Mnogi citati Svetog pisma koje navode pristalice „hrišćanske nirvane“ u prilog svog pogrešnog tumačenja da duh čovečiji, navodno, kada se odvoji od tela „niti vidi niti čuje nego spava nesvesnim snom“ se odnose ustvari na telo čovečije (na „spoljašnjeg čoveka“) a ne na duh čovečiji (na „unutrašnjeg čoveka“). Na primer:
– „Eda li ćeš na mrtvima činiti čudesa? Ili će mrtvi ustati i tebe slaviti? Eda li će se u grobu pripovedati milost tvoja, i istina tvoja u truljenju?“ (Psalam 88:10-11)
Reč „truljenje“ jasno pokazuje da Sveto pismo ovde govori o telu a ne o duhu čovečijem. Jer, telo je ono koje truli i raspada se na sastavne delove a ne duh: „I što siješ ne siješ tijelo koje će biti, nego golo zrno, bilo pšenično ili drugo kako ... Tako i vaskrsenije mrtvijeh: sije se za raspadljivost, a ustaje za neraspadljivost ... Sije se tijelo tjelesno, a ustaje tijelo duhovno.“ (1 Kor. 15:36-46). I na drugom mestu: „no ako se naš spoljašnji čovjek i raspada, ali se unutrašnji obnavlja svaki dan.“ (2Kor.4:16)
To, da se ove reči Svetog pisma iz Psalma 88 ustvari odnose na spoljašnjeg-telesnog čoveka a ne na unutrašnjeg-duhovnog, čak nevoljno priznaju i pristalice hrišćanske nirvane koji sami kažu da duh, navodno, „spava nesvesnim snom“. Jer, ako spava, makar i nesvesno, on onda postoji i nije se raspao i prestao da postoji kao celina, nije istrulio kao što je to slučaj sa telom.
U svetlu toga postaje jasno značenje i ostalih citata koje navode ovi hrišćanski budisti-epikurejci. Na primer:
– „Jer mrtvi ne spominju tebe, u grobu ko će te slaviti.“ (Psalam 6:5)
U grob se polaže telo a ne duh. Telo se raspada i ne može slaviti Boga.
– „Kakva je korist od krvi moje, da siđem u grob? Hoće li te prah slaviti ili kazivati istinu tvoju?“ (Psalam 30:9)
Reč „prah“ ukazuje na to da je ovde reč o zemljanom delu čoveka – telu, a ne o duhu koji je nešto različito od „praha“: „A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa.“ (Postanje 2:7)
– „Neće te mrtvi hvaliti, Gospode, niti oni koji siđu onamo gde se ćuti.“ (Psalam 115:17).
U grobu se ćuti i ne hvali Gospod, jer se mrtvi „spoljašnji čovek raspada“ (2Kor. 4:16), dok obnovljeni „unutrašnji čovek“ Hrišćanina, odlazi na Nebo gde i vidi i čuje i hvali Gospoda (2Kor. 5:6-8; Fil. 1:21-24; Otkr. 6:9-11) iščekujući telesno ustajanje iz mrtvih: „Evo vam kazujem tajnu: jer svi nećemo pomrijeti, a svi ćemo se pretvoriti, u jedan put, u trenuću oka u pošljednoj trubi; jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti.“ (1Kor. 15:51-52)
– „I psu živu bolje je nego mrtvu lavu. Jer živi znaju da će umreti, a mrtvi ne znaju ništa niti im ima plate, jer im se spomen zaboravio. I ljubavi njihove i mržnje njihove i zavisti njihove nestalo je, i više nemaju dela nigda ni u čemu što biva pod suncem... jer nema rada ni mišljenja ni znanja ni mudrosti u grobu u koji ideš. (Knjiga propovednikova 9: 4-6, 10).
U grobu u koji čovek ide nema ni rada ni mišljenja ni znanja ni mudrosti jer se spoljašnji telesni čovek u njemu raspada i više nije živ razdvojivši se od unutrašnjeg duhovnog čoveka koji i nakon razdvajanja, budući neraspadljv po prirodi, nastavlja i da misli i da ima znanje i mudrost. Sveto pismo ovde govori o taštini i prolaznosti telesnog propadljivog života a ne o tome da se pored čovekovog tela i čovekov duh nakon razdvajanja od tela isto ili raspada ili prebiva u stanju „nesvesnog spavanja“.
Nije umrla nego spava
Hrišćanski budisti-epikurejci:
>>Из наведених стихова из различитих књига Светога Писма видимо да мртви леже у гробовима и „спавају“ и да нити воле, нити говоре, нити славе Бога, нити проведају милост Божју, једном речју „спавају“ несвесним сном (различитим од оног којег сви имамо у искуству када нам у свест долазе разни садржаји). Да то није мојих мисли дело него истина Светог Писма, цитираћемо речи самог нашег Господа Исуса Христа<<
Zatim citiraju sledeće:
>>„Ово каза, и потом рече им: Лазар, наш пријатељ, заспа, него идем да га пробудим. Онда му рекоше ученици његови: Господе! Ако је заспао, устаће. А Исус им рече за смрт његову, а они мишљаху да говори за спавање сна. Тада им Исус каза управо: Лазар умре.“ (Јеванђеље по Јовану 11, 11-14.)
„И дошавши Исус у дом кнежев и видевши свираче и људе збуњене рече им: одступите, јер девојка није умрла, него спава. И подсмеваху му се.“ (Јеванђеље по Матеју 9, 23.)
„А сви плакаху и јаукаху за њом, а он рече: не плачите, није умрла него спава. И потсмеваху му се знајући да је умрла. А он изагнавши све узе је за руку, и зовну говорећи: девојко устани! И поврати се дух њезин, и устаде одмах и заповеди да јој дају да једе.“ (Јеванђеље по Луки 8, 52-55.)<<
Gore navedene reči nikako ne idu u prilog hrišćanskom budizmu-epikurejstvu. Naprotiv. Gospod kaže „... Lazar... zaspa. ... Lazar umre.“ i još: „... nije umrla, nego spava....“. Gospod naziva smrt snom ne zato što duh čovekov odvojen od tela navodno >>нити воли, нити говори, нити слави Бога, нити проведа милост Божју, једном речју „спава“ несвесним сном<< nego zato što tim izrazom ukazuje da telesna smrt čovekova neće biti beskonačna nego konačna, privremena, kao što je i stanje spavanja privremeno stanje nakon koga sledi buđenje: „Lazar, naš prijatelj, zaspa, nego idem da ga probudim“. Izjednačavanje telesne smrti čovekove sa snom u Svetom pismu nije ništa drugo do najavljivanje istine o budućem telesnom vaskrsenju mrtvih (telesnom buđenju mrtvih, telesnom ustajanju mrtvih):
„A ako se Hristos propovijeda da ustade iz mrtvijeh, kako govore neki među vama da nema vaskrsenija mrtvijeh? I ako nema vaskrsenija mrtvijeh, to ni Hristos ne usta. A ako Hristos ne usta, uzalud dakle propovijedanje naše, a uzalud i vjera vaša....“ (1Kor. 15:12-14)
„Ne ću vam pak zatajati, braćo, za one koji su umrli, da ne žalite kao i ostali koji nemaju nade. Jer ako vjerujemo da Isus umrije i vaskrse, tako će Bog i one koji su umrli u Isusu dovesti s njim...“ (1Sol. 4:13-14) Oni „koji nemaju nade“ jesu neznabošci koji nisu znali ili nisu hteli da znaju za istinu Božiju o budućem telesnom vaskrsenju mrtvih:
„A neki od epikurejskih i stojičkih filosofa sretoše se s njim, pa jedni govorahu: šta bi hteo ovaj brbljivac da kaže? a drugi: izgleda da propoveda tuđe bogove; jer je propovedao evanđelje o Isusu i o vaskrsenju. Najzad ga uzeše, odvedoše na Areopag i rekoše: možemo li da doznamo kakva je to nova nauka, koju ti kazuješ? Puniš nam uši nečim čudnovatim; hoćemo, dakle, da znamo šta je to. A svi Atinjani i stranci među njima imali su vremena samo za to da neku veću novost kažu ili čuju. Tada Pavle stade nasred Areopaga i reče: ... Ne gledajući, dakle, na vremena neznanja Bog sada nalaže ljudima da se svi svuda pokaju, jer je on postavio dan u koji će po pravdi suditi celom svetu preko čoveka koga je odredio, pruživši svima pouzdanje time što ga je vaskrsao iz mrtvih. A kad su čuli za vaskrsenje iz mrtvih, jedni su se rugali, a drugi rekoše: čućemo te drugi put o tome. Tako Pavle ode od njih.“ (Dela 17:18-22, 30-33).
Neznabošci su se rugali Pavlovoj propovedi o vaskrsenju mrtvih odnosno tome da telesna smrt jeste kao san; tome da kao što san jeste privremen i sledi mu buđenje da će tako i telesna smrt ljudi biti privremena i uslediće joj telesno ustajanje iz mrtvih.
On nije Bog mrtvih nego živih. Grdno se varate.
Dalje, zastupnici hrišćanskog budizma-epikurejstva pišu: >>Људима који прихватају идеју да су мртви већ на небу у рају или „издржавају“ казну у паклу, немогуће је да објасне како то да ће мртви који спавају у гробовима устати из тих истих гробова и то онда када Господ Исус Христос буде други пут дошао, те како то да ће оне праведне Он тада повести ако су по њиховом схватању ти исти умрли већ са Богом.<< Svakako da je to moguće objasniti i da se hrišćanski budisti-epikurejci grdno varaju. Na osnovu svega do sad rečenog jasno je da se ustajanje onih koji spavaju u grobovima pri Drugom dolasku Gospoda Isusa Hrista odnosi na spoljašnjeg-telesnog čoveka koji će oživeti u novom preobraženom stanju onda kada se svesni i budni duh čovekov sjedini sa njim, tačnije kada se obuče ponovo u njega dejstvom Duha Svetoga, a ne na to da će tada zajedno sa telom biti probuđen i duh čovekov koji je dotle, navodno, bio u nekakvoj nesvesnoj nirvani.
– „Eda li ćeš na mrtvima činiti čudesa? Ili će mrtvi ustati i tebe slaviti? Eda li će se u grobu pripovedati milost tvoja, i istina tvoja u truljenju?“ (Psalam 88:10-11)
Reč „truljenje“ jasno pokazuje da Sveto pismo ovde govori o telu a ne o duhu čovečijem. Jer, telo je ono koje truli i raspada se na sastavne delove a ne duh: „I što siješ ne siješ tijelo koje će biti, nego golo zrno, bilo pšenično ili drugo kako ... Tako i vaskrsenije mrtvijeh: sije se za raspadljivost, a ustaje za neraspadljivost ... Sije se tijelo tjelesno, a ustaje tijelo duhovno.“ (1 Kor. 15:36-46). I na drugom mestu: „no ako se naš spoljašnji čovjek i raspada, ali se unutrašnji obnavlja svaki dan.“ (2Kor.4:16)
To, da se ove reči Svetog pisma iz Psalma 88 ustvari odnose na spoljašnjeg-telesnog čoveka a ne na unutrašnjeg-duhovnog, čak nevoljno priznaju i pristalice hrišćanske nirvane koji sami kažu da duh, navodno, „spava nesvesnim snom“. Jer, ako spava, makar i nesvesno, on onda postoji i nije se raspao i prestao da postoji kao celina, nije istrulio kao što je to slučaj sa telom.
U svetlu toga postaje jasno značenje i ostalih citata koje navode ovi hrišćanski budisti-epikurejci. Na primer:
– „Jer mrtvi ne spominju tebe, u grobu ko će te slaviti.“ (Psalam 6:5)
U grob se polaže telo a ne duh. Telo se raspada i ne može slaviti Boga.
– „Kakva je korist od krvi moje, da siđem u grob? Hoće li te prah slaviti ili kazivati istinu tvoju?“ (Psalam 30:9)
Reč „prah“ ukazuje na to da je ovde reč o zemljanom delu čoveka – telu, a ne o duhu koji je nešto različito od „praha“: „A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa.“ (Postanje 2:7)
– „Neće te mrtvi hvaliti, Gospode, niti oni koji siđu onamo gde se ćuti.“ (Psalam 115:17).
U grobu se ćuti i ne hvali Gospod, jer se mrtvi „spoljašnji čovek raspada“ (2Kor. 4:16), dok obnovljeni „unutrašnji čovek“ Hrišćanina, odlazi na Nebo gde i vidi i čuje i hvali Gospoda (2Kor. 5:6-8; Fil. 1:21-24; Otkr. 6:9-11) iščekujući telesno ustajanje iz mrtvih: „Evo vam kazujem tajnu: jer svi nećemo pomrijeti, a svi ćemo se pretvoriti, u jedan put, u trenuću oka u pošljednoj trubi; jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti.“ (1Kor. 15:51-52)
– „I psu živu bolje je nego mrtvu lavu. Jer živi znaju da će umreti, a mrtvi ne znaju ništa niti im ima plate, jer im se spomen zaboravio. I ljubavi njihove i mržnje njihove i zavisti njihove nestalo je, i više nemaju dela nigda ni u čemu što biva pod suncem... jer nema rada ni mišljenja ni znanja ni mudrosti u grobu u koji ideš. (Knjiga propovednikova 9: 4-6, 10).
U grobu u koji čovek ide nema ni rada ni mišljenja ni znanja ni mudrosti jer se spoljašnji telesni čovek u njemu raspada i više nije živ razdvojivši se od unutrašnjeg duhovnog čoveka koji i nakon razdvajanja, budući neraspadljv po prirodi, nastavlja i da misli i da ima znanje i mudrost. Sveto pismo ovde govori o taštini i prolaznosti telesnog propadljivog života a ne o tome da se pored čovekovog tela i čovekov duh nakon razdvajanja od tela isto ili raspada ili prebiva u stanju „nesvesnog spavanja“.
Nije umrla nego spava
Hrišćanski budisti-epikurejci:
>>Из наведених стихова из различитих књига Светога Писма видимо да мртви леже у гробовима и „спавају“ и да нити воле, нити говоре, нити славе Бога, нити проведају милост Божју, једном речју „спавају“ несвесним сном (различитим од оног којег сви имамо у искуству када нам у свест долазе разни садржаји). Да то није мојих мисли дело него истина Светог Писма, цитираћемо речи самог нашег Господа Исуса Христа<<
Zatim citiraju sledeće:
>>„Ово каза, и потом рече им: Лазар, наш пријатељ, заспа, него идем да га пробудим. Онда му рекоше ученици његови: Господе! Ако је заспао, устаће. А Исус им рече за смрт његову, а они мишљаху да говори за спавање сна. Тада им Исус каза управо: Лазар умре.“ (Јеванђеље по Јовану 11, 11-14.)
„И дошавши Исус у дом кнежев и видевши свираче и људе збуњене рече им: одступите, јер девојка није умрла, него спава. И подсмеваху му се.“ (Јеванђеље по Матеју 9, 23.)
„А сви плакаху и јаукаху за њом, а он рече: не плачите, није умрла него спава. И потсмеваху му се знајући да је умрла. А он изагнавши све узе је за руку, и зовну говорећи: девојко устани! И поврати се дух њезин, и устаде одмах и заповеди да јој дају да једе.“ (Јеванђеље по Луки 8, 52-55.)<<
Gore navedene reči nikako ne idu u prilog hrišćanskom budizmu-epikurejstvu. Naprotiv. Gospod kaže „... Lazar... zaspa. ... Lazar umre.“ i još: „... nije umrla, nego spava....“. Gospod naziva smrt snom ne zato što duh čovekov odvojen od tela navodno >>нити воли, нити говори, нити слави Бога, нити проведа милост Божју, једном речју „спава“ несвесним сном<< nego zato što tim izrazom ukazuje da telesna smrt čovekova neće biti beskonačna nego konačna, privremena, kao što je i stanje spavanja privremeno stanje nakon koga sledi buđenje: „Lazar, naš prijatelj, zaspa, nego idem da ga probudim“. Izjednačavanje telesne smrti čovekove sa snom u Svetom pismu nije ništa drugo do najavljivanje istine o budućem telesnom vaskrsenju mrtvih (telesnom buđenju mrtvih, telesnom ustajanju mrtvih):
„A ako se Hristos propovijeda da ustade iz mrtvijeh, kako govore neki među vama da nema vaskrsenija mrtvijeh? I ako nema vaskrsenija mrtvijeh, to ni Hristos ne usta. A ako Hristos ne usta, uzalud dakle propovijedanje naše, a uzalud i vjera vaša....“ (1Kor. 15:12-14)
„Ne ću vam pak zatajati, braćo, za one koji su umrli, da ne žalite kao i ostali koji nemaju nade. Jer ako vjerujemo da Isus umrije i vaskrse, tako će Bog i one koji su umrli u Isusu dovesti s njim...“ (1Sol. 4:13-14) Oni „koji nemaju nade“ jesu neznabošci koji nisu znali ili nisu hteli da znaju za istinu Božiju o budućem telesnom vaskrsenju mrtvih:
„A neki od epikurejskih i stojičkih filosofa sretoše se s njim, pa jedni govorahu: šta bi hteo ovaj brbljivac da kaže? a drugi: izgleda da propoveda tuđe bogove; jer je propovedao evanđelje o Isusu i o vaskrsenju. Najzad ga uzeše, odvedoše na Areopag i rekoše: možemo li da doznamo kakva je to nova nauka, koju ti kazuješ? Puniš nam uši nečim čudnovatim; hoćemo, dakle, da znamo šta je to. A svi Atinjani i stranci među njima imali su vremena samo za to da neku veću novost kažu ili čuju. Tada Pavle stade nasred Areopaga i reče: ... Ne gledajući, dakle, na vremena neznanja Bog sada nalaže ljudima da se svi svuda pokaju, jer je on postavio dan u koji će po pravdi suditi celom svetu preko čoveka koga je odredio, pruživši svima pouzdanje time što ga je vaskrsao iz mrtvih. A kad su čuli za vaskrsenje iz mrtvih, jedni su se rugali, a drugi rekoše: čućemo te drugi put o tome. Tako Pavle ode od njih.“ (Dela 17:18-22, 30-33).
Neznabošci su se rugali Pavlovoj propovedi o vaskrsenju mrtvih odnosno tome da telesna smrt jeste kao san; tome da kao što san jeste privremen i sledi mu buđenje da će tako i telesna smrt ljudi biti privremena i uslediće joj telesno ustajanje iz mrtvih.
On nije Bog mrtvih nego živih. Grdno se varate.
Dalje, zastupnici hrišćanskog budizma-epikurejstva pišu: >>Људима који прихватају идеју да су мртви већ на небу у рају или „издржавају“ казну у паклу, немогуће је да објасне како то да ће мртви који спавају у гробовима устати из тих истих гробова и то онда када Господ Исус Христос буде други пут дошао, те како то да ће оне праведне Он тада повести ако су по њиховом схватању ти исти умрли већ са Богом.<< Svakako da je to moguće objasniti i da se hrišćanski budisti-epikurejci grdno varaju. Na osnovu svega do sad rečenog jasno je da se ustajanje onih koji spavaju u grobovima pri Drugom dolasku Gospoda Isusa Hrista odnosi na spoljašnjeg-telesnog čoveka koji će oživeti u novom preobraženom stanju onda kada se svesni i budni duh čovekov sjedini sa njim, tačnije kada se obuče ponovo u njega dejstvom Duha Svetoga, a ne na to da će tada zajedno sa telom biti probuđen i duh čovekov koji je dotle, navodno, bio u nekakvoj nesvesnoj nirvani.
