(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
ŠTA ZLATA VREDI – 2. DEO
Imali smo sreće sa komšilukom. Kada smo zidali, radili, pravili......naše komšije kako ne čuju ništa iz našeg dvorišta, tako dolaze da provere zašto ne radimo. Mir i tišina se nisu podrazumevali već su govorili da se ništa ne dešava.....a to kad smo mi u pitanju nikako nije dobro. Znali su naše planove, satnice, smene, kad koje dete ide u školu jer su išli zajedno sa njihovom decom....znali su raspored vremena i kada je tišina a mi kući.....eto kontrole. Kafa, pitanja šta je, zašto stojimo sa radovima.....nestalo para. Ili ona ili on samo ustaju od stola i bez reči odlaze kući. Vraćaju se posle par minut sa parama. Kažu, imaju u šteku, njima sad ne treba a mi da nastavimo sa radovima i da vratimo kad imamo i odmah Lala kaže Maci....“Ajde, šta čekaš....daj da nešto radimo dok ne padne mrak“. Ovaj moj čovek sedi i ne može da veruje. Insistira na odredjivanju roka....za mesec, dva, već zavisno od sume. Lala viče „ma kad imate vratićete“, ovaj moj ne odustaje od roka....završi se tako što Maca odredi rok . Naravno da smo vraćali po hitnom postupku i to uvek pre roka. Ha.......jednom smo pozajmili poveću sumu. Rok tri meseca na Macino insistiranje. Odradismo posao pre jesenjih kiša i baš tada, kada je ono vreme niti da greješ niti da ne greješ, pa svi dogrevaju kuće na struju poče da nestaje struje u naselju. Katastrofa. Mrak se već rano spušta i taman kad se spusti nestane struje hahahaha Ne smeta to nikom od nas, mislim što nema struje jer svi kuvamo na plin.....ali brate podivljaš sedeći tako u mraku sa svećama i lampama. E, mi onda kod njih na kafu sa delom para da vratimo. Pa posle nekoliko dana opet deo para i opet nema struje. Nakon toga je nastala zajebancija....kako nestane struje Daca kaže „Evo sad će Maca i Maca da dodju da vrate dug“ hahahaha i mi dodjemo. Kad smo vratili novac onda bi zvala telefonom sa pitanjem da li smo sigurni da smo sve pare vratili.....e, onda oni dodju kod nas. Ma jedanput ljudi.
Ja sam oduvek verovala da ima mnogo dobrih ljudi i ljudi sa kojima se nekako pronadjete u svemu....ali da nas ta sreća zadesi i dovede nas da živimo kuća do kuće sa takvim ljudima.......eeee, bogami to je već viša sila udesila. Eto......tako smo zidali. Uvek je Lala bio tu. Dodjemo s posla nas dvoje, Maca je kući, Lala samo ruča i presvuče se i eto ga da pomaže. Isto je bilo šta god da je trebalo njima. Nema toga što bi mog muža sprečilo da na Lalin poziv ne dodje.....ali bukvalno tako nešto ne postoji. Obojica kao momci....preporodili se. Puni elana, volje, snage, ideja......samo smišljaju i naravno rade. Pošto se Lala bavio kolima, autolimarskim poslovima, pored posla u firmi, a bio je bogami ruku pod ruku talentovan za bravariju kao i ovaj moj čovek, lepo su seli, pregledali alat koji imaju i nastavili da kupuju zajedno ono što im je falilo. Znači, ako ti treba velika brusilica a nije u našoj radionici odmah ideš kod Lale u radionicu i tamo nadješ i obratno. Svašta su nakupovali, svakakve skalamerije, radili zajedno......čak su kupili i api ponk i napravili oluke za sve tri kuće......ko će bre da plaća limare.
A kad mene vidi u radionici ili da nešto majstorišem po avliji, umesto pozdrava je bilo „Ženo, uzmi varjaču u ruke“ i smeh....smeh što hrani dušu. Nije voleo moleraj kao ni moj muž. Za to je kod njih bio zadužen njegov stariji brat...a kod nas ja. Gletovanje, farbanje, lakiranje.....sve gde treba da umažu ruke njih dvojica su izbegavali. Ali zato mogu da budu umazani tovatnom mašću samo tako i sretni su. I zato, Lalin stariji brat i ja, kad se razmašemo sa gletericama.....i oboje gletujemo da obe ruke....nema tu samo desnom.....ih.....milina. Novi sloj prekriva stari.....staro rupljivo i neravno nestaje a pomalja se novo.....belo, glatko, sija se na suncu....ima oblik koji želim....i moj znoj i moju snagu....deo mene ....deo mog života ostavljen tu da vekuje....to ja pišem po zidu......kao reči.
Mnogo lepo vreme......mnogo.....radno, nasmejano, suzno, nervozno, ljubavno......vreme stvaranja i sitih duša....život koji grli, doduše snažno, po nekad i grubo....ali ipak grli.
Ima ljudi o kojima vredi uvek pricati ... srecan je onaj ko ih ima u zivotu.
