Како после свега знати да ли да дајеш паре или не?
С једне стране осећам се намагарчено, с друге стране не могу да не помогнем кад сам у могућности.
Дати ове паре Институту за мајку и дете на коме леже деца којој се у овој држави може помоћи, док се у неколико акција прикупљају паре за децу која морају у иностранство јер за њих госпођа двопрезименић нема пара је - грехота и срамота.
Никада не дајем паре институцијама, већ родитељима и деци.
Јер знам да ће их у институцијама појести мрак.
Неће се од ових пара куповати апарати, или и ако се купи биће нешто као замазивање очију.
За то време ми ћемо прикупљати новац за Лану, Иву, Јелену и још много друге деце, деца ће чекати, наде ће бити све мање...
Само могу да кажем: Не дао Бог никоме, па ни мени и мојој породици.
Bez hvatanja za slamku, samo, nek umre!
