Lepi Bora
Buduća legenda
- Poruka
- 38.422
Na zadatku razbijanja Jugoslovenske Federacije su se takođe našle nezaobilazna Panevropska unija i njen predsednik nadvojvoda Oto von Habzburg. Ovaj uticajni član konzervativnog bloka u Evropskom parlamentu i nemačke Socijal hrišćanske unije (CSU), koji raspolaže zamašnom mrežom relacija u zapadnim nadnacionalnim strukturama moći, neumorno je lobirao u korist jugoslovenskih secesionista. Zna se na primer da je nemački ogranak smestio u svoje prostorije u Bonu «Hrvatski informacijski ured», osnovan 1985 od strane imigrantske «krovne» organizacije „Hrvatsko Narodno Vjeće“ sa svrhom da vodi propagandu akciju unutar Evropskih institucija u korist nezavisne Hrvatske.
Francuski analitičar Žerar Bodson je optužio Evropsku Uniju da je sebi odredila ulogu izvršioca podele «nasledstva» titovog anti-srpskog teritorijalnog uređaja. Od svih ostavština komunizma, Zapad je se svim silama zalagao za očuvanje avnojevskih granica i statusa srpskih autonomnih provincija. Podsetimo samo da su u Deklaraciji o Jugoslaviji E.Z sve federativne jedinice pozvane da se do 23 decembra 1991 izjasne da li «žele da budu priznate kao nezavisne države». EZ je postupila sa ciljem da dovede proces dezintegracije do krajnje tačke i da onemogući opstanak šire državne zajednice sakupljene oko republike Srbije. Poznato je da se mnogo obećavalo i pretilo kolebljivom Izetbegoviću i Momiru Bulatoviću kako bi se konačno odlučili za secesiju njihovih republika.
O povezanosti operacija destrukcije Jugoslavije i Sovjetskog Saveza ubedljivo govori činjenica da je u istom «paketu» sa «Deklaracijom o Jugoslaviji» usvojena i «Deklaracija o rukovodećim načelima u pogledu priznanja novih država u Istočnoj Evropi i SSSR-u» Ofanzivu na teritorijalni integritet Sovjetskog saveza je preduzela Amerika 06. februara 1991, kada je «guru» američke spoljne politike, Zbinjev Bržežinski, pozvao američku administraciju da uspostavi specijalne odnose sa neruskim republikama Sovjetskog Saveza.
Na metaforični značaj Srbije u vezi sa Rusijom ukazuje znamenita teza Bržežinskog, izložena u listu Ukrainske slovo 1993 godine, po kojoj pojava nezavisne Ukrajine uzrokuje kraj imperijalne Rusije: «Slomijajući imperijalnu Rusiju, Ukrajina je stvorila mogućnost za samu Rusiju da – kao država i nacija – postane konačno demokratska evropska zemlja. U istom duhu je njegov najrevnosniji đak i sledbenik Janusz Bugajski, inače direktor istočnoevropskog programa u Centru za strateške i internacionalne studije u Vašingtonu, osudio sve pokušaje očuvanja državne zajednice Srbije i Crne Gore, pod izgovorom da «podsećaju na ruske neo-imperijalističke pozicije spram nezavisne Ukrajine» i da Srbija jedino može postati «normalna i demokratska» ako prekine sve državne veze sa Crnom Gorom. Izgovor je isti: državno jedinstvo ruskog i srpskog naroda se tumači kao oblik imperijalizma.
Služeći se receptima Benjamina Kalaja, upravnika Austro-Ugarskog okupacionog režima u Bosni i Hercegovini s kraja XIX veka, dograđujući na titovim ideološkim temeljima, Zapad je se trudio da dovrši proces izgradnje južno-slovenskih sintetičnih nacija, kao što su Makedonska, Bošnjačka, Crnogorska, Kosovarska, «sandžaklijska». Neosporno da je jedan od glavnih povoda za uplitanje Amerike u Jugoslovenske ratove bio proizvodnja nacija sa isfabrikovanim identitetom, na šta ukazuje izjava uticajnog američkog senatora Džosefa Bajdena (Biden): «Da li to znači da mi intervenišemo na Balkanu delimice kako bi pomogli na izgradnji nacija?: sigurno !» (Le Monde, 31 januar 2001)
Posle uspešnog sabijanja Srbije u uže avnojevske granice, na red je došla druga faza razbijanja srpskog nacionalnog prostora, pošto, kako je objasnio Džordž Soroš u Vol Strit Džurnalu «posao je nedovršen» (Unfinished job), dezintegracija Jugoslavije nije okončan proces, s obzirom da ostaju mnogi nerešeni problemi, kao što su status Crne Gore, Kosova i Vojvodine, koji su prema rečima američkog Podsekretara za evropske poslove Nikole Bernsa (Burns) zadnji delići balkanske slagalice.
Izvršena je 1999 agresija na SRJ sa namerom da se stvore povoljni uslovi za secesiju Kosova i Metohije i da se podstakne Crnogorski separatizam. Revolucionarni prevrat 5. oktobra 2000. je ulio zapadnim sponzorima otporaša velike nade da će njihovi štićenici izvršiti federalizaciju Srbije i stvoriti od nje neki novi vid Titolenda. Zapadni «prijatelji» su upozoravali da će Srbija lakše ući u E.U kao federalna i decentralizovana država; preporučivali su Srbiji «teritorijalnu dijetu» kao lek protiv tobožnje «grandomanije».
Pošto planovi federalizacije nisu urodili plodom E.U je se ponovo uhvatila štapa i pozvala Srbiju, rezolucijom evropskog Parlamenta (2005), da vrati povlastice oktroisane Vojvodini konstitucijom iz 1974 godine. Tom prilikom je izaslanik predstavnika EU za spoljnu politiku, Stefan Lene (Laisne) objasnio de je «pitanje nacionalne i teritorijalne organizacije Srbije jedno od velikih otvorenih pitanja, tako da će pitanje autonomije Vojvodine biti u središtu interesovanja, naročito ako dođe do razlaza sa Crnom Gorom.»
Od Srbije se dakle traži da poštuje konstituciju preminule državne tvorevine (SFRJ). Primetimo da je u rezoluciji Vojvodina definisana kao «multietnička provincija» u kojoj «etnički Srbi» vrše nasilje nad «etničkim Mađarima». S obzirom da se pojam «etnija» odnosi na male zajednice razbacane na državnoj teritoriji većinske nacije, uočljiv je perfidni instrumentalni karakter takvih odrednica, koje služe poništavanju građanskog karaktera konstitucionalnog poretka Srbije i podele na većinsko i manjinsko stanovništvo.
Za Bržežinskog i ostale stratege kolonizacije slovenskog istoka, Jugoslavija je trebala poslužiti kao eksperimentalno područje i geopolitička metafora mnogo krupnijih igara sa Rusijom. Pošto se na Srbiju gledalo iz zapadne perspektive kao na «Rusiju u malom», razumljivi su pokušaji primene na ruski državni prostor dobro uhodanih mehanizama podsticanja manjinskih, «etničkih» i regionalnih separatizama. Američki državni sekretar, James Bejker (Baker), je nedvosmisleno izložio u Lisabonu 24 maja 1992 krajnje namere njegove zemlje prema Rusiji: «Ono što želimo da dosegnemo su nezavisne države, ne samo Rusije i unutar nje, ne samo Moskve i Sankt Petersburga nego Urala, Sibira i Dalekog Istoka»
Zbinjev Bržežinski nije dakle izneo lični stav, nego zvanični, kada je napisao u svom magnum opusu da bi poželjna bila «otvorenija ruska konfederacija» sastavljena od «Rusije do Urala, Sibirske republike i dalekoistočne Republike», čije bi «imperijalističke težnje bile manje izražene». Nadvojvoda von Hazburg opravdava rasparčavanje Rusije po meridijanima, kako bi se presekle ruske transkontinentalne saobraćajnice od kojih je strepeo Mekinder, pod izgovorom neizbežne «dekolonizacije»: «Moskva bi trebala da shvati da je u našim vremenima dekolonizacije nemoguće održati situaciju između Urala i Pacifika takvu kakva je u ovom času. Poneke nacije više ne tolerišu ruski sistem i tražiće kad tad svoje samoopredeljenje»
Neposredna zapadna ekonomska pomoć lokalnim vlastima i NVO severno-istočnih oblasti i regiona Rusije, kao posredno sredstvo za izazivanje centrifugalnih pokreta, se preporučuje u izveštaju radne grupe Saveta za spoljne odnose, kojom je predsedavao 1999 nezaobilazni Bržežinski, naslovljenom «Američka politika prema severno-istočnoj Evropi». Prema dotičnom dokumentu, ta vrsta strategije trebala bi biti primenjena na pribaltičke regije Rusije (Murmansk, Sankt Petersburg, Novgorod, Kaliningrad). Primećuje se da «kako centralna vlast slabi, regije će postati sve važnije. Naime, poneke regije su već počele da razvijaju ličnu spoljnu i ekonomsku politiku.» Autori ne taje da bi razvitak ekonomskih veza sa Zapadom i nadgraničnih saradnji sa zemljama pribaltičkog regiona, mogli podstaći autonomističke i separatističke težnje, što izaziva zebnje Rusije. Savetuje se oprez i prepuštanje tih poslova EU, kako se Rusiji ne bi učinilo da Sjedinjene Države traže da podstiču separatizme. Italijanski geopolitički časopis Limes, bez okolišanja je objasnio te «opasne igre» kao pokušaj da se «najzapadnija zona Rusije «približi» Evropskoj Uniji kako bi se odvojila od ostatka zemlje.»
Francuski analitičar Žerar Bodson je optužio Evropsku Uniju da je sebi odredila ulogu izvršioca podele «nasledstva» titovog anti-srpskog teritorijalnog uređaja. Od svih ostavština komunizma, Zapad je se svim silama zalagao za očuvanje avnojevskih granica i statusa srpskih autonomnih provincija. Podsetimo samo da su u Deklaraciji o Jugoslaviji E.Z sve federativne jedinice pozvane da se do 23 decembra 1991 izjasne da li «žele da budu priznate kao nezavisne države». EZ je postupila sa ciljem da dovede proces dezintegracije do krajnje tačke i da onemogući opstanak šire državne zajednice sakupljene oko republike Srbije. Poznato je da se mnogo obećavalo i pretilo kolebljivom Izetbegoviću i Momiru Bulatoviću kako bi se konačno odlučili za secesiju njihovih republika.
O povezanosti operacija destrukcije Jugoslavije i Sovjetskog Saveza ubedljivo govori činjenica da je u istom «paketu» sa «Deklaracijom o Jugoslaviji» usvojena i «Deklaracija o rukovodećim načelima u pogledu priznanja novih država u Istočnoj Evropi i SSSR-u» Ofanzivu na teritorijalni integritet Sovjetskog saveza je preduzela Amerika 06. februara 1991, kada je «guru» američke spoljne politike, Zbinjev Bržežinski, pozvao američku administraciju da uspostavi specijalne odnose sa neruskim republikama Sovjetskog Saveza.
Na metaforični značaj Srbije u vezi sa Rusijom ukazuje znamenita teza Bržežinskog, izložena u listu Ukrainske slovo 1993 godine, po kojoj pojava nezavisne Ukrajine uzrokuje kraj imperijalne Rusije: «Slomijajući imperijalnu Rusiju, Ukrajina je stvorila mogućnost za samu Rusiju da – kao država i nacija – postane konačno demokratska evropska zemlja. U istom duhu je njegov najrevnosniji đak i sledbenik Janusz Bugajski, inače direktor istočnoevropskog programa u Centru za strateške i internacionalne studije u Vašingtonu, osudio sve pokušaje očuvanja državne zajednice Srbije i Crne Gore, pod izgovorom da «podsećaju na ruske neo-imperijalističke pozicije spram nezavisne Ukrajine» i da Srbija jedino može postati «normalna i demokratska» ako prekine sve državne veze sa Crnom Gorom. Izgovor je isti: državno jedinstvo ruskog i srpskog naroda se tumači kao oblik imperijalizma.
Služeći se receptima Benjamina Kalaja, upravnika Austro-Ugarskog okupacionog režima u Bosni i Hercegovini s kraja XIX veka, dograđujući na titovim ideološkim temeljima, Zapad je se trudio da dovrši proces izgradnje južno-slovenskih sintetičnih nacija, kao što su Makedonska, Bošnjačka, Crnogorska, Kosovarska, «sandžaklijska». Neosporno da je jedan od glavnih povoda za uplitanje Amerike u Jugoslovenske ratove bio proizvodnja nacija sa isfabrikovanim identitetom, na šta ukazuje izjava uticajnog američkog senatora Džosefa Bajdena (Biden): «Da li to znači da mi intervenišemo na Balkanu delimice kako bi pomogli na izgradnji nacija?: sigurno !» (Le Monde, 31 januar 2001)
Posle uspešnog sabijanja Srbije u uže avnojevske granice, na red je došla druga faza razbijanja srpskog nacionalnog prostora, pošto, kako je objasnio Džordž Soroš u Vol Strit Džurnalu «posao je nedovršen» (Unfinished job), dezintegracija Jugoslavije nije okončan proces, s obzirom da ostaju mnogi nerešeni problemi, kao što su status Crne Gore, Kosova i Vojvodine, koji su prema rečima američkog Podsekretara za evropske poslove Nikole Bernsa (Burns) zadnji delići balkanske slagalice.
Izvršena je 1999 agresija na SRJ sa namerom da se stvore povoljni uslovi za secesiju Kosova i Metohije i da se podstakne Crnogorski separatizam. Revolucionarni prevrat 5. oktobra 2000. je ulio zapadnim sponzorima otporaša velike nade da će njihovi štićenici izvršiti federalizaciju Srbije i stvoriti od nje neki novi vid Titolenda. Zapadni «prijatelji» su upozoravali da će Srbija lakše ući u E.U kao federalna i decentralizovana država; preporučivali su Srbiji «teritorijalnu dijetu» kao lek protiv tobožnje «grandomanije».
Pošto planovi federalizacije nisu urodili plodom E.U je se ponovo uhvatila štapa i pozvala Srbiju, rezolucijom evropskog Parlamenta (2005), da vrati povlastice oktroisane Vojvodini konstitucijom iz 1974 godine. Tom prilikom je izaslanik predstavnika EU za spoljnu politiku, Stefan Lene (Laisne) objasnio de je «pitanje nacionalne i teritorijalne organizacije Srbije jedno od velikih otvorenih pitanja, tako da će pitanje autonomije Vojvodine biti u središtu interesovanja, naročito ako dođe do razlaza sa Crnom Gorom.»
Od Srbije se dakle traži da poštuje konstituciju preminule državne tvorevine (SFRJ). Primetimo da je u rezoluciji Vojvodina definisana kao «multietnička provincija» u kojoj «etnički Srbi» vrše nasilje nad «etničkim Mađarima». S obzirom da se pojam «etnija» odnosi na male zajednice razbacane na državnoj teritoriji većinske nacije, uočljiv je perfidni instrumentalni karakter takvih odrednica, koje služe poništavanju građanskog karaktera konstitucionalnog poretka Srbije i podele na većinsko i manjinsko stanovništvo.
Za Bržežinskog i ostale stratege kolonizacije slovenskog istoka, Jugoslavija je trebala poslužiti kao eksperimentalno područje i geopolitička metafora mnogo krupnijih igara sa Rusijom. Pošto se na Srbiju gledalo iz zapadne perspektive kao na «Rusiju u malom», razumljivi su pokušaji primene na ruski državni prostor dobro uhodanih mehanizama podsticanja manjinskih, «etničkih» i regionalnih separatizama. Američki državni sekretar, James Bejker (Baker), je nedvosmisleno izložio u Lisabonu 24 maja 1992 krajnje namere njegove zemlje prema Rusiji: «Ono što želimo da dosegnemo su nezavisne države, ne samo Rusije i unutar nje, ne samo Moskve i Sankt Petersburga nego Urala, Sibira i Dalekog Istoka»
Zbinjev Bržežinski nije dakle izneo lični stav, nego zvanični, kada je napisao u svom magnum opusu da bi poželjna bila «otvorenija ruska konfederacija» sastavljena od «Rusije do Urala, Sibirske republike i dalekoistočne Republike», čije bi «imperijalističke težnje bile manje izražene». Nadvojvoda von Hazburg opravdava rasparčavanje Rusije po meridijanima, kako bi se presekle ruske transkontinentalne saobraćajnice od kojih je strepeo Mekinder, pod izgovorom neizbežne «dekolonizacije»: «Moskva bi trebala da shvati da je u našim vremenima dekolonizacije nemoguće održati situaciju između Urala i Pacifika takvu kakva je u ovom času. Poneke nacije više ne tolerišu ruski sistem i tražiće kad tad svoje samoopredeljenje»
Neposredna zapadna ekonomska pomoć lokalnim vlastima i NVO severno-istočnih oblasti i regiona Rusije, kao posredno sredstvo za izazivanje centrifugalnih pokreta, se preporučuje u izveštaju radne grupe Saveta za spoljne odnose, kojom je predsedavao 1999 nezaobilazni Bržežinski, naslovljenom «Američka politika prema severno-istočnoj Evropi». Prema dotičnom dokumentu, ta vrsta strategije trebala bi biti primenjena na pribaltičke regije Rusije (Murmansk, Sankt Petersburg, Novgorod, Kaliningrad). Primećuje se da «kako centralna vlast slabi, regije će postati sve važnije. Naime, poneke regije su već počele da razvijaju ličnu spoljnu i ekonomsku politiku.» Autori ne taje da bi razvitak ekonomskih veza sa Zapadom i nadgraničnih saradnji sa zemljama pribaltičkog regiona, mogli podstaći autonomističke i separatističke težnje, što izaziva zebnje Rusije. Savetuje se oprez i prepuštanje tih poslova EU, kako se Rusiji ne bi učinilo da Sjedinjene Države traže da podstiču separatizme. Italijanski geopolitički časopis Limes, bez okolišanja je objasnio te «opasne igre» kao pokušaj da se «najzapadnija zona Rusije «približi» Evropskoj Uniji kako bi se odvojila od ostatka zemlje.»
Ti ovo ozbiljno...ozbiljno ???
