Za svoju braću odasvud oni su o njima snevali glasno

A planina se spuštala ka ravnici i morskoj obali
Preživljavajući njihove snove i njihova luda postignuća
Dok se ruka primicala ruci kao izvor moru.

Pol Elijar
 

Ne daj da te prevari pogrešni vrač pogađac, lažljivi čitač zvezda,
koji od silnog gledanja u ovozemaljske stvari, ređe nego ti vidi nebo.

Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi svestan da si slobodan.
Ono što osećaš i kao najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si obuhvaćen.

Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak kad nisi svestan pesme.
I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš.


t95xO3V.jpg


Mika Antić
 
5a34d7b391fbcc23e71499300621bcca.jpg







Sećaš li se Barbara, padala je kiša neprestana
nad Brestom toga dana, a ti si išla nasmejana
pokisla, ozarena, očarana, pod krupnim kapima kiše
seti se Barbara, sretoh te u ulici Sijama
smejala si se, i ja sam se smejao

sećaš li se Barbara
Nisam te poznavao, nisi ni ti mene
sećaš li se, sećaš li se toga dana
i ne zaboravi ga.
Jedan čovek ispod neke kapije, zaklonjen
viknuo je tvoje ime, Barbara
a ti si potrčala njemu po kiši
pokisla, ozarena, očarana
i bacila si mu se u zagrljaj

Sećaš li se Barbara,
ne ljuti se što ti kažem ti
jer ti kažem svakom koga volim
pa čak iako ga ne poznajem.
Sećaš li se Barbara i ne zaboravi nikad
tu kišu tako bledu i tako srećnu
tu kišu nad morem, nad arsenalom
nad brodom iz Cezana

Oh, Barbara
velika je svinjarija taj Rat i šta je sa tobom
sada
pod kišom od gvožđa, vatre, čelika, krvi
A onaj koji te je stezao u zagrljaju, zaljubljeno
da li je umro, nestao il je još živ

Oh, Barbara
još uvek kiša pada nad Brestom kao što je padala
nekada
Ali nije to isto, jer sve je porušeno
To su samo posmrtne kapi kiše, užasne i očajne
A nije ni onaj potop kiše, gvožđa, čelika, krvi
već prosto kiša iz oblaka koji nestaju kao psi
kao psi koje donosi vodena struja iz Bresta
da istrunu negde daleko, vrlo daleko od Bresta,
od koga nije ostalo ništa.



Žak Prever(Barbara)
 
Ogledalo

Posrebreno sam i egzaktno. Nemam predrasuda.
Što god vidim odmah progutam.
Onakvo kakvo je, nezamućeno ljubavlju ili nedopadanjem.

Nisam okrutno, samo istinoljubivo-
Oko malenog boga, četvorougaono.
Vreme provodim uglavnom meditirajući o suprotnom zidu.

Ružicast je, s flekama. Tako ga dugo gledam
Da pomisljam da je delić moga srca. Ali on treperi.
Stalno nas razdvajaju lica i pomrčina.

Sad sam jezero. Jedna žena se svija nada mnom
Tražeći moje potvrde za ono što stvarno jeste.
Zatim se okreće onim lažovima, svećama i luni.
Vidim joj leđa i verno ih odslikavam.
Nagrađuje me suzama i pokretima ruku.
Važno sam joj. Dolazi i odlazi.
Njeno to lice svakog jutra smenjuje tamu.
U meni je mladu devojku utopila, i iz mene se jedna
starica uzdiže prema njoj, poput strašne ribe.

Silvija Plat
 
Jednostavno, volim te - Phil Bosmans
Niko drugi nije kao ti.
Ti si svojevrstan, jednostavan,
posve orginalan i neponovljiv.
Ne verujes to,
ali niko drugi nije kao ti -
odveka doveka.
I svaki covek koga volis
nije nikakav obican covek.
Iz njega zraci
neobicna privlacna snaga.
I ti po njemu postajes
na neki nacin drugciji.
Mozes mu cak reci :
Sto se mene tice,
ne moras biti nepogresiv,
bez gresaka i savrsen, jer:
ja te jednostavno volim.
 
Ne budi daleko od mene - Pablo Neruda
Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i cekat cu te na nekoj stanici
kad negdje daleko usnu valovi.

Nemoj otici ni samo jedan cas, jer tada,
u tom casu, spoje se kapi nesanice
i mozda ce sav dim sto trazi svoju kucu
doci da ubije i moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje vjede u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otici ces tako daleko

da cu obici zemlju ispitujuci
hoces li se vratiti ili me ostaviti da umrem.
 
Dok to spava

abe7b379505b584f9bb7dfd9a2d457fb.jpg



Gde ću sa ovim svojim bolom?
Bežim, ali uvek je uz mene.

Pa me rascepi, izvrni me-
Ima unutra nečeg što vrišti i viče.
A bol me i dalje mrzi
Pa me ti grli dok to spava.

Baš kao kletva, baš kao pas lutalica...
Jednom ga nahraniš i ostane pored tebe-

Pa me ti rascepi, ali pazi se-
Unutra ima nečeg čega nije briga,
A prljavština me i dalje blati,
Pa me peri dok ne budem čist.

To te steže, te me ti zagrli....
To te blati, te me ti zagrli.....
To te mrzi, te me ti zagrli....
To te grli, te ti mene zagrli.....
Dok to spava....

Reci mi zašto si mene odabralo?
Ne želim tvoj stisak,!
Ne želim tvoju pohlepu!
Ne želim!

Sebe ću rascepiti, oteraću te-
Više nećeš nikoga povrediti.
A strah me i dalje trese,
Pa me grli dok to spava.

To te steže, te me ti zagrli....
To te blati, te me ti zagrli....
To te mrzi, te me ti zagrli....
To te grli, grli te,
grli te dok to spava....

Ne želim to!

Pa me ti rascepi, ali pazi se-
Unutra ima nečeg čega nije briga,
A prljavština me i dalje blati,
Pa me peri dok ne budem čist.
Sebe ću rascepiti,
oteraću te-
Više nećeš nikoga povrediti,
A mržnja me i dalje oblikuje,
Pa me ti zagrli
Dok to spava.....

Metallica
 
Glas koji peva u vrtovima

Kako da ulovim taj glas što ispliva iz mene
Kao ptica iz neba, i otuđi se sasvim,
Dovoljan sebi i svestan svog postojanja,
Taj glas što se nevino ruga svom zavičaju
Od krvi i mekog nepoznavanja, kada peva
Negde u svojoj čistoj okolini, koju ne mogu
Da napipam ranjavim prstima, da omeđim
Dugo varanim pogledom (da li na vrhu
Stepenica?) Kako da ulovim taj glas
Rođen nekada u mestu mog prvog buđenja
Kao čudni i slepi stranac što brze sazreva,
Glas koji sada peva u zelenom prostoru
Vrtova s one strane sluha, u pticu preobražen.
Bojažljivo, da ne povredim neke zakone
Koje ne poznajem, šuljam se pored zidova,
Rešetkastih zidova jave, s prvim tragovima
Mravkastog umora u pokretima udova.
Kome da priznam uzaludni lov, koga da pitam,
Koga, u ravnici od sunca i plavog katrana,
Koga, na klupi u skamenjenom drvoredu,
Koga da pitam za glas u vrtovima?
Ljudi stavljaju ruke na naviknute stolove,
Umaču hleb u so, smeju se ili odlaze,
Obično kroz vrata, i nestaju u sebi,
Ili bez sebe. A oni mrtvi, koje se bojim
Da pitam jer mozda suviše, suviše znaju,
Oni nas ne primećuju jer su zauzeti
Pažljivim rasklapanjem svojih bivših sudbina
Kao časovničari, svejedno izvan vrtova.
Ostaje ipak mozda jedno stablo na vetru,
Jedna ulica, i malo zrelosti trajanja,
Neke slomljene igračke, i ostaje glas,
Glas koji je nekada stanovao ovde,
A sada peva u vrtovima.

Ivan V. Lalic
 
Drzi li rumenilo jutra

Drzi li rumenilo jutra
srce noci
cvrsto na svojim grudima?
Brine li se more
o mrtvima u svojim dubinama?
Poput zore
uzdise se moja dusa,
neoklopljena i nevezana.
Poput neumornog mora
ponire moje srce
u moje dubine,
u potonule olupine
brodovlja i zemlje.
Ne lijepim se na ono
sto se lijepi za moje pete.
Hranim se letom
u nedokucive visine.

Halil Dzubran
 
Goran Veselinović - PRIJE TEBE

neke su se riječi motale
oko moje glave
pazeći da ne povrijede
tišinu zapaljenog vrta

i svijet je bio začuđeno mjesto
gdje su nemušte zvijezde
bile zauvijek osuđene
na žmirkanje u pogrešnim
pravcima

a onda si najednom odlučila ti
da me probudiš iz pogrešnih snova
dajući mi svoje igračke
od čiste i neprozirne zaljubljenosti
koju sam istog trena stavio u sebe
na mjesto koje i danas postoji
kao moje najdraže svetilište

i nisam te izmislio kao što to
mnogi pjesnici rade…!

i znao sam sve ljubavne pjesme
svaku tačku, zarez, misao,
sve sam znao kao dijete
koje na školskoj priredbi
recituje svoju omiljenu pjesmu

sve sam znao ali ništa nisam rauzumio…

sve dok nisi došla ti…

sjećam se kako me je nervirao onaj Antić
sa svojim vječno zaljubljenim pjesmama
i onaj Drainac sa svojom dalekom Marijom
i onaj Zubac što je nekad davno volio neku
Svjetlanu u Mostaru pod modrim kišama
a danas su svi ti divni ljudi za mene bogovi
jer si me ti naučila da razumijem jezik ljubavi
koji je isti za sve ljude
koji je isti za sva srca

eto kakav sam ti ja bio
sve dok nisi došla ti

sve dok nisi došla ti…
 
MARIJA



Sve sam znao što je bilo oko Marije

Najtanji hlad u podne,

Njen vrt i šum vratnica

Znao sam u koji sat će doći

I koja je i kada na

Grani zapevala ptica.

I kad je tužna po koraku sam poznao

I kad je tužna i kad je najveselija

I srca sve zaljubljena

Da nekog voli Marija.

Sve sam znao šta je bilo oko Marije

I plakao sam jednom kad je ona plakala

I dugo bih posle

Kad bi ona otišla.

Stajao sam na mestu na kome je ona stajala.

Ko zna gde je sada moja Marija?

Ima jedna livada zelena i potok,

U potoku se možda ogleda.

Ko zna gde je Marija?

Raskršće seosko, noć šumi leska,

Stoji bela od meseca i zvezda

Marija kad bi znala noć moju bez zvezda

Da li bi bar jednu suzu pustila

Bar jednu suzu Marija?
Branko V. Radicevic
 
SLUČAJNO

Slučajno sam te video večeri neke,
slučajno te zavoleo sledećeg dana,
i slučajno si otišla iz mog života,
mada razlog za to nisi znala.

Sve je proteklo tako brzo,
slučajno si me ljubila devojko lažna,
zašto sam morao da te zavolim,
kad slučajno si mi bila toliko važna.

I mrzim,i volim,i tebe nemam,
slučajno mržnja i ljubav se bore,
slučajno ne mogu više da živim,
dok gledam druge kako se vole.

I ničeg nema,i zvona zvone,
novo je jutro,novi je dan,
hteo bih da sam sve sanjao samo,
al' suviše boli da bio bi san.


Saleal
 
Na tebe mislim kad u zvezde gledam.
Pred tobom srce odma’ bih da predam,
a ti kao knjiga sa bezbroj strana,
još uvek nova i nepročitana.
Mnogi su pokušali da te pročitaju,
zašto su pokušavali i sad se pitaju.
Nisu shvatili šta piše na prvoj strani,
dalje da čitaju, tvoje srce brani.
Naleti moji da te osvojim bili su snažni,
naspram njih, svi ostali bilu su lažni.
Drugi, neogrebano srce izvukli su svoje,
na hiljade komada rastrgano moje.
Lek za moje rane imaš samo ti,
okreni mi drugu stranu, moja svetlosti!
Ne dozvoli, pored reke da osećam se žedno,
nek se srca naša spoje i kucaju kao jedno.

Dragan Đurašinović - Svetlost mog života
 
Uteha

Ostati u malom
gradu
gde smo rođeni
to znači moći
nesmetano
zamišljenim očima
pratiti mene
voljenih
stvari:
linjanje kuća
u kojima smo
nekad
s ocem i majkom
stanovali,
pucanje drveta
duž đačkog
šetališta,
brižno sivljenje
poudavanih
devojaka.

Aleksandar Tišma
 

65 - Rabindranat Tagore​

Zoveš li me ti to ponovo?
Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.
Zoveš li me ti to?
Sav svoj dan dao sam ti,svirepa vladarko,moraš li me lišiti i noći moje?
Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.
Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?
Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?
I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?

Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?
Moraš li me zvati, nemirnice?
Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.
Neka žižak gori u samotnoj kući.
Neka splav vrati domovima umorne radnike.
Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv.
 

Ne bira se ljubav - Pero Zubac​

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.
 

Okrutni oprostaj - Vincenzo Cardarelli​

Upoznao sam te okrutnu na rastanku.
Videh te kako odlaziš
Kao vojnik koji u smrt ide
Bez milosti za onog ko ostaje.

U tom času nisam imao snage da te pogledam.
Od tebe, zatim, ni glasa više, samo tvoja slika,
Neumorni drug, i tvoja šutnja
Zastrašujuća kao bunar bez dna.

Zanosim se da bi me ponovo
Mogla zavoleti
I trazim te i čekam da se vratiš,
Da bih te video izmenjenu
I ljutit ćeš se na me
Što sam se usudio da ti prkosim
U ljubavi i sasvim nepotrebno.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top