To je poenta zivljenja
Svi misle da je sve shto hoce to,dobra kola,puno para,velika kuca,provode pola ziovta jureci za tim..Shto ti je zivot vishe prazan veca je potreba da ga punish stvarima,jer tada stvarash iluziju da nisi sam..I shat na kraju ostane? Kada se lezi u samrtnickoj postelji nikome to nisu poslednje misli....Kako bi bilo sebicno,to,ziveti ceo zivot samo za sebe,raditi kao hrcak i penjati se,dobr akola dobra odeca sve za mene ja ja ja...I onda kad umresh,..shta? Umresh,sve te stvari materijalne se vremenom ohlade,i za 10 godina niko nece znati da je to nekad bila ogrlica koju si toliko volela da nosis,sat koji si obozavao,nosice ga neko drugi nesvestan...Volim da mislim da smo mi na ovom zivotu stavljeni da brinemo jedno o drugima,ali da smo se nekako uz put izgubili i iznova ucimo..Ceo svet je jedno veliko dete koje ponovo uci kako da pazi,voli,brine.Zamisli da tvoje reci upucene nekom narkomanu mu promene zivot? Ili tvoj savet nagovori zenu da ne napusti muza zbog tamo nekog,jednoj maloj devojcici koja misli da nije dovoljno lepa kao ostale i zato stoji sama,ti joj ulepsas dan....Nece se mozda setiti tebe bash kad bude bila starija ali ce se setiti da je jednog tuznog dana kada je mislila malo o sebi neko dosao i ulepsao dan..
Takve stvari ostaju u secanju,sitnice koje drugi urade za tebe,a promene ti sve. Za te stvari vredi ziveti,za jedan dobar osecaj koji cesh ti prosiriti na nekog drugog, i ko ce to nositi...Da se taj osecaj shiri,nije ni bitno od koga..dovoljno to da znamo da smo mi u jednom trenutku doveli do toga da se neko oseca lepo u jednoj minuti...I to su trenuci koji se racunaju u vecnost.
