ŠTA SE OVO DEŠAVA: Migranti doneli šugu u Srbiju, svi kriju identitet, dnevno podižu 400.000 evra!
06 06
Evo dragi moji da i ja napišem neku o događajima u parku pored Ekonomskog fakulteta. Ovaj mali tekst ću da naslovim sa
Humanizam, laž i haos u picinom parku
Naime, moja supruga se prijavila da jedan dan bude na pomoći izbeglicama iz Sirije. Ona je 16.09.sa svojom koleginicom bila na licu mesta. Doktorka je pregledala 87 pacijenata/izbeglica.
Ja sam došao da donesem čokoladice za decu, malo vode i kafu za moju Draganu i njene kolege. Dakle, bio sam zainteresovani posmatrač. Ali, ko me bolje poznaje nisam bio samo to. U međuvremenu sam počeo i da pomažem u prevođenju, objašnjavanju i „zavođenju reda“.
Kako je to izgledalo i šta sam sve zabeležio moram da podelim na društvenim mrežama:
1. Izbeglica ima iz Sirije, Avganistana, Iraka, Irana i Kurdistana?!
2. Neki od njih su već dobili azil u Grčkoj – video sam i neka dokumenta koje su izbeglice pokazivale i ta dokumenta sam uslikao kamerom mobilnog telefona i nalaze se kod mene.
3. Ni jedan jedini od izbeglica nema lični dokument. Ni jedan jedini od onih koji je pregledan nije pokazao dokument da bi se na osnovu njega upisali njegovi podaci u evidenciju pregledanih, nego je sve bilo na osnovu usmenog iskaza…
4. Jedan od 10 se prijavio našoj državi i ima potvrdu o tome. Jedan je dobio rok od 72 sata da se javi u centar za azil u Banji Koviljači (taj rok je prošao), ali mi je rekao da mu to ne pada na pamet i da želi da ide u Nemačku…
5. Video sam ljude zaražene šugom.
6. Video sam porodice koje su zaražene kožnom stafilokoknom infekcijom.
7. Deca imaju vaške.
8. Bilo je i narkomana koji su u krizi i došli su da traže neke tablete protiv bolova.
9. Higijenskih uslova nema tu gde borave.
10. Nekoliko njih je pitalo gde je Vestern union da podignu pare.
11. Tražili su prodavnice da kupe šatore.
12. Raspitivali su se kako iz Hrvatske da stignu do Nemačke.
13. za jednog je doktorka rekla da ima veoma ozbiljan „napad žuči“ i da mora da se hitno zbrine i da se operativno reši njegovo stanje, jer može da se iskomplikuje i da dovede život u pitanje. E, ovaj dasa je meni bio najaznimljiviji. Molim Vas pročitajte do kraja ovaj tekst.
Komentari na ovo već zapaženo
1. Kako to iz Irana? Niko nije pominjao Avganistan. Pazi sad – Kurdistan…?! Znači ceo Bliski istok ide ovom trasom, pa šta nas zakači i ko ostane – jbg.
2. Po međunarodnom pravu ako dobiješ azil u jednoj državi ne možeš da tražiš u drugoj – ko je tu ženu koju sam video i koja je pokazivala taj papir pustio da traži azil u Srbiji??? Kako to?
3. Šta sad – nestašica papira za lična dokumenta na Bliskom istoku. Neće da bude. Organizovano neće da pokažu dokumenta i ono što sam saznao kasnije od mojih prijatelja iz policije – neće ni da daju otisak prsta ni da se fotografišu… svi odjednom imaju amneziju. Jedan iz Iraka je pričao tečno engleski sve dok ga doktorka nije pitala kako se zove. Na to pitanje je počeo da muca i okrenuo sa ka svom pratiocu kao za ispomoć, a onda je pratilac mirno pogledao u doktorku i rekao: „Abdulah“. ?! Ja apsolutno nemam komentar!
4. Otvoreno mi je rekao: „Some of us must be registered???!!!“ Znači da dogovor o tome postoji. Da li da grebemo dalje ispod površine? Mislim da moramo i to što pre i što opsežnije!
5. Šuga je veoma zarazna, medicinska sestra koja je tu bila i koja je vršila pregled bila je veoma zabrinuta. Gde će sad ti ljudi? Kako će se dalje lečiti? Kako da znamo i da budemo sigurni da se ta zaraza neće širiti?
6. Otac i sin imaju stafilokokne infekcije po celoj koži: rukama, nogama, stomaku… to su one infekcije koje kreću kao male krastice-ranice – mora da se leče antibioticima. Antibiotici se izbeglicama ne dele džabe – moraju da ih nabave u apotekama – kako bez recepta? Zašto Vučić nije razmišljao o tome kada je otvorio naše granice kao da mu je deda ostavio Srbiju da radi sa njim šta želi. More, bre!
7. Vaške su još i najmanji problem, ali kako da se ta deca tretiraju za istrebljenje vašiju? Čime? Gde? Kako? Totalni je haos…
8. Pazi sad kategoriju – sirijski narkoman u Beogradu koji krizira u picinom parku… Da je samo Nele Karajlić znao da će se ovo desiti… Šta će da rade ti uvozni narkomani kada ne budu imali od koga da uzimaju tablete protiv bolova? Zašto ova država ne misli o tome? Ili im nije do mišljenja.
9. Ceo park neprijatno miriše. Kako li je studentima koji idu na fakultet? Kako li je stanovnicima okolnih zgrada? Pet mobilnih vecea se već napunilo i to je to. Smrad se širi. I zaraza… Pseći izmet je i dalje na sve strane. Nigde tuša ni u mislima. Kada smo ih već dočekali raširenih ruku kako je moguće da nismo obezbedili da se ti ljudi istuširaju, operu, srede, da im damo po sapun i kaladont, ako ni zbog čega drugog nama je u interesu. Bar zdravstvenom. Znali smo da dramimo za sars, za ptičji grip, za svinjski grip, za razne budalaštine, a mnogo ozbiljniji problem koji nam je ispred nosa nismo u stanju da sagledamo. Šta ako sutra krene neka infekcija ili ne daj Bože epidemija koju ne možemo ni da sagledamo??? Ko će onda biti odgovoran???!!! Da neće opet prošla vlast da bude na tapetu?
10. Kasnije sam se raspitao i saznao da su redovi u pošti na železničkoj stanici ogromni i da dnevno preko Vestern uniona izbeglice podižu i do 400.000 evra!!! U jednoj pošti? Da li je to tačno? Odakle toliki novac? Šta se dešava? To traje danima.
11. Od svih boja koje šatori imaju uzeli su kamuflažne. Dobro, možda su samo ti i ostali. To nisam stigao da proverim.
12. Rekao sam im sledeće: – „Vidite, kada sam ja ulazio u Hrvatsku pre nekih tri, četiri meseca, pogrešio sam traku, pa sam umesto u traku za građane koji nisu iz Evropske unije stao u traku koja je građane iz Evropske unije i morao sam da platim kaznu 35 evra! (u sledećem mom postu ću postaviti sliku te kazne na fejs), a vi ste totalno pogrešili državu i ne da vam ništa nismo naplatili nego vas evo i džabe pregledamo, tako da ja nisam prava osoba da im savetujem kako ćete da prelazite i gde, ali pouzdano znam da na nekim livadama i napuštenim njivama u Baranji ima još minskih polja. Oni me pitaju – a zašto, da li je to zbog njih? – ja sam odgovorio da nije, da je to bilo za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji i da je to ostalo i da vode računa. Uostalom – nije ni bitno…
13. A sada moj favorit: – nazvao sam ga – komandant. On je stajao mirno, obliven znojem, jer ga očito žuč baš boli, njegov prevodilac je na lepšem engleskom komunicirao sa mnom. Tražili su tablete koje su „ubica bolova“. Objasnio sam da te tablete neće rešiti problem, nego će samo odložiti neophodnu intervenciju. Pitao je – šta predlaže doktorka? Rekao sam da mora da ima kompletan pregled kod specijaliste i da mora dati krv i urin na analizu i da posle toga najverovatnije mora da ima hirurški zahvat i vađenje žučne kese. „A kako to da uradimo“? – pita prevodilac. Kažem da mogu dobiti uput, ali da moraju da imaju neki dokument.
Onda je nastao tajac.
Oni se zgledaju, „komandant“ je samo nešto tiho prozborio ne okrećući glavu od mene i prevodilac je pitao: – A da li ima privatnih bolnica? Rekao sam da ima i onda sam nazvao pred njima Bel Medik i raspitao se šta i kako. Doktorka koja se javila (lepo se predstavila), rekla je da je kod njih u zavisnosti od toga da li je klasična ili laparaskopska operacija cena od 190.000 do 235.000 dinara, plus pregled specijaliste, plus analize, plus bolnički dan… ali da pacijent mora da ima bar nešto od dokumenata: pasoš, prijavu boravka, potvrdu o azilu – bilo šta. Sve sam to lepo rekao prevodiocu. „Komandant“ je saslušao prevodioca pogledao u mene i rekao nešto kratko. Prevodilac mi onda kaže i pita: Pare nisu problem. A ako ti damo 500 evra da nađeš negde operaciju za koju niko ne zna?“…!!!???
Onda sam ih na srpskom opsovao i na divnom engleskom diplomatski rekao da sam ja ograničenih medicinskih mogućnosti i da ne znam za takav vid medicinske pomoći. „Komandant“ mi je oficirksi salutirao skupivši noge, pozdravio odsečno vojno podignutom rukom u predelu čela, rekao „Thank’s“ okrenuo se na levo krug i otišao sa svojim prevodiocem i dvojicom pratilaca… Šta da kažem. To je bilo već previše. Pogledom sam tražio da vidim bar nekog policajca u okolini. Nigde ni jednog službenog lica osim dve doktorke koje same rade u sred „picinog parka“. Niko ni da im eventualno pomogne ako dođe do nečega neželjenog…
Ali valja verovati ministru policije koji je procenio da nema nikakve pretnje po javni red i mir, za razliku od toga kada protestuju žene u crnom i kada bude 20 policajaca… Da li je to baš tako?
Moja pitanja su brojna. Ko je taj čovek, kako je ušao u našu zemlju, o čemu se ovde radi?
Pošto sam ja Miodrag, a ne neko drugi, krenuo sam redom da zovem: – MUP, zaštitnika građana, kancelariju za izbeglice i imigrante, unutrašnju kontrolu… u MUP-u na 192 dežurna službenica me saslušala i rekla: „Mi to sve znamo, i to je tako, a vi ako hoćete pravite peticije, proteste… (očito ne zna da me ne treba previše nagovarati na proteste), unutrašnja kontrola je rekla – a zašto se vaša žena uopšte prijavila da ide da ih pregleda???? Zaštitnik građana je bio ljubazan i saslušao sve i rekao da moram da dokažem da je neko građansko pravo prekršeno konkretno da bi reagovali; u kancelariji za izbeglice su rekli da oni reaguju na osnovu naloga Vlade i da pošaljem pismo na imejl.
Mi smo sve, ali jedno sigurno nismo. Mi nikako nismo država naših građana. Nemamo ozbiljan pristup ni prema čemu. Sve će nam se o glavu olupati.
(Izvor: Srbin.info | Autor: Miodrag Gavrilović)
Foto: RAS Srbija
