Sveto pismo nas upozorava da se reči Božijoj ne sme ništa ni dodavati ni oduzimati, nego da se čuva vera jedanput predata svetima. Da se čuvamo kvasca farisejskog i sadukejskog, to jest ljudskog pogrešnog tumačenja i predanja koje ukida reč Božiju, jer, telesno mudrovanje jeste smrt (Rim. 8:6).
Lažno učenje, „telesno mudrovanje“, naznabožačkih filozofa Epikura, Demokrita, i Gautame Bude obuklo je hrišćansko ruho i pokušava sve češće da se predstavi kao izvorno biblijsko. Hrišćansko epikurejstvo-budizam uči da duhovi Hrišćana posle smrti ne idu na Nebo i da duhovi ne-Hrišćana posle smrti ne idu u Pakao; da se duša čovečija posle telesne smrti ili raspada zajedno sa telom (hrišćanski epikurejci), ili prebiva u „nesvesnom snu“ u kome niti vidi, niti čuje niti šta oseća poput nekakve nirvane (hrišćanski budisti).
U nastavku izlažemo kratko opovrgavanje ovog učenja koje se lažno predstavlja kao biblijsko kao što se i đavo neretko oblači u anđela svetlosti.
Za Hrišćanina smrt je dobitak
Hrišćanski epikurejci-budisti:
>>Свето Писмо јасно учи да мртви, непосредно после смрти, не иду на Небо. Оно их представља као бића која спавају до васкрсења.<<
>>Људима који прихватају идеју да су мртви већ на небу у рају или „издржавају“ казну у паклу, немогуће је да објасне како то да ће мртви који спавају у гробовима устати из тих истих гробова и то онда када Господ Исус Христос буде други пут дошао, те како то да ће оне праведне Он тада повести ако су по њиховом схватању ти исти умрли већ са Богом.<<
Pogledajmo, međutim, šta kaže Sveto pismo.
„Ali će reći ko: kako će ustati mrtvi? i u kakvom će tijelu doći?“ (1 Kor. 15:35) Sveto pismo kaže da se ustajanje mrtvih odnosi na telo, tj. na telesnog čoveka. Zato se i kaže „u kakvom će telu doći“.
Dalje kaže: „Bezumniče! ti što siješ neće oživljeti ako ne umre. I što siješ ne siješ tijelo koje će biti, nego golo zrno, bilo pšenično ili drugo kako. A Bog mu daje tijelo kako hoće, i svakom sjemenu svoje tijelo. Nije svako tijelo jedno tijelo, nego je drugo tijelo čovječije, a drugo skotsko, a drugo riblje a drugo ptičije. I imaju tjelesa nebeska i tjelesa zemaljska; ali je druga slava nebeskima, a druga zemaljskima. Druga je slava suncu, a druga slava mjesecu, i druga slava zvijezdama; jer se zvijezda od zvijezde razlikuje u slavi. Tako i vaskrsenije mrtvijeh: sije se za raspadljivost, a ustaje za neraspadljivost; Sije se u sramoti, a ustaje u slavi; sije se u slabosti, a ustaje u sili; Sije se tijelo tjelesno , a ustaje tijelo duhovno. Ima tijelo tjelesno, i ima tijelo duhovno. Tako je i pisano: prvi čovjek Adam postade u tjelesnom životu, a pošljednji Adam u duhu koji oživljuje. Ali duhovno tijelo nije prvo, nego tjelesno, pa onda duhovno...“ (1 Kor. 15:36-46). I na drugom mestu: „A ako li živi u vama Duh onoga koji je vaskrsao Isusa iz mrtvijeh, onaj koji je podigao Hrista iz mrtvijeh oživljeće i vaša smrtna tjelesa Duhom svojijem koji živi u vama.“ (Rim. 8:11).
Dakle, „ustajanje mrtvih“ se odnosi na telo i na to kakvo će ono biti a ne na ustajanje, oživljavanje ili „buđenje“ duha. Ne odnosi se na duh jer duh ne umire kao što telo umire, pa zato ni ne ustaje kao što telo ustaje. Duh se, pri telesnom ustajanju iz mrtvih, vraća u telo, kao što pri telesnoj smrti izlazi iz tela: „Dobre smo dakle volje jednako, jer znamo da putujemo u tijelu, daleko od Gospoda. Jer po vjeri živimo a ne po gledanju. Ali se ne bojimo, i mnogo volimo otići od tijela, i ići ka Gospodu.“ (2Kor. 5:6-8) I na drugom mestu: „Jer je meni život Hristos a smrt dobitak. A kad mi življenje u tijelu plod donosi, to ne znam šta ću izabrati. A oboje mi je milo, imajući želju otići i s Hristom biti, koje bi mnogo bolje bilo; Ali ostati u tijelu potrebnije je vas radi.“ (Fil. 1:21-24)
Sveto pismo, dakle, kaže da je za Hrišćanina „smrt dobitak“.
A kako može biti dobitak ako su sledeće reči tačne:
>>Из различитих књига Светога Писма видимо да мртви ... нити воле, нити говоре, нити славе Бога, нити проведају милост Божју, једном речју „спавају“ несвесним сном ...<<
Dobitak je jer te reči nisu istina Svetog pisma već plotsko mudrovanje i pogrešno tumačenje koje se protivi reči Božijoj. Kakav je to dobitak ako mrtvi „нити воле, нити говоре, нити славе Бога, нити проведају милост Божју, једном речју „спавају“ несвесним сном“? Nikakav. To je potpuni gubitak! To je budistička nirvana a ne istina Svetog pisma. Sveto pismo jasno kaže da smrt za Hrišćanina jeste dobitak upravo zato što duh čovečiji, kad pri telesnoj smrti izađe iz tela, odlazi na nebo kod Gospoda gde i voli i govori i slavi Boga i propoveda milost Božiju, jednom rečju, prebiva budan i potpuno svestan i aktivan:
„I kad otvori peti pečat, vidjeh pod oltarom duše pobijenijeh za riječ Božiju i za svjedočanstvo koje imahu. I povikaše glasom velikijem govoreći: dokle, gospodaru sveti i istiniti! ne sudiš i ne kaješ krvi naše na onima što žive na zemlji? I dane biše svakome od njih haljine bijele, i rečeno im bi da počinu još malo vremena, dokle se navrše i drugari njihovi i braća njihova, koji valja da budu pobijeni kao i oni.“ (Otkr. 6:9-11). Dakle, Sveto Pismo uči da su „duše pobijenih“ za reč Božiju u svesnom, budnom stanju, da i govore i slušaju; da nisu na zemlji niti u zemlji već „pod oltarom“ tj. na Nebu u nerukotvorenom hramu Božijem.
Sveto pismo kaže da je za Hrišćanina „smrt dobitak“ zato što po odlasku iz tela
čovek „ide ka Gospodu.“ (2Kor. 5:6-8) i „s Hristom prebiva“ (Fil. 1:21-24), za razliku od sadašnjeg stanja boravka u raspadljivom telu gde smo „daleko od Gospoda“ i gde „po vjeri živimo a ne po gledanju“, tj. ne vidimo Hrista. Saglasno tome Pismo kaže i na drugom mestu: „Tako sad vidimo kao kroz staklo u zagonetki, a onda ćemo licem k licu; sad poznajem nešto, a onda ću poznati kao što sam poznat“ (1Kor. 13:12). Ako posle odvajanja od tela duh čovečiji „нити воли, нити говори, нити слави Бога, нити проведа милост Божју, једном речју „спава“ несвесним сном“, onda su gore navedene reči Pisma besmislene jer onda nema značaja da li smo sada blizu ili daleko od Gospoda i da li ga sada vidimo ili ne vidimo ako posle odlaska iz tela duh „spava nesvesnim snom“. Ako spava „nesvesnim snom“ duh čovečiji svakako ne oseća ni da li je bliže ni da li je dalje nego što je bio pre nego što je zaspao „nesvesnim snom“; ako ne zna i ne vidi ništa onda kako može to stanje biti bolje i poželjnije? Pre toga, dok je bio „u telu i hodio verom a ne gledanjem“, je bar video „kao u ogledalu“ a sad ne vidi ni toliko nego upada u budističku nirvanu.
Dakle, vidimo da tumačenje da >>мртви ... нити воле, нити говоре, нити славе Бога, нити проведају милост Божју, једном речју „спавају“ несвесним сном<< kada se primene na duh čovečiji otvoreno protivreči Svetom pismu.
Međutim, kada se to tumačenje primeni na telo čovečije onda ne protivreči. Telo čovečije kada umre niti govori, niti vidi nego se raspada u prah zemaljski od koga je sačinjeno: „jer prah si i u prah ćeš se vratiti“ (Postanje 3:19), a ne duh čovečiji.
Spoljašnji čovek - unutrašnji čovek
Čovek je dvostruk – duhovan i telesan. Duh čovečiji jeste „unutrašnji čovek“ a telo čovečije jeste „spoljašnji čovek“: „no ako se naš spoljašnji čovjek i raspada, ali se unutrašnji obnavlja svaki dan.“ (2Kor.4:16). Unutrašnji čovek se obnavlja verom kroz dejstvo Duha Svetoga, a umire neverom tj. neposlušnoću prema Bogu čime se zatvara za oživljavajuće dejstvo Duha Svetoga: „Jer tjelesno mudrovanje smrt je, a duhovno mudrovanje život je i mir“ (Rim. 8:6). Na taj način duh umire, a ne tako što se vraća u nebiće, kako su učili neznabožački grčki filozofi Demokrit i Epikur, ili tako što upada u budističku nirvanu gde niti šta vidi niti čuje niti oseća.
Dakle, postoji duhovna smrt i to je greh, neverovanje Bogu, koje za posledicu ima odvajanje čoveka od oživljavajućeg dejstva Duha Svetoga. Duhovna smrt nije nesvesno stanje nirvane. Tom smrću, duhovnom, su, na prvom mestu, umrli Adam i Eva kada su poslušali zmiju u Edenskom vrtu: „I zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu; ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš ... i žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi. Tada im se otvoriše oči, i vidješe da su goli; pa spletoše lišća smokova i načiniše sebi pregače.“ (Post. 2:16-17; 3:6-7) Kroz greh zatvorili su sebe za oživljavajuće dejstvo Duha Svetoga kojim su do tada bili pokriveni i tako su postali „goli“ tj. duhovno mrtvi.
Budući da reč „dan“ u Svetom pismu pored 24-časovnog ima i značenje hiljadugodišta (2Petr. 3:8; Ps. 90:4), reči „u koji dan okusiš s njega, umrijećeš“ odnose se i na telesnu smrt Adama i Eve: „Tako požive Adam svega devet stotina i trideset godina; i umrije.“ (Post.5:5). To jest umro je u okviru jednog hiljadugodišnjeg dana.
Lažno učenje, „telesno mudrovanje“, naznabožačkih filozofa Epikura, Demokrita, i Gautame Bude obuklo je hrišćansko ruho i pokušava sve češće da se predstavi kao izvorno biblijsko. Hrišćansko epikurejstvo-budizam uči da duhovi Hrišćana posle smrti ne idu na Nebo i da duhovi ne-Hrišćana posle smrti ne idu u Pakao; da se duša čovečija posle telesne smrti ili raspada zajedno sa telom (hrišćanski epikurejci), ili prebiva u „nesvesnom snu“ u kome niti vidi, niti čuje niti šta oseća poput nekakve nirvane (hrišćanski budisti).
U nastavku izlažemo kratko opovrgavanje ovog učenja koje se lažno predstavlja kao biblijsko kao što se i đavo neretko oblači u anđela svetlosti.
Za Hrišćanina smrt je dobitak
Hrišćanski epikurejci-budisti:
>>Свето Писмо јасно учи да мртви, непосредно после смрти, не иду на Небо. Оно их представља као бића која спавају до васкрсења.<<
>>Људима који прихватају идеју да су мртви већ на небу у рају или „издржавају“ казну у паклу, немогуће је да објасне како то да ће мртви који спавају у гробовима устати из тих истих гробова и то онда када Господ Исус Христос буде други пут дошао, те како то да ће оне праведне Он тада повести ако су по њиховом схватању ти исти умрли већ са Богом.<<
Pogledajmo, međutim, šta kaže Sveto pismo.
„Ali će reći ko: kako će ustati mrtvi? i u kakvom će tijelu doći?“ (1 Kor. 15:35) Sveto pismo kaže da se ustajanje mrtvih odnosi na telo, tj. na telesnog čoveka. Zato se i kaže „u kakvom će telu doći“.
Dalje kaže: „Bezumniče! ti što siješ neće oživljeti ako ne umre. I što siješ ne siješ tijelo koje će biti, nego golo zrno, bilo pšenično ili drugo kako. A Bog mu daje tijelo kako hoće, i svakom sjemenu svoje tijelo. Nije svako tijelo jedno tijelo, nego je drugo tijelo čovječije, a drugo skotsko, a drugo riblje a drugo ptičije. I imaju tjelesa nebeska i tjelesa zemaljska; ali je druga slava nebeskima, a druga zemaljskima. Druga je slava suncu, a druga slava mjesecu, i druga slava zvijezdama; jer se zvijezda od zvijezde razlikuje u slavi. Tako i vaskrsenije mrtvijeh: sije se za raspadljivost, a ustaje za neraspadljivost; Sije se u sramoti, a ustaje u slavi; sije se u slabosti, a ustaje u sili; Sije se tijelo tjelesno , a ustaje tijelo duhovno. Ima tijelo tjelesno, i ima tijelo duhovno. Tako je i pisano: prvi čovjek Adam postade u tjelesnom životu, a pošljednji Adam u duhu koji oživljuje. Ali duhovno tijelo nije prvo, nego tjelesno, pa onda duhovno...“ (1 Kor. 15:36-46). I na drugom mestu: „A ako li živi u vama Duh onoga koji je vaskrsao Isusa iz mrtvijeh, onaj koji je podigao Hrista iz mrtvijeh oživljeće i vaša smrtna tjelesa Duhom svojijem koji živi u vama.“ (Rim. 8:11).
Dakle, „ustajanje mrtvih“ se odnosi na telo i na to kakvo će ono biti a ne na ustajanje, oživljavanje ili „buđenje“ duha. Ne odnosi se na duh jer duh ne umire kao što telo umire, pa zato ni ne ustaje kao što telo ustaje. Duh se, pri telesnom ustajanju iz mrtvih, vraća u telo, kao što pri telesnoj smrti izlazi iz tela: „Dobre smo dakle volje jednako, jer znamo da putujemo u tijelu, daleko od Gospoda. Jer po vjeri živimo a ne po gledanju. Ali se ne bojimo, i mnogo volimo otići od tijela, i ići ka Gospodu.“ (2Kor. 5:6-8) I na drugom mestu: „Jer je meni život Hristos a smrt dobitak. A kad mi življenje u tijelu plod donosi, to ne znam šta ću izabrati. A oboje mi je milo, imajući želju otići i s Hristom biti, koje bi mnogo bolje bilo; Ali ostati u tijelu potrebnije je vas radi.“ (Fil. 1:21-24)
Sveto pismo, dakle, kaže da je za Hrišćanina „smrt dobitak“.
A kako može biti dobitak ako su sledeće reči tačne:
>>Из различитих књига Светога Писма видимо да мртви ... нити воле, нити говоре, нити славе Бога, нити проведају милост Божју, једном речју „спавају“ несвесним сном ...<<
Dobitak je jer te reči nisu istina Svetog pisma već plotsko mudrovanje i pogrešno tumačenje koje se protivi reči Božijoj. Kakav je to dobitak ako mrtvi „нити воле, нити говоре, нити славе Бога, нити проведају милост Божју, једном речју „спавају“ несвесним сном“? Nikakav. To je potpuni gubitak! To je budistička nirvana a ne istina Svetog pisma. Sveto pismo jasno kaže da smrt za Hrišćanina jeste dobitak upravo zato što duh čovečiji, kad pri telesnoj smrti izađe iz tela, odlazi na nebo kod Gospoda gde i voli i govori i slavi Boga i propoveda milost Božiju, jednom rečju, prebiva budan i potpuno svestan i aktivan:
„I kad otvori peti pečat, vidjeh pod oltarom duše pobijenijeh za riječ Božiju i za svjedočanstvo koje imahu. I povikaše glasom velikijem govoreći: dokle, gospodaru sveti i istiniti! ne sudiš i ne kaješ krvi naše na onima što žive na zemlji? I dane biše svakome od njih haljine bijele, i rečeno im bi da počinu još malo vremena, dokle se navrše i drugari njihovi i braća njihova, koji valja da budu pobijeni kao i oni.“ (Otkr. 6:9-11). Dakle, Sveto Pismo uči da su „duše pobijenih“ za reč Božiju u svesnom, budnom stanju, da i govore i slušaju; da nisu na zemlji niti u zemlji već „pod oltarom“ tj. na Nebu u nerukotvorenom hramu Božijem.
Sveto pismo kaže da je za Hrišćanina „smrt dobitak“ zato što po odlasku iz tela
čovek „ide ka Gospodu.“ (2Kor. 5:6-8) i „s Hristom prebiva“ (Fil. 1:21-24), za razliku od sadašnjeg stanja boravka u raspadljivom telu gde smo „daleko od Gospoda“ i gde „po vjeri živimo a ne po gledanju“, tj. ne vidimo Hrista. Saglasno tome Pismo kaže i na drugom mestu: „Tako sad vidimo kao kroz staklo u zagonetki, a onda ćemo licem k licu; sad poznajem nešto, a onda ću poznati kao što sam poznat“ (1Kor. 13:12). Ako posle odvajanja od tela duh čovečiji „нити воли, нити говори, нити слави Бога, нити проведа милост Божју, једном речју „спава“ несвесним сном“, onda su gore navedene reči Pisma besmislene jer onda nema značaja da li smo sada blizu ili daleko od Gospoda i da li ga sada vidimo ili ne vidimo ako posle odlaska iz tela duh „spava nesvesnim snom“. Ako spava „nesvesnim snom“ duh čovečiji svakako ne oseća ni da li je bliže ni da li je dalje nego što je bio pre nego što je zaspao „nesvesnim snom“; ako ne zna i ne vidi ništa onda kako može to stanje biti bolje i poželjnije? Pre toga, dok je bio „u telu i hodio verom a ne gledanjem“, je bar video „kao u ogledalu“ a sad ne vidi ni toliko nego upada u budističku nirvanu.
Dakle, vidimo da tumačenje da >>мртви ... нити воле, нити говоре, нити славе Бога, нити проведају милост Божју, једном речју „спавају“ несвесним сном<< kada se primene na duh čovečiji otvoreno protivreči Svetom pismu.
Međutim, kada se to tumačenje primeni na telo čovečije onda ne protivreči. Telo čovečije kada umre niti govori, niti vidi nego se raspada u prah zemaljski od koga je sačinjeno: „jer prah si i u prah ćeš se vratiti“ (Postanje 3:19), a ne duh čovečiji.
Spoljašnji čovek - unutrašnji čovek
Čovek je dvostruk – duhovan i telesan. Duh čovečiji jeste „unutrašnji čovek“ a telo čovečije jeste „spoljašnji čovek“: „no ako se naš spoljašnji čovjek i raspada, ali se unutrašnji obnavlja svaki dan.“ (2Kor.4:16). Unutrašnji čovek se obnavlja verom kroz dejstvo Duha Svetoga, a umire neverom tj. neposlušnoću prema Bogu čime se zatvara za oživljavajuće dejstvo Duha Svetoga: „Jer tjelesno mudrovanje smrt je, a duhovno mudrovanje život je i mir“ (Rim. 8:6). Na taj način duh umire, a ne tako što se vraća u nebiće, kako su učili neznabožački grčki filozofi Demokrit i Epikur, ili tako što upada u budističku nirvanu gde niti šta vidi niti čuje niti oseća.
Dakle, postoji duhovna smrt i to je greh, neverovanje Bogu, koje za posledicu ima odvajanje čoveka od oživljavajućeg dejstva Duha Svetoga. Duhovna smrt nije nesvesno stanje nirvane. Tom smrću, duhovnom, su, na prvom mestu, umrli Adam i Eva kada su poslušali zmiju u Edenskom vrtu: „I zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu; ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš ... i žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi. Tada im se otvoriše oči, i vidješe da su goli; pa spletoše lišća smokova i načiniše sebi pregače.“ (Post. 2:16-17; 3:6-7) Kroz greh zatvorili su sebe za oživljavajuće dejstvo Duha Svetoga kojim su do tada bili pokriveni i tako su postali „goli“ tj. duhovno mrtvi.
Budući da reč „dan“ u Svetom pismu pored 24-časovnog ima i značenje hiljadugodišta (2Petr. 3:8; Ps. 90:4), reči „u koji dan okusiš s njega, umrijećeš“ odnose se i na telesnu smrt Adama i Eve: „Tako požive Adam svega devet stotina i trideset godina; i umrije.“ (Post.5:5). To jest umro je u okviru jednog hiljadugodišnjeg dana.
