Svakom mestu koje se nalazi na obodu velikog grada ovakav položaj donosi prednost, ali i poneku manu. Temerinčani su navikli i na jedno i na drugo
Zapravo, kada bolje razmislimo, u Vojvodini možda nema jednostavnijeg, a čudnijeg mesta od Temerina! S jedne strane nalik je našoj verziji Batajnice. Tipično tranzitno mesto, organizovano duž glavne ulice koja vodi ka velikom gradu. A opet…? Jeste li, na primer, znali da je po broju stanovnika Temerin veći od Stare Pazove i Sente? Onda vi kažete – pa da, ali Pazova i Senta imaju ozbiljnu istoriju. Tu sam vas čekao! Još 1786. Temerin je imao 215 srpskih domova (svaki s najmanje deset čeljadi). U njemu je služilo pet pravoslavnih sveštenika odjednom. Imali su zidanu crkvu posvećenu Vaznesenju Gospodnjem. Jedan od crkvenih đaka bio je ni manje ni više nego Lukijan Mušicki, episkop, književnik i Vukov saradnik. Rođen je u Temerinu 1777. godine. Kada je Temerin 1796. prodat grofu Šandoru Sečenju (eno mu ga i danas dvorac u parku), ovaj je pokušao da Srbe pretvori u jobađe (kmetove). Ne želeći na to da pristanu, 1.610 Srba spakovalo je stvari, razmontiralo crkvu ciglu po ciglu i – otišlo. Budući da su se selili na Đurđevdan, mestu na kom su se skrasili, i na kom su ponovo „sklopili“ crkvu, dali su ime – Đurđevo. Tako su današnji stanovnici Đurđeva, zapravo – temerinski imigranti! Ovakvih pikanterija kroz istoriju ima koliko hoćeš.
A ako kao krunski argument potegnete činjenicu da se selo od grada razlikuje po načinu privređivanja, pretpostavljajući kako se ovdašnji paori moraju razlikovati od ulickanih varošlija – opet ćete biti u problemu. Osamdesetih godina, dve trećine prihoda Temerincima je dolazilo od ovdašnje industrije. Samo metaloprerađivački kompleks zapošljavao je preko 1.000 radnika. Sasvim konkretno, poljoprivreda je upošljavala 700 a industrija 1.600 radnika. Ove brojke danas naravno nisu tako impresivne. Ipak, Temerinu se i danas, kada je privreda u pitanju, ima na čemu pozavideti.
Obrni-okreni, Temerin ima sve. Kada smo seli u „Stari Rubin“, uverili smo se da ima čak i svoju „temerinsku šniclu“. Vuče na Karađorđevu, ali onako punjena sirom, pečurkama i pečenicom, ipak predstavlja endemsku pojavu ovdašnjih ugostitelja. Ceo život proveli smo u Novom Sadu, 18 kilometara od pomenute šnicle, a putevi su nam se tek sada ukrstili.
Biće, ipak, da je za uopšteno pojednostavljenu sliku o Temerinu najkrivlja ona najduža ulica u državi. Nekadašnja Maršala Tita, današnja Novosadska ulica, dugačka je preko 12 kilometara. Brojevi joj idu od 2 do 694. Da se razumemo, tu ne računamo na 142 broja u Bačkom Jarku, jer se na ulazu u Temerin broji iz početka. Ako mislite da to i nije tako mnogo, krenite peške – pa nam javite kako ste se proveli.
