Zanimljiva tema.
Sada kada gledam, sta uradim da bi opstao, pa ne primam stvari licno, a to sam radio dugi niz godina.
Primera radi neko se nasali sa mnom, a znamo kako to ide u muskom drustvu
, ja umesto da mislim "gle debila, sta meni treba ovakvo debilisanje", vratim istom merom.
Tako sam se zblizio sa nekim ljudima, mada sa drugima me jos uvek nervira.
Takodje sam naucio da ne pokazujem kako se osecam. Nesto mi smeta, ne dozvolim da me psihicki poremeti i baci u neko lose raspolozenje. Istina, desi se, ali redje nego pre.
Da li glumim, pa ne pokazujem potpuno kako se osecam, a i cisto sumnjam da ce neko da slusa moje mracne misli kada sam u losem raspolozenju.
Ima tu nekog nezadovoljstva koje je prisutno, ali eto, ne moraju ljudi da znaju kako se ja osecam u svakom trenutku, a i bas ne reaguju dobro na mizantropiju, tako da cuti i gledaj svoja posla.
Kada radim, moram da budem dobar sa ljudima, fin, nasmejan, jednostavno kurtoazija, a ovako ih ne volim i ne mirisem, ali eto, sticajem okolnosti mora se postovati neki kodeks ponasanja.
Nema smisla, ali je nuzno zlo u neku ruku. Biti individualista je tesko. Sad cu ja recimo na poslu da idem u papucama ako kodes oblacenja kaze da moram u cipelama, a napolju 40, ili da kazem sefu da je tupson koji nema dve blage, ili da mu popsujem sve jer se ja tako ponasam van posla. Neka hvala.
Mislim da se svi prilagodjavamo okolnostima, kao kameleon. Jednostavno, u jednom krugu ljudi mogu se ponasati na jedan nacin, pricati masne viceve, urlati, i nikom nece biti cudno, glupo, dok u drugom radije bi pricali o politici ili religiji u nekom malo manje "slobodnoj" atmosferi.
Cini mi se da sam nasao neki balans, tako da u vecini slucajeva to nisu drasticne promene, vec par nijansi samo, drugacija forma, a sustina ista.
