- Poruka
- 21.115
Hrana I piće naših predaka bili su mnogo skromniji nego danas, čak I kada je reč o ishrani vođa srpske revolucije u devetnaestom veku. U sačuvanom opisu kuvara na dvoru knjeginje Ljubice, izneti su šturi, ali autentični podaci o jelovniku tog vremena koji svedoče o niskom nivou ishrane tadašnje srpske elite. Učeni ljudi s početka pretprošlog veka, samo su se delimično, u svojim zapisima, osvrtali na ovu temu, kao da im je sve bilo manje važno od događaja tog burnog vremena…
Hrana Vožda Karađorđa bila je izuzetno skromna, a on je, živeći stalno u pokretu, nosio često jelo sa sobom. Buljubaša Petar Jokić ispričao je da je u zastruku (pljosnatoj drvenoj posudi s poklopcem) za pasom uvek nosio papulu… Posnu – sa uljem I tucanim belim lukom, ili mrsnu – zalivenu mašću u kojoj je bilo I malo čvaraka. Pored toga, u vreme mrsa, hranio se I suvim mesom I sirom… Izdašniji je bio samo kad je slavio Svetog Klimenta – prvu slavu Karađorđevića…
Filip Višnjić beleži da je Vožd rano ustajao, molio se Bogu I ispijao čašu rakije, a odmah potom sledio je doručak s malo sira I nešto vise pogače…
U kuhinji kneza Miloša Obrenovića bilo je mnogo vise namirnica. Na knjaževoj trpezi često se mogla naći špargla, salama, senf-sos, čokolada, piškota, šećerni badem, rahat lokum, suvo grožđe, zemička, limun, pomorandža, tokajsko vino, malaga… Da li se knjaz ovim namirnicama snabdevao iz turskih magacina nije zabeleženo, ali mnoge đakonije mirišu po poreklu sa teritorija turske carevine…
Samo u retkim prilikama, za decu, bolesnike ili otmene goste u knjaževoj kuhinji kuvala se supa, ili neko drugo jelo iz zapadnjačke kuhinje. Miloš je, pak, ostao veran ritopečkom vinu, gibanici, čorbi, paprikašu, kiselom kupusu, ćebapu… Voleo je dobro da jede, pio je, ali se nije opijao… beleže hroničari… Jelo se iz bakarnih činija kalajnim noževima I viljuškama… Posle ručka, sledila je kafa u fildžanima, a čibugdžija je podnosio čibuk Milošu I njegovim gostima…
O knjazu Danilu, koji je vladao Crnom Gorom od 1851. Do 1860. godine, kada je na njega izvršen atentat u Kotoru, svedočenje je ostavio Vuk Karadžić u tekstu gde je opisana gozba kod kapetana njeguškog Prorokovića:
“Domaćini su pred goste postavili dugačku trpezu od dasaka, a po njoj trpežnjak; I pored nje sa obe strane klupe za sedenje. Prvo se jelo donese u čorbi od mesa ovčijeg, pogust skuvan pirinač. Pred knjazom bili su sudovi dosta gospodski ili varoški, bilo je I tanjira I noževa I viljušaka; I ovaj se pirinač donese u velikom drvenom čanku, koji se onamo zove vagan, I svi smo ga amo od knjaza dalje jeli velikim drvenim kašikama, kakove su u Srbiji po selima. Posle pirinča donese se kuvano ovčije meso u velikim komadima (gotovo u četvrtinama) koje je jedan od gostiju posle sekao na manje; iza ovoga donese se jagnjeće meso pečeno, isto onako u velikim komadima, koje je opet jedan od gostiju sekao u kakav sud pred sobom; iza ovog pečenja donese se šunka koja se onamo zove pršut, aposle nje sir. Gde je knjaz sedeo bilo je i čaša podosta, ali mi ovamo dalje pili smo vino stakletom od oke redom nazdravljajući jedan drugome, kao n.p. što se u Srbiji kadašto pije čuturom.”
Starina Milan Todorović iz sela Rakovice, kod Beograda, koje je te 1931. godine imalo 61 kuću I 336 duša, ostavio je iza sebe zapis o tome kako se hranila jedna seoska porodica.
Bilo ih je “dvanajestoro odraslih I sedmoro dece, dva I po hektara zemlje, pet krava, dva konja, nekoliko svinja I mnogo kokošije.”
A jelovnik je bio ovakav:
“Ponedeonik: doručak – pet litara mleka; ručak – boranija; užina – boranija od graška; večera – tikvice.
Utorak: doručak – pet litara mleka; ručak – boranija od graška; užina – kiselo mleko (tri litra): večera – pasulj zapržen na masti.
Sreda: doručak – četiri litre mleka; ručak – boranija; užina – boranija od graška; večera – boranija.
Četvrtak: doručak – pet litara kiselog mleka; ručak – boranija I đuveč bez mesa; užina – pasulj na masti; večera – đuveč bez mesa.
Petak: doručak – četiri litre mleka; ručak – boranija: užina – pasulj na masti; večera – boranija od graška.
Subota: doručak – pet litara mleka; ručak – čorba od patlidžana; užina – isto; večera – kačamak sa mlekom.
Nedelja: doručak – pržen luk sa jajima (potrošeno osam jaja); ručak – tikvice; užina – boranija; večera – čorba od patlidžana.”
Todorović ne kaže, ali se može pretpostaviti (ovo je napisano 4. Jula) da je ova seoska porodica samo zimi imala na trpezi nešto malo suvog mesa…
Evropski narodi, pre svega Portugalci, Španci, Francuzi I Englezi hranili su se bogatije, pre svega zahvaljujući velikim geografskim otkrićima. Iz Severne I Južne Amerike u Evropu su stigli krompir, kukuruz, paradajz, paprika, kakao, vanilla… Stanovnici Amrike nisu do tada znali za konja, goveče, ovcu, kozu, živinu… Ali, ako su ovi evropski narodi imali priliku da već u to vreme na svojoj trpezi imaju nešto novo iz Amerike, mi smo na to ipak dugo čekali. Tek početkom devetnaestog veka Dositej Obradović donosi krompir na naše prostore…
Stoga se sa sigurnošću može reći da je večera kneza Lazara pred Kosovski boj bila veoma skromna.. svakako bez krompira, paradajza, kačamaka, sigurno sa mnogo ovčijeg mesa, pirinča… zalivena nekom okom vina…
Tek kraj devetnaestog I početak dvadesetog veka doneli su na ove prostore prave gozbe, bez kojih se danas ne bi moglo zamisliti ni najskromnije slavlje…
Hrana Vožda Karađorđa bila je izuzetno skromna, a on je, živeći stalno u pokretu, nosio često jelo sa sobom. Buljubaša Petar Jokić ispričao je da je u zastruku (pljosnatoj drvenoj posudi s poklopcem) za pasom uvek nosio papulu… Posnu – sa uljem I tucanim belim lukom, ili mrsnu – zalivenu mašću u kojoj je bilo I malo čvaraka. Pored toga, u vreme mrsa, hranio se I suvim mesom I sirom… Izdašniji je bio samo kad je slavio Svetog Klimenta – prvu slavu Karađorđevića…
Filip Višnjić beleži da je Vožd rano ustajao, molio se Bogu I ispijao čašu rakije, a odmah potom sledio je doručak s malo sira I nešto vise pogače…
U kuhinji kneza Miloša Obrenovića bilo je mnogo vise namirnica. Na knjaževoj trpezi često se mogla naći špargla, salama, senf-sos, čokolada, piškota, šećerni badem, rahat lokum, suvo grožđe, zemička, limun, pomorandža, tokajsko vino, malaga… Da li se knjaz ovim namirnicama snabdevao iz turskih magacina nije zabeleženo, ali mnoge đakonije mirišu po poreklu sa teritorija turske carevine…
Samo u retkim prilikama, za decu, bolesnike ili otmene goste u knjaževoj kuhinji kuvala se supa, ili neko drugo jelo iz zapadnjačke kuhinje. Miloš je, pak, ostao veran ritopečkom vinu, gibanici, čorbi, paprikašu, kiselom kupusu, ćebapu… Voleo je dobro da jede, pio je, ali se nije opijao… beleže hroničari… Jelo se iz bakarnih činija kalajnim noževima I viljuškama… Posle ručka, sledila je kafa u fildžanima, a čibugdžija je podnosio čibuk Milošu I njegovim gostima…
O knjazu Danilu, koji je vladao Crnom Gorom od 1851. Do 1860. godine, kada je na njega izvršen atentat u Kotoru, svedočenje je ostavio Vuk Karadžić u tekstu gde je opisana gozba kod kapetana njeguškog Prorokovića:
“Domaćini su pred goste postavili dugačku trpezu od dasaka, a po njoj trpežnjak; I pored nje sa obe strane klupe za sedenje. Prvo se jelo donese u čorbi od mesa ovčijeg, pogust skuvan pirinač. Pred knjazom bili su sudovi dosta gospodski ili varoški, bilo je I tanjira I noževa I viljušaka; I ovaj se pirinač donese u velikom drvenom čanku, koji se onamo zove vagan, I svi smo ga amo od knjaza dalje jeli velikim drvenim kašikama, kakove su u Srbiji po selima. Posle pirinča donese se kuvano ovčije meso u velikim komadima (gotovo u četvrtinama) koje je jedan od gostiju posle sekao na manje; iza ovoga donese se jagnjeće meso pečeno, isto onako u velikim komadima, koje je opet jedan od gostiju sekao u kakav sud pred sobom; iza ovog pečenja donese se šunka koja se onamo zove pršut, aposle nje sir. Gde je knjaz sedeo bilo je i čaša podosta, ali mi ovamo dalje pili smo vino stakletom od oke redom nazdravljajući jedan drugome, kao n.p. što se u Srbiji kadašto pije čuturom.”
Starina Milan Todorović iz sela Rakovice, kod Beograda, koje je te 1931. godine imalo 61 kuću I 336 duša, ostavio je iza sebe zapis o tome kako se hranila jedna seoska porodica.
Bilo ih je “dvanajestoro odraslih I sedmoro dece, dva I po hektara zemlje, pet krava, dva konja, nekoliko svinja I mnogo kokošije.”
A jelovnik je bio ovakav:
“Ponedeonik: doručak – pet litara mleka; ručak – boranija; užina – boranija od graška; večera – tikvice.
Utorak: doručak – pet litara mleka; ručak – boranija od graška; užina – kiselo mleko (tri litra): večera – pasulj zapržen na masti.
Sreda: doručak – četiri litre mleka; ručak – boranija; užina – boranija od graška; večera – boranija.
Četvrtak: doručak – pet litara kiselog mleka; ručak – boranija I đuveč bez mesa; užina – pasulj na masti; večera – đuveč bez mesa.
Petak: doručak – četiri litre mleka; ručak – boranija: užina – pasulj na masti; večera – boranija od graška.
Subota: doručak – pet litara mleka; ručak – čorba od patlidžana; užina – isto; večera – kačamak sa mlekom.
Nedelja: doručak – pržen luk sa jajima (potrošeno osam jaja); ručak – tikvice; užina – boranija; večera – čorba od patlidžana.”
Todorović ne kaže, ali se može pretpostaviti (ovo je napisano 4. Jula) da je ova seoska porodica samo zimi imala na trpezi nešto malo suvog mesa…
Evropski narodi, pre svega Portugalci, Španci, Francuzi I Englezi hranili su se bogatije, pre svega zahvaljujući velikim geografskim otkrićima. Iz Severne I Južne Amerike u Evropu su stigli krompir, kukuruz, paradajz, paprika, kakao, vanilla… Stanovnici Amrike nisu do tada znali za konja, goveče, ovcu, kozu, živinu… Ali, ako su ovi evropski narodi imali priliku da već u to vreme na svojoj trpezi imaju nešto novo iz Amerike, mi smo na to ipak dugo čekali. Tek početkom devetnaestog veka Dositej Obradović donosi krompir na naše prostore…
Stoga se sa sigurnošću može reći da je večera kneza Lazara pred Kosovski boj bila veoma skromna.. svakako bez krompira, paradajza, kačamaka, sigurno sa mnogo ovčijeg mesa, pirinča… zalivena nekom okom vina…
Tek kraj devetnaestog I početak dvadesetog veka doneli su na ove prostore prave gozbe, bez kojih se danas ne bi moglo zamisliti ni najskromnije slavlje…
