Шта је то тако страшно урадио Александар Конузин?

[gost 159032]

Добро 66% и јел у саставау Републике Србије?

Predji na stvar, ako je imas, posto sam vec rekao najbitnije.

 

[Lepi Bora]

Не, газде са Запада Србе сматрају Русима Балкана, а удворице и сатрапи могу да дубе на трепавицама али то неће променити ничије мишљење на Западу.
Политика Запада према Србији после 5. октобра се није променила ни за јоту нити ће се променити.
Србија по њима треба да буде мала државица коју ће контролисати конзорцијум западних земаља и Турска.
Пошто сви на Западу одбацују Јалту као полазну основу за решање питања граница у Европи, онда треба да се запитамо да ли Запад жели да види Србију у границама Берлинског конгреса.
Запад је починио велике ратне злочине над српским народом у последњих 100 година како би креирао политичку карту Балкана у границама што повољнију за њега служећи се геноцидом, етничким чишћењем и пљачком.
Свако оправдавање такве злочиначке политике, њено представљање као "реалности" је злочин.

Tacno tako - a odredba da se nikad ne dozvoli strvaranje srpske drzava preko Drine 90 ih je ponovo revitalizovana .

Istorija nas uci da Srbi i Rusi mogu normalno razgovarati sa romano - germanima onda kad im slomimo kicmu . Tada oni postaju razumni , skloni kompromisima i sposobni za dogovor .

 

[Пресретач]

Predji na stvar, ako je imas, posto sam vec rekao najbitnije.

Шта си рекао, појасни јел Зпада жели Војводину у Србији?
Да или не?

 

[Statler and Waldorf]

kakva mitologija kad su srbe tokom devedesetih godina, po njihovim medijima, u novinama i na tv chak, zvali malim rusima?
nije valjda da su textovi shpigla tajmsa i ostalih vec postali mit, ili je to neka politika da se sve shto ima veze sa srbima proglashava mitom

синоћ су на ПРВОЈ телевизији (FOX) давали неки амерички филм (тећеразредно смеће) где су Србе приказивали као монструозне убице.
филм се давао у ударном термину суботом увече, у земљи Србији.. па ви видите где ми живимо и шта се овде ради.
ништа није случајно, јер свака случајност је намерна.

 

[velke712]

Naravno da kapiram, problem je sto dela pojedinaca, podstaknutih propagandom uzdizes na nivo politike, a to uglavnom nije opravdano.

vidi, zatvaranjem ochiju ne mozhesh sprechiti druge da vide. n i j e b i l o nemaca dobrovoljaca na srpskoj strani tokom devedesetih, oni su bili u zengama.. ustashe!! talibani su ratovali na strani bosanskih mudzhahedina i ostalih potomaka ponosnih pripadnika ss handzar ss kama ss skenderbeg, rusi grci i josh neki na srpskoj strani, i to je to.

 

[Statler and Waldorf]

Јел их уверио?

јесте.. али након Ристића више нисмо имали некога његове модрости и способности.

 

[gost 159032]

Шта си рекао, појасни јел Зпада жели Војводину у Србији?
Да или не?

Rekao sam Srbija pre balkanskih ratova, kakvo ti je vise pojasnjavanje potrebno?

 

[sunchaya]

Rusi su mogli mnogo vise da ucine za srpski narod, da se oslobodi ove nakazne vlasti. U nekoj meri se slazem s "picoleone" i "cedina zebra"! I ne samo to.....nego su generalno trebalo da urade mnogo vise.

A što su Rusi dužni da urade bilo šta za srpski narod? Što narod ne učini ništa?
Šta smo "mi" učinili za ruski narod ako izuzmemo lukac, jabuke, krompire, kupus i resto?
Oni nama daju gorivo...
Tako da smo kvit.

 

[velke712]

синоћ су на ПРВОЈ телевизији (FOX) давали неки амерички филм (тећеразредно смеће) где су Србе приказивали као монструозне убице.
филм се давао у ударном термину суботом увече, у земљи Србији.. па ви видите где ми живимо и шта се овде ради.
ништа није случајно, јер свака случајност је намерна.

ne gledam tv prijatelju, samo sport i dnevnik ponekada, a te privatne stanice ni nemam umemorisane na tv, ni fox ni pink ni b92...

 

[Lepi Bora]

Ono sto si napisao je gomila gluposti, Boro.

Moguce - al samo ako si ti pametniji od Hegela , Marksa , Bzezinskog .. Danilovskog i Kara Murze .. Al onda bih procitao tvoje radove u biblioteci , a ne na forumu .. ili bi me ucili na faksu o tvojoj velicini ...

 

[gost 159032]

vidi, zatvaranjem ochiju ne mozhesh sprechiti druge da vide. n i j e b i l o nemaca dobrovoljaca na srpskoj strani tokom devedesetih, oni su bili u zengama.. ustashe!! talibani su ratovali na strani bosanskih mudzhahedina i ostalih potomaka ponosnih pripadnika ss handzar ss kama ss skenderbeg, rusi grci i josh neki na srpskoj strani, i to je to.

Ako kazes samo "to je to", onda pristajes da Srbija skoro pa nestane, jer od Rusa neces dobiti nikakvu pomoc, osim sporadicnih dobrovoljaca.

 

[Statler and Waldorf]

На Западу фобија од Руса постоји вековима уназад, а не верујем да је баш оправдана. Биће да нас мрзе из истих разлога као и Русе, Словени смо православне вере.

Бугаре не мрзе.. зато што су доказали да су увек спремни Русима (као и сваком другом) забити нож у леђа, ништа зато што су их Руси ослободили од петвековног ропства и створили им модерну државу. е зато су они данас у ЕУ, а нас сецирају наживо.

 

[Пресретач]

јесте.. али након Ристића више нисмо имали некога његове модрости и способности.

Па што су се се предомислили или им је тад Србија требала као тампон између Немачког царства и Турске империје?
Убрзо после насилног преврата 1903. дошло је до Балканских ратова и Великог рата, а Велика Британија је ратовала и са Немачком и са Турском.

 

[gost 159032]

Moguce - al samo ako si ti pametniji od Hegela , Marksa , Bzezinskog .. Danilovskog i Kara Murze .. Al onda bih procitao tvoje radove u biblioteci a ne na forumu .. ili bi me ucili na faksu o tvojoj velicini ...

Nemam velicinu, samo malenkost i nisam rekao da su oni pisali gluposti, vec da si ti pisao gluposti.

 

[picololeone]

Бугаре не мрзе.. зато што су доказали да су увек спремни Русима (као и сваком другом) забити нож у леђа, ништа зато што су их Руси ослободили од петвековног ропства и створили им модерну државу. е зато су они данас у ЕУ, а нас сецирају наживо.

E usrecili su se...

 

[Poznavalac stvari]

Rekao sam Srbija pre balkanskih ratova, kakvo ti je vise pojasnjavanje potrebno?

Па желе они што шта, неки други желе нешто друго, али ова влада посматра Србију као плен.
И питање жели ли влада Србије Србију са Војводином је на месту.

 

[Ангел.]

Naravno da je opravdana, posebno za vreme haldnog rata.

Оправдана, ако са њима делиш нацистички поглед на свет, који је Америка наследила од Хитлерове Немачке.

Naval Amphibious Base Coronado

 

[Statler and Waldorf]

ne gledam tv prijatelju, samo sport i dnevnik ponekada, a te privatne stanice ni nemam umemorisane na tv, ni fox ni pink ni b92...

да ли је неко отворио тему на крстарици о томе?
није нико.. већ смо се навикли на предтаву коју су нам наметнули.. страшно.. али освета ће бити још страшнија!

 

[gruba greska]

Јел их уверио?

Mi dans imamo veliki problem, a vi pricate o tome kako su Rusi gazili Berlin, itd.Sve to znamo, jedino ne znamo sta se tacno desava na severu Kosmeta, koliko onaj narod moze da izdrzi, ne zaboravite da su oni zatvoreni zajedno sa siptarima, a nocas se cuo mitraljez?!Televizija nas ne izvestava, nijedna.kako to da niko ne moze da udje u Kosovsku Mitrovicu?Ne mogu, ne smeju, nece?Bojim se da na tako malom prostoru ne dodje do eksplozije, a onda nastupaju avioni na celu sa Berluskonijem, Sarkozijem, Merkelovom i ostalima, radost oslobodjenih, bla, bla.Libija koja se vratila 100 godina unazad.A ni m od mobilizacije.

 

[gost 159032]

Па желе они што шта, неки други желе нешто друго, али ова влада посматра Србију као плен.
И питање жели ли влада Србије Србију са Војводином је на месту.

Da li zele ili ne, ne znam, ali svojim potezima pomazu odvajanje Vojvodine, mada vecim delom iz gluposti i pohlepe, rekao bih.

 

[velke712]

Ako kazes samo "to je to", onda pristajes da Srbija skoro pa nestane, jer od Rusa neces dobiti nikakvu pomoc, osim sporadicnih dobrovoljaca.

par dobrovoljaca na mojoj strani je ipak mnogo bolje nego najnoviji leopardi koji nikad nece biti na mojoj strani, msm to je valjda jasno..
a srbija nece nestati, ma koliko to posade leoparda prizheljkivale..
i da, nije u pitanju bio par dobrovoljaca, bilo ih je mnogo vishe, mada ne onoliko mnogo kao shto je bilo mnogo talibana u mudzhahedinima i nemaca u zengama

 

[Lepi Bora]

Nemam velicinu, samo malenkost i nisam rekao da su oni pisali gluposti, vec da si ti pisao gluposti.

Ok Zapad nema pojma o Srbima , .. hrvatima ... poljacima .. cesima .. U pravu si .. A svi likovi ove bajke su izmisljeni .. ne daj se pokolebati ..

Recepti za «srpsku pustinju» pre 2 Godina, 4 Meseca Karma: 0
U studiji napisanoj 1913 godine, direktor lista «Evropski ekonomista», Edmon Teri (Edmond Théry), nagoveštavao je Rusiji sjajnu budućnost, obrazlažući da «Ako stvari nastave ići tokom kojim su išle od 1900 do 1912 godine, sredinom veka, Rusija će dominirati Evropu, kako na političkom, tako i na financijskom te ekonomskom planu».

Radovi istoričara Entoni Setona (Anthony Sutton) su utvrdili da je, suprotno svim neosnovanim tvrdnjama o ruskoj industrijskoj nazadnosti, carska Rusija bila na putu brzog privrednog i tehnološkog napretka.
Engleski geograf Džon Helford Makinder došao je do istih zaključaka o ruskom neodoljivom usponu ka svetskoj supremaciji. U znamenitom predavanju, održanom 1904 godine, pod naslovom «Geografska osovina istorije» naslućuje da će država koja okupira prostorno jezgro evro-azijskog kontinenta, dakle Rusija, kada bude u prilici da razvije svoju privredu i mrežu «transkontinentalne železnice» koja spaja Evropu i Aziju, potisnuti pomorske sile na marginu svetske trgovine, što predstavlja smrtnu pretnju po zapadnu civilizaciju. Preraspodela svetske moći bila je začet proces u tom času s obzirom da je «transkontinentalna železnica počela da remeti odnos snaga u korist kontinentalne sile».

Ruska revolucija, finansirana od strane anglosaksonske plutokratije i nemačke vojske, «voljom proviđenja» je zaustavila Rusiju u punom usponu ka statusu svetske ekonomske i vojne velesile. Iskorišćavajući podesne uslove krajne pometnje, prouzrokovane boljševičkim prevratom, zapadne sile su preduzele teritorijalnu razgradnju Rusije. Pohlepa za ruskim prirodnim bogatstvima i uklanjanje ruskog rivala iz trke za svetsku prevlast su predstavljali bitne uzroke celog poduhvata.
Engleska vojna misija generala Tomsona je poslata u Transkavkaziju sa zadatkom da osnuje protektorate nezavisne od Moskve, što bi omogućilo Britanskoj imperiji nesmetani i neograničeni pristup kaspijskim izvorima nafte. Nemačka je, posle potpisa Brest-Litovskog ugovora sa uzurpatorskom komunističkom «vladom», okupirala Ukrajinu i pribaltičke zemlje. Francuskoj je trebao da pripadne Krim sa Odesom. Finansijska i vojna pomoć saveznika «belima» je bila ograničenog karaktera, kako bi se postigla ravnoteža snaga i zaprečio Boljševicima prodor ka Transkavkaziji i Sibiru.

Na diplomatskom polju vodile su se zakulisne igre za priznanje «nezavisnosti» novoosnovanih pseudo-državica na tlu Rusije. Vilsonov neobelodanjeni program – otkriven u privatnoj arhivi pukovnika Hauza (House), sive eminencije američkog predsednika i opunomoćenog predstavnika Njujorških bankarskih kuća, glasio je pod tačkom VI da je «Rusija velika i jednorodna: Nju treba svesti na srednjorusku visoravan... pred nama će biti čisti list hartije, na kojem ćemo skicirati sudbinu ruskih naroda». Aluzija na «čisti list hartije» mogla bi se odnositi na Englesku kartu objavljenu 1888 godine, na kojoj je prostor ruske imperije obeležen natpisom «ruska pustinja». Dalje se predlaže «priznanje de facto postojećih vlada i ukazivanje pomoći njima i kroz njih», kao i zahtev za povlačenje sa samoproglašenih teritorija svih inostranih vojski.

Novoustanovljeno načelo, «prava na samoopredeljenje potlačenih naroda» je obrazovano u strateškim laboratorijama anglosaksonskog imperijalizma, sa nepritajenom namerom da se koristi kao oruđe za razgradnju svetskih takmaca i njihovih regionalnih mostobrana. Na Versajskoj mirovnoj konferenciji, pukovnik Hauz i Lojd Džordž (Lloyd George) su, u ime svojih vlada, probali da nagovore ostale učesnike da se pozovu na de facto stvorene vlade na tlu carističke Rusije, čemu se suprotstavila Francuska u ime svojih ličnih interesa. Te nesporazume su premostili ministri vanjskih poslova sila Antante, takozvanih «saveznica» Rusije, saglasivši se 10. januara 1920 da priznaju «de facto» Georgiju i Azerbejdžan.

Tih godina je uvedena u arsenal američke spoljnje politike strategija ostvarivanja državnih interesa posredstvom «nevladinih» organizacija. Primjerice, Fondacija Karnegi za međunarodni mir, koju je osnovao 1910 magnat Andru Karnegi, organizovala je 15. septembra 1918 u Nju Jorku veliki skup «potlačenih nacionalnosti» na kom su učestvovali poslanici manjinskih naroda sa prostora ruske države i Austro-Ugarske. Dotične je «predstavljao» Hrvat Hinko Hinković, u ime Jugoslovenskog odbora.
Sve podmukle operacije sa krajnjom namerom da se obrazuje «ruska pustinja» nisu urodile plodom, pošto su komunističke vođe, silom prilika, napustile svoja nihilistička načela i usvojile državotvorni koncept integracije ruskih zemalja. Ne pomirivši se sa činom «sakupljanja» rasturenih delova ruske imperije pod komunističkim okriljem, britanska politika je nastojala da federališe i da stavi pod svoju upravu sve separatističke pokrete nikle na prostorima Sovjetskog saveza. Usko je sarađivala na tom polju sa Abverom, (obaveštajnom službom nemačke vojske), kao i sa francuskim i poljskim kolegama.

U međuratnom periodu, britanska obaveštajna služba je uspostavila operativnu kontrolu nad „Prometejskom ligom“, organizacijom osnovanom 1923 pod impulsom ukrajinskih nacionalista uz podršku poljske vlade. Prometejska liga je služila kao «krovna» struktura plejadi separatističkih pokreta sa područja Sovjetskog saveza. U njenom okviru su sarađivali beloruski i ukrajinski unijati, Tatari, Čečeni itd... Uzgredno vredi pomenuti prisustvo u njenim redovima Said Beka, praunuka imama Šamila, slavnog vođe čečenskog ustanka protiv Rusa u XIX veku. Progam Lige je postavljao svojim članicama za zadatak «oslobađanje» svih neruskih «potlačenih» naroda bivše imperije. Za dalji tok našeg izlaganja, potrebno je naglasiti da je vođa Panevropskog pokreta, grof Kudenhov-Kalergi, uspostavio bliske kontakte sa «prometejcima».

Prometejska liga je delila srodne geopolitičke ciljeve sa organizacijom zvanom Intermarium, koja je težila da osnuje federaciju srednje evropskih država na celom prostoru između Baltičkog, Jadranskog i Crnog mora i priželjkivala raspad Rusije na bezobličnu prašinu «slobodnih država u svojim etničkim granicama». Taj ambiciozni program joj je garantovao potporu istih onih sponzora koji su držali na svom platnom spisku Prometejsku Ligu. Anti-komunistička fasada aktivnosti tih dveju organizacija služila je da prikrije dublje rusofobske pobude. Svoj rad su obavljale u stalnom dosluhu sa Vatikanom, posredstvom šefa Abvera Amirala Viljelma Kanarisa i britanskih veza pri Svetoj Stolici.

U tim godinama su Britanci razradili strategiju manipulacije «islamskog činioca» protiv Rusije. Novinar Entoni Bevins (Anthony Bevins) je obelodanio u listu Indipendent (The Independent, 26 februar 1990) sadržaj deklasifikovanog diplomatskog dokumenta iz 1939 godine u kom se sugeriše korišćenje manjinske «poluge», posebno islamskog faktora, radi destabilizacije Transkavkazije i Centralne Azije. «Slučajem okolnosti» instrumentalizacija islamskog trojanskog konja je ušla u praksu nacističke a kasnije i američke strategije rastrojstva istočne i jugoistočne Evrope.

Zapadni saveznici su samo mesec i po dana posle Nemačke agresije na SSSR predali javnosti formulaciju opštih ciljeva anglo-američke koalicije poznatu pod imenom «Atlantska povelja», u kojoj izražavaju rešenost da doprinesu «vaspostavljanju suverenih prava i samouprave onih naroda koji su bili lišeni toga skrivenim putem». Izabrani rečnik je dovoljno bio neodređen kako bi se mogao odnositi na Rusiju koliko i na Nemačku, a pošto je hrvatsko-komunistička propaganda širila među saveznicima propagandne floskule o veliko-srpskoj Hegemoniji, Jugoslavija je takođe mogla postati predmet gore navedenih ratnih ciljeva.

Srpski uspesi u izgradnji moderne, napredne i suverene države, tumačeni kao predznaci buduće hegemonije srpskog činioca na Balkanu, izazivali su bojazan britanske zvanične politike, koja je gledala na Srbiju kao na «mostobran» Rusije u tom regionu i pretnju engleskim vlastitim interesima u Sredozemnom regionu. Opterećena fobičnim stereotipima o «prodoru panslavizma», Engleska diplomatija je sprovodila politiku obuzdavanja srpske prirodne geopolitičke ekspanzije na Balkanu. Britanska diplomatija, nesklona da prizna ma kakvu legitimnost srpskim oslobodilačkim težnjama, sklopila je u XIX veku nezvanično savezništvo sa Turskom i Austrijom. U dotičnom raspoloženju prema srpskom pitanju je nastupila na Berlinskom Kongresu 1878 godine. Engleski poslanik, Markiz Solzberi (Salisbury), opravdao je englesku podršku Austro-Ugarskim pretenzijama na Bosnu i Hercegovinu, pod izgovorom da bi se u suprotnom «stvorila velika slovenska država koja bi se pružila preko balkanskog poluostrva i čija bi vojna snaga pretila narodima drugih plemena ...». Iz istih pobuda je podržala program Prizrenske lige, videći u pan-albanskom nacionalizmu bedem protiv slovenstva i srpskog jadranskog tropizma.

 

[Lepi Bora]

Druga anti-srpska varijanta kojom su raspolagali Britanci je bio Austro-slavizam, za koji su se zalagali «otac engleske balkanistike» R. Siton-Vatson (Robert William Seton-Watson) i publicista Vikam Stid (Henry Wickham Steed). Ta dva «eksperta» su predlagala uoči prvog svetskog rata unutrašnju reformu Austro-Ugarske imperije kojom bi se omogućilo obrazovanje federalne južno-slovenske jedinice pod hegemonijom Zagreba, sa ulogom anti-ruske katoličke tvrđave i karike novog engleskog poretka na Balkanu. Sa čelnih položaja u Odeljenju za neprijateljsku propagandu, osnovanog na inicijativi lorda Norfklifa (Northcliffe) 1917, Siton-Vatson i Stid su kritikovali «krfske» obrise buduće Jugoslavije, nazirući u njima zamenu za veliku Srbiju ili «srpsku imperiju». Za ta dva strasna pobornika «Jugoslovenske ideje», srpska alternativa modelu «hrvatske Jugoslavjije do Drine» je značila «trijumf orijentalne ideje nad zapadnom».

Englezi su pristupili mirovnoj konferenciji sa skrivenim anti-srpkim predrasudama i sa namerom da poprave situaciju u svoju korist kroz pregovore. Zauzimali su stav da Jugoslavija mora biti decentralizovana i federalna i upozoravali su da će Federacija sastavljena od samih Srba, Hrvata i Slovenaca ići na ruku srpskoj hegemoniji. Pri čemu su hteli podeliti srpski etnički prostor na autonomnu Makedoniju i Crnu Goru.

Lične veze između Stida, Siton-Vatsona, engleskih i američkih delegata su bile od krupnog značaja za dalji tok anglo-saksonske politike naspram Srbije, s obzirom da su svi pripadali Grupama okruglog stola. Na ovom mestu našeg izlaganja potrebno je otvoriti parantezu. Idejni tvorac i osnivač Grupe Okruglog stola (Round table) bio je engleski milioner Sesil Rods (Cecil Rhodes), čiji se životni ideal sastojao u «unapređenju britanske imperije i postavljanju celog necivilizovanog sveta pod njenu upravu, ujedinjenje anglo-saksonske rase u jednu imperiju». Grupe okruglog stola su okupljale imperijalne elite odane toj ideji. Američki ogranak su osnovale velike prekookeanske dinastije, vezane porodičnim ili poslovnim vezama za britansku oligarhiju, među kojima su se isticale porodice Morgan, Rokfeler ili Karnegi. Kako bi orijentisali tok svetske politike u skladu sa svojim «idealom» zamislili su da osnuju paradržavne organizacije za dugoročno planiranje spoljne politike. Engleski i američki delegati na Versajskoj konferenciji za mir, koji su većinom pripadali Okruglom stolu, su se dogovorili da osnuju Kraljevski institut za međunarodne poslove (RIIA) u Engleskoj i Savet za spoljne odnose (CFR) u Sjedinjenim Državama. Monopolom nad spoljnom politikom svojih država ta društva bi postepeno stvorila uslove za anglo-američko sadejstvo u međunarodnoj politici.

Radilo se u stvari o «jedinstvenoj anglo-američkoj organizaciji za proučavanje i dugoročno planiranje spoljne politike». Anglo-saksonska mesijanska ideja sadržana u ideologiji te vladajuće metastrukture Zapada, utemeljena na veri u superiornost anglo-saksonske rase i na socijal-darvinističkom svetonazoru, osporavala je slovenskim narodima subjektivnu ulogu u svetskoj politici i nipodaštavala je njihova civilizacijska dostignuća.

U međuratnom periodu, uticajne ličnosti pripadajući društvu Okruglog Stola i Kraljevskom institutu za međunarodne poslove su vodile neprekidnu kampanju razobličavanja «velikosrpske hegemonije» i tražile teritorijalno i konstitucionalno preustrojstvo Jugoslavije. Primerice, novinski magnat Lord Rotermer (Rothermere), brat lorda Norfklifa, čuven po svojim simpatijama prema fašističkim režimima, zahtevao je preko svojih glasila proširenje Mađarske državne teritorije na račun Srbije i osnivanje autonomne Hrvatske uvećane za celu Dalmaciju sa Bokom kotorskom. U dublje namere ovih zahteva nije teško prozreti: tražilo se od Srba ni manje ni više nego da predaju jadransku obalu i Dunav katoličkim činiocima kako bi se stvorio anti-ruski morski mostobran i zaprečio put izlaska na more pravoslavnoj regionalnoj sili.
Računajući na podršku engleskih prijatelja Hrvatske, vođa Seljačke stranke Vladko Maček, predložio je 1932 godine da Hrvatska, Srbija, Crna Gora, Makedonija i BiH potpišu federalni ugovor. Očito je da se radilo o probnom balonu sa namerom da se «napipa» puls srpske politike i proveri njen stepen popustljivosti po teritorijalnom i nacionalnom pitanju. Posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju i naglog zaokreta u francuskoj stranoj politici, Velika Britanija je počela da se zvanično opredeljuje u korist federalnog prekomponovanja Jugoslavije i osnivanja federalnih jedinica Bosne i Hercegovine, Vojvodine. Tajnim kanalima je podržavala Hrvatski secesionizam. Radovi Mark Aronsa i Dzon Loftusa su utvrdili da je njena obaveštajna služba držala na platnom spisku više čelnih ljudi ustaškog pokreta. Na Crnu Goru i Makedoniju, britanska politika je gledala kao na posebne zemlje, van okvira Srbije.

Ti predratni stavovi su nesumnjivo uticali na britansku politiku prema Jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu i četničkom pokretu. Može se zamisliti kakav je utisak ostavio na čelnike Forin Ofisa, u većini slučajeva katolike sa pro-hrvatskim simpatijama (prema Mek Linu), pan-srpski «Ravnogorski nacionalni program» ili Moljevićev projekat «Homogene Srbije», sastavljen u junu mesecu 1941 godine, u se jasno nagoveštava da «Srbi moraju imati hegemoniju na Balkanu, a da imaju hegemoniju na Balkanu, moraju prethodno imati hegemoniju u Jugoslaviji».

Kontra mere su munjevito preduzete kako bi se onemogućilo osnivanje takve pravoslavne tvrđave na Balkanu. Već u leto 1941, Čerčil je pozvao predsednika Ruzvelta da usvoji zajedničku «anglo-američku izjavu o obnavljanju Jugoslavije na principima autonomije i jedinstva jugoslovenskih naroda». Dakle, samo mesec dana nakon pojave Moljevićevog plana Britanci su odredili zajedničku «platformu» sa Amerikom o federalizaciji Jugoslavije.

Britanci su obezbedili svom igraču Titu, vojnu i političku legitimnost sa namerom da spreče Srbe da oblikuju posleratni poredak povoljan svojim nacionalnim interesima. Osporanvanje sprskog prava na samoopredeljenje je bila poenta te strategije. Ser Evlin Vudvord (Woodward) je primetio da kada bi njegova vlada podržala Mihajlovića, usvojila bi liniju naklonjenu pan-srpskim zamislima o budućnosti Jugoslavije. Po zapažanju Natalije Naročničke «bilo kakva manifestacija srpskih ujediniteljskih nacionalnih težnji poslije «Načertanija» Ilije Garasanina iz 1844... predstavlja strašilo za zapadnu Evropu.»

Nasuprot bezbroju kritika izrečenih na račun «veliko-srpskih» težnji, britanska zvanična politika nikada nije stavila nikakav prigovor na avnojevkse odluke o posleratnom teritorijalnom ustrojstvu, ni na dogovor Tita i Šubašića o budućoj podeli Srbije na više pokrajina i republika. Da li je uopšte moglo biti drugačije, s obzirom da je Brozovo novo federalno ustrojstvo potpuno odgovaralo engleskim interesima?

Prevagu su opet odneli geopolitički kriteriji kada je došao čas da se zvanično uskrati podrška Četničkom pokretu. Brigadir Ficroj Meklin (MacLean), šef britanske Misije pri Titovom štabu je zaključio u memorandumu poslatom Idenu (Eden): «Što se tiče generala Mihajlovića on je veliko-Srbin i reakcionar. U tim uslovima, Velika Britanija nema vise interesa da podržava njegov pokret». Državotvorni program Ravnogorskog pokreta je smetao Forin Ofisu (Foreign Office) pri planovima o osnivanju prašine državica na tlu Jugoslavije, koje bi mogle kasnije da se uklope u šire federacije. Može li se još sumnjati u tvdnju velikog engleskog istoričara A.J.P Tejlora da je «izgradnja Tita bila čisto engleska avantura»?

 

[Poznavalac stvari]

Mi dans imamo veliki problem, a vi pricate o tome kako su Rusi gazili Berlin, itd.Sve to znamo, jedino ne znamo sta se tacno desava na severu Kosmeta, koliko onaj narod moze da izdrzi, ne zaboravite da su oni zatvoreni zajedno sa siptarima, a nocas se cuo mitraljez?!Televizija nas ne izvestava, nijedna.kako to da niko ne moze da udje u Kosovsku Mitrovicu?Ne mogu, ne smeju, nece?Bojim se da na tako malom prostoru ne dodje do eksplozije, a onda nastupaju avioni na celu sa Berluskonijem, Sarkozijem, Merkelovom i ostalima, radost oslobodjenih, bla, bla.Libija koja se vratila 100 godina unazad.A ni m od mobilizacije.

Па све то је процес који ДС спроводи годинама продајући причу о ЕУ, уништавајући структуру државе постављајући на битна места своје лопове, Хрвате Југословене, и комунце из круга двојке.

 

[Lepi Bora]

Teritorijalni potkomitet Savetodavnog odbora za posleratnu spoljnu politiku, osnovan 1942 godine na inicijativu predsednika Ruzvelta i Državnog sekretara Kordel Hala, doneo je u oktobru 1942 predlog o stvaranju istočnoevropske federacije i podunavske federacije, sa ulogom tampon zone između Rusije i Nemačke, pod anglo-američkim okriljem. Radilo se o ad hoc strukturi, osnovanoj po modelu projekta za «studije o ratu i miru» Saveta za spoljne odnose i sastavljenoj od istih članova.

Teritorijalni ogranak, na čijem se čelu nalazio geograf Izaja Bouman (Bowman), morao je raditi pod velom tajne «s obzirom da su teritorijalni problemi naroda i zemalja bili eksplozivni» i bavio se izučavanjem scenarija prekrajanja poratne Evrope, posebno njenog istočnog dela i Balkana. Na otvorenim sednicama pozvani su bili da učestvuju predstavnici «vlada u egzilu» sa prostora Sovjetskog saveza i Jugoslavije, kao i nadvojvoda Oto Habsburški.

Jezgro Savetodavnog odbora su činili Majron Tejlor (Myron Taylor), jedan od vrhovnih članova Saveta i lični predstavnik predsednika Ruzvelta pri Vatikanu, zatim Državni sekretar Kordel Hal (Cordell Hull) i Norman Dejvis (Davis), Ruzveltov opunomoćeni ambasador i predsednik Saveta za spoljne odnose. Ruzvelt, koji je bio u stalnom kontaktu sa Kudenhov-Kalergijem i Oto Habzburškim, je poslao 1943 kardinala Špelmana da pregovara sa Svetom stolicom o perspektivama organizovanja podunavske federacije, u čiji bi sastav ušle Slovenija i Hrvatska do Drine. U Americi, struja na čijem se čelu se nalazio Majron Tejlor je branila posleratnu opciju povratka habzburške loze na presto obnovljene Mitelevropske federacije.

Sin Vinstona Čerčila, Randolf, je uveravao svoje Hrvatske prijatelje na Topuskom kongresu da će federalna Jugoslavija biti kratkog veka i da će se posle njenog raspada teritorije do Drine uključiti u podunavsku federaciju katoličkih država, naglašavajući da «sve što se proteže do Drine mora biti Evropsko...» Generalni sekretar hrvatke Seljačke stranke, Dr Krnjević, toliko je bio uveren u tranzitni karakter Jugoslovenske federacije da je na proslavi pedesete godišnjice osnivanja stranke (1954) izneo plan o podeli zemlje na šest nezavisnih država u granicama administrativnih republika koje bi se kasnije integrisale u podunavsku federaciju. Autor izveštaja o skupu, američki obaveštajac, je zabeležio da «Pošto dr Krnjević održava odlične odnose sa Engleskom, može se pretpostaviti da su britanski planovi što se tiče Jugoslavije manje više isti» ali da će to ostati pusti snovi pošto se zapadni političari protive razgradnji Jugoslavije «sve dok se održi Titov režim».

Napredak Crvene armije do srca Evrope je naterao zapadne saveznike da odlože planove o katoličkom «intermarijumu» za pogodnija vremena. Osnivanje 1944 u Londonu Centralno-evropskog federalnog kluba, čije su posleratne vođe bile Miha Krek i Vladko Maček, dokazuje, ako je potrebno, da se Englezi nisu pomirili sa sudbinom i da su nastavljali da kuju planove o katoličkom fašističkom bloku na Istoku Evrope.
Engleska tajna služba MI6, u stalnom dosluhu sa Vatikanom, je obrazovala i držala na uzdi niz organizacija sličnih Federalnom klubu, kao što su bili Blok antibolševičkih nacija, Slovenska konfederacija, koja je težila spajanju Ukrajinu i Bjelorusiju sa Poljskom, Seljačka internacionala, u kojoj opet nailazimo na Mihu Kreka i Mačeka, Internacionala Slobode, Prometejska Liga, Fakcija Abramčik. U njihove redove su masovno stupali vođe fašističkih i separatističkih istočno-evropskih pokreta prebeglih na Zapad zahvaljujući «pacovskim kanalima» Vatikana, Velike Britanije i Amerike. Te organizacije su funkcionisale po sistemu «komunikacionih sudova». Razlike u strateškim ciljevima su bile neznatne a članstvo im je često bilo zajedničko.

Uzgred budi rečeno, za američke i engleske tajne službe od posebnog interesa je bilo regrutovanje vođa secesionističkih manjina sa prostora Sovjetskog saveza i «stručnjaka» za etnička pitanja, poput istraživača Vanze (Wansee) Instituta, zaduženih od strane SD-a (tajna služba SS-a) za studije prostornog rasporeda i brojčanog stanja etničkih grupa na području istočne Evrope i Sovjetskog saveza. Posleratni Evro-Azijski institut i Institut za studije Sovjetskog Saveza, sa sedištem u Minhenu, takođe su se bavili pitanjem manjina u Rusiji, za šta su koristili iskustva bivših nacista. Izveštaje su dostavljali svome nalogodavcu i «dobrotvoru» CIA-i.

Krajem 40-ih godina, sve gore navedene organizacije su se stopile u radikalni Blok antibolševičkih nacija i prešle pod nadležnost američkih obaveštajnih struktura, što je bilo u skladu sa vodećom ulogom SAD-a u Hladnom ratu protiv Rusije. Od «organizacije namenjene federisanju svih neruskih manjina koje su se stavile u službu trećeg rajha» BAN se pretvorila posle rata u krovnu organizaciju svih istočno-evropskih fašističkih pokreta, poput Hlinkine garde, Ustaša, galicijskih nacista itd... Hrvate su predstavljali u BAN-u Stjepan Hefer, Anton Bonifacić, Dinko Sakić i Ivan Jelić.

Za operativnu kontrolu BAN-a i ostalih «oslobodilačkih grupa» bio je zadužen Biro političke koordinacije, tajno odeljenje ministarstva Spoljnih poslova odgovornog za organizaciju «specijalnih operacija» i za planifikaciju dugoročne Američke politike u svetu. Direktor Biroa za političku koordinaciju poslovni advokat Frenk Vizner (Wisner), je dobio od američke vlade zeleno svetlo za regrutovanje istočnoevropskih izbeglica sa anti-komunističkim pedigreom i za njihovu političku obuku i organizaciju na tlu Sjedinjenih država. Na tom poslu je radio sa svojim prijateljem Alenom Delsom (Dulles), koji će 1952 primiti funkciju direktora CIA-e. Kao advokati velikih bankarskih kuća, bili su usko povezani sa poslovnim krugovima Vol Strita i sa Savetom za spoljne odnose.

Američka vlada je usvojila, na predlog Biroa političke koordinacije, akcioni plan protiv Rusije i njenih satelita kroz niz direktiva Saveta nacionalne bezbednosti (NSC). Direktiva NSC 10/2 1948 godine je davala široka ovlašćenja tajnim službama za preduzimanje subverzivnih akcija na tlu Rusije posredstvom «oslobodilačkih grupa» (Blowback, str. 102) Te iste godine, Savet nacionalne bezbednosti je usvojio program financijske i druge pomoći «oslobodilačkim pokretima» poreklom iz Istočne Evrope.

Ključnu smernicu Američke strane politike spram Rusije predstavljala je direktiva NSC 20/1 od avgusta 1948 koja izričito glasi «Mi moramo imati automatske garancije koje obezbeđuju da čak i nekomunistički te nominalno prijateljski režim; a) ne raspolaže ubuduće nikakvom vojnom moći, b) u ekonomskim odnosima da silno zavisi od spoljnog sveta, c) da nema ozbiljnu vlast nad glavnim nacionalnim manjinama, d) da ne uspostavi ništa nalik na gvozdenu zavesu». Biro za političku koordinaciju je ovlašćen rezolucijom NSC/20 da stvara Američki odbor za oslobađanje naroda Rusije, u čiji sastav su ušli «legitimni predstavnici» manjina sa područja ruske republike. Na temeljima te rezolucije je izniklo je niz «oslobodilačkih» grupa poput Krstaškog pokreta za slobodu (Crusade for Liberty) čiji program preporučuje «razbijanje federalnih komunističkih država po republičkim i etničkim šavovima» i «oslobađanje malih pokorenih nacija istočne Evrope»
Među važnije pokrete te vrste spadao je Sabor porobljenih evropskih nacija. U pitanju je udruženje «etničkih odbora» naroda i narodnosti poreklom iz zemalja komunističkog bloka. Američka vlada se odnosila prema etničkim odborima kao da se radilo o «vladama u izbeglištvu», mada su se njihove vođe istakli za vreme rata kao saradnici nacista. Sabor je svake godine proslavljao Dan porobljenih nacija u prisustvu «američkog pape» kardinala Frencisa Spelmana. Na predlog «Sabora», Kongres SAD je usvojio 1959 rezoluciju PL 86-90 «o porobljenim nacijama» koja je se zalagala za razgradnju Sovjetskog Saveza i Rusije i osnivanje nezavisnih država «Kazakije i Idel-Urala». Ova rezolucija je pod Reganovom administracijom «vlada u izbeglištvu» i «etničkih odbora» dostigla moć i svoj vrhunac.


Uviđajući da su Titu odbrojani dani, Zapad je 1977 postavio na dnevni red pitanje «budućnosti Jugoslavije». Naziralo se da će posle Titove smrti doći do promena ustavnog poretka i urušavanja dotadašnjih nacionalnih ravnoteža u korist srpskog faktora. U odeljku izveštaja Trilateralne Komisije posvećenom situaciji u Jugoslaviji, privučena je pažnja na dugoročne sovjetske pritiske na Jugoslaviju i na mogućnost da Rusija sebi osigura izlazak na Jadran, pri čemu se ukazuje na potencijalno iskorišćavanje nacionalnih nesuglasica: «Imajući u vidu kontinuirane, ozbiljne nacionalne tenzije unutar Jugoslavije, niko ne može biti siguran da će «kriza oko nasledstva» (Titovog) biti izbegnuta, što Sovjetima može pružiti šansu za indirektnu intervenciju...»

Godinu dana kasnije u Švedskom gradu Upsali, glavni arhitekta i mozak Trilaterale, Zbinjev Bržeinski, odredio je akcioni plan kojim bi se osujetilo moguće zbližavanje, posle Titove smrti, srpske Jugoslavije sa Rusijom. Istaknuo je potrebu da se pruži zapadna pomoć opozicionarima i disidentima, «ukoliko oni imaju antikomunističku orijentaciju» i da se pomogne «nacional-separatističkim snagama». Zatim su relej preduzele organizacije za odbranu ljudskih prava, koje predstavljaju značajne karike zapadnih obaveštajnih službi u izvođenju skrivenih operacija (covert actions). Amnesty International je krenuo u odbranu Jugoslovensih «disidenata» Izetbegovića, Tuđmana, Dobroslava Parage i Vojislava Sešelja. Fridom Hauz, jedna od glavnih poluga CIA-e, osnovala je 1987 «Odbor za pomoć demokratskim disidentima Jugoslavije». Odbor je sastavio «apel predsedništvu SFRJ i stranim vladama» na kom se nalazio Tuđmanov potpis.