- Poruka
- 7.211
Sama reč, doslovno, znači uneti svetlo negde gde je do tada bila tama, tako da se može videti. Tu, očito, imamo opisni način objašnjavanja, koji ukazuje na to da se spoznalo, videlo, nešto što je do tada bilo nepoznato, da je neko postao svestan nečega čega do tada nije bio svestan. Ipak, postoje mnogi načini kako neko može postati svestan nečega čega do tada nije bio svestan, a da to nije prosvetljenje. Uvid, kao cilj mnogih, ako ne svih psihoterapeutskih metoda i škola, ima za posledicu da čovek postane svestan nečega čega do tada nije bio svestan. Ipak, uvid nije isto što i prosvetljenje. Šta je to što prosvetljenje čini tako posebnom, specifičnom vrstom iskustva? To je to što iskustvo prosvetljenja ne podrazumeva bilo kakav indirektni proces spoznavanja: osećaj, intuiciju ili nešto slično. Naš uobičajeni, svakodnevni način spoznavanja stvarnosti je uvek putem nekog procesa. Tu su fizički procesi opažanja - čula vida, sluha, mirisa, dodira i ukusa - kao i mentalni procesi mišljenja ili intuitivni i osećajni, emotivni procesi. Tu smo uvek mi onaj koji opaža, i ono što se opaža, uz bilo koji od gore pomenutih načina opažanja. Čak i sebe indirektno doživljavamo kroz neki proces: osećamo se, posmatramo se, mislimo o sebi... U našim životima uvek je prisutna neka vrsta samoopažanja. Dobar način da se u nekoliko reči definiše prosvetljenje jeste reći da je to direktno iskustvo istine. Čarls Berner je takođe koristio definiciju da je prosvetljenje svesno stanje direktnog znanja samog sebe onakvog kakav uistinu jesi.
On je prestao da koristi reč “iskustvo”, jer ta reč, ipak, implicira neku vrstu procesa, doživljaja koji implicira nas (subjekt), i ono što se doživljava (objekt). Znanje o kojem Čarls Berner govori nije, naravno, intelektualno, niti logičko znanje, već direktno znanje, znanje nečega direktno, bez procesa, bez posrednika. To je ona vrsta znanja o kojoj su govorili mediteranski gnostici s početka naše ere. “Direktno” znači bez bilo kakvog procesa. Za um je praktično nemoguće da to logički razume. U prirodi uma je da spoznaje pojmove putem nekog spoznajnog procesa. Za um, svako iskustvo je indirektno iskustvo, jer podrazumeva proces kojim se to iskustvo stiče. Direktno iskustvo je stoga apsurd za um i za logiku. Logički posmatrano, direktno iskustvo ne može postojati, jer bi to - po uobičajenoj logici - bilo jednako tvrdnji da dva objekta mogu zauzimati isti prostor, ili da jedan objekat istovremeno može biti na dva mesta. To je naravno nemoguće u logičkom svetu strukturisanog vremena i prostora. No, direktno iskustvo nezavisno je od zakonitosti vremena, prostora i uma.
Iskustvo prosvetljenja može svako imati, činjenicom same svoje prirode. Samom činjenicom našeg postojanja, činjenicom da smo ovde, rođeni i živi u telu, mi možemo imati iskustvo prosvetljenja. To nije neko tajno, mistično iskustvo, rezervisano za malobrojne i “posvećene”. To je naše iskonsko duhovno nasleđe, nosimo ga sa sobom jednako kao što svi imamo istu sposobnost da naučimo da govorimo, čitamo i pišemo. To je smisao budističke izreke da svi imamo “Buda prirodu”, odnosno “prirodu Bude”, sposobnost da se probudimo, da doživimo prosvetljenje. Iako svako od nas pojedinačno stvara i održava svoje sopstvene iluzije, laži i zablude, svi zajedno delimo istu stvarnost. A tu stvarnost svako od nas može spoznati, direktno iskusiti, jer smo svi već u njoj. Svako od nas je već deo života, niko nije izvan njega. To je, opet, smisao izreke u nekim duhovnim školama da smo, u osnovi, svi već prosvetljeni, ali toga nismo svesni. Takođe, ne postoji način na koji se direktno iskustvo može izazvati silom. Drugim rečima, ne postoji način na koji se može učiniti da se neko prosvetli. Kada bi to bilo moguće, to bi značilo da postoji metod, proces, postupak, jedan poseban recept kako izazvati prosvetljenje, a to je u suprotnosti sa definicijom prosvetljenja kao direktnog iskustva istine, odnosno iskustva koje se ne dešava kroz neki proces opažanja na relaciji subjekt-objekt. Jedino što je moguće učiniti jeste kreirati najpovoljnije moguće okolnosti da se iskustvo prosvetljenja dogodi. Intenziv prosvetljenja daje takve okolnosti. To je razlog zašto je intenziv strukturisan tako kako je strukturisan. Ali da li će se iskustvo prosvetljenja dogoditi ili ne, to je stvar između samog praktičara i istine. Taj diskontinuitet, tu apsolutnu prazninu između prosvetljenog i neprosvetljenog stanja svesti, nemoguće je fizički premostiti bilo kojom metodom, tehnikom ili receptom. U nekim duhovnim školama taj procep između istine i uobičajenog stanja svesti nazvan je “bezdanom”, jer se ne može premostiti logikom. Može se samo preskočiti onim skokom koji se u tradiciji hrišćanskog misticizma naziva “skokom vere”. Iz svega do sada navedenog može se lako uvideti da je o prosvetljenju lakše govoriti u negativnim terminima - odnosno šta prosvetljenje nije - nego govoriti šta prosvetljenje jeste. Jedan način da se umu i logičkom shvatanju približi pojam prosvetljenja jeste reći da onaj koji doživljava prosvetljenje i ono što se doživljava ulaze u svojevrsno stanje jedinstva, odnosno da subjekt i objekt prosvetljenja postaju jedno. U slučaju samoprosvetljenja, to bi značilo da ja postajem jedno sa samim sobom - što je logički besmisleno. U stvari, kao što je već rečeno, svaki pokušaj da se pozitivističkim rečnikom opiše prosvetljenje uvek izlazi izvan okvira logike, i zato je jednostavnije govoriti šta prosvetljenje nije. Osim toga, pokušaji da se prosvetljenje opiše rečima često završavaju kao mistične fraze i opisi, nejasne racionalnom umu, poput Isusovog “Ja i Otac smo jedno”.
Takođe, prosvetljenje nije neki mentalni doživljaj. Prosvetljenje nije nešto što se dešava u našem umu, već izvan našeg uma. Prosvetljenje ne zavisi od naših ideja ili naših mentalnih procesa. Ne zavisi ni od naših osećanja. Prosvetljenje nije osećanje ili emocija. Iskustvo prosvetljenja ne znači da time neko postaje drugačiji, da postaje drugačiji čovek nego što je bio, da postaje neko drugi. Kao posledica prosvetljenja može se promeniti nečiji život, ali ti uvek ostaješ samo i jedino ti, samo sa nešto više razumevanja i svesnosti nego ranije. Da li to znači da iskustvo prosvetljenja uvek ostaje sa nama? I da li time postajemo idealnija bića? To zavisi od više faktora, prvenstveno od dubine iskustva, i od nečije spremnosti da svoj život promeni i uskladi sa istinom koju je doževio. Da li to znači napuštanje nezadovoljavajućih odnosa sa drugima, promenu posla, nove hobije, drugačiji dnevni raspored, napuštanje starih navika?... Sve to zavisi od osobe do osobe. Ali lični napredak se zaustavlja do onog stepena do koga osoba nije voljna da se menja. Promena je osnovno stanje u univerzumu. Sve se menja, sve teče. Čovek treba da bude voljan da menja svoj život u skladu sa istinom koju je doživeo, inače će stagnirati i zasnovati svoj život na neistini, a to može voditi samo ka osećanju neispunjenja, nezadovoljstva i frustracije. Jedan način da se ovo kaže jeste da čovek svoje iskustvo prosvetljenja mora integrisati u život, kako bi od njega imao neke koristi. Inače, to će samo ostati lepo sećanje kome se čovek može iznova vraćati kada je sam, ali neće postojati nikakav vidljiv napredak u njegovom životu. Jedan od najboljih načina za integrisanje iskustva prosvetljenja u život jeste redovna, svakodnevna spiritualna praksa, i religiozan način života. Ipak, ima mnogo ljudi koji jednostavno učestvuju na intenzivima bez potrebe da slede neki poseban duhovni sistem, i koji su zadovoljni sa tim. Takođe, ne bih želeo da stvorim utisak da čovek mora očekivati drastične promene u životu kao posledicu direktnog iskustva istine. To može biti tako, ali i ne mora. Mnogi ljudi jednostavno nastave da žive svoje živote kao i do tada, ali sa dubljim osećanjem unutrašnjeg zadovoljstva i ispunjenosti nego ranije. Postoji jedna stara izreka u Zen budizmu, koja kaže: “Pre prosvetljenja brda i reke bili su mi samo brda i reke. Sada, nakon prosvetljenja, brda i reke su mi i dalje samo brda i reke”. Ipak, morate biti voljni da prihvatite promenu, inače ćete stagnirati.
