Gedeon
Veoma poznat
- Poruka
- 14.861
Primetio sam da ovde ima dosta nepravoslavnih, a i da većina njih slabo poznaje pravoslavnu veru i obrede.
Evo malo o epiklezi:
EPIKLEZA (grč: Έπίκλησις - prizivanje; u liturgijskom kontekstu - prizivanje radi osvećenja); prizivanje Svetog Duha na liturgijske darove radi njihovog osvećenja i pretvaranja u Telo i Krv Gospoda Isusa Hrista; vrhunska tačka kanona Evharistije - centralnog dela Svete Liturgije, u kojoj se zajednica vernih, sabranih na Liturgiji, obraća Bogu. Naime, neposredno posle reči ustanove Evharistije u Liturgiji Pravoslavne Crkve, sveštenik se u ime prisutnih vernika, i uz njihovo molitveno učešće, moli Bogu da nispošlje Svetog Duha na predložene Darove. Kao centralna evharistijska molitva, Epikleza je nezamenljiva i nezamenjujuća: nju ne može da zameni ni anamneza (poziv Hristov učenicima da "ovo čine u njegov spomen" - Lk 22,19; up. 1 Kor 11,24), a ni molitva blagodarenja.
Istorijat
Prisustvo epikleze u Liturgiji nalazimo u najstarijim spisima, već u II veku u tekstovima, u različitim oblicima. Njene pomene nalazimo kod Sv. Irineja, po kome se osvećenje Darova vrši izgovaranjem reči molitve priziva; Sv. Justin Filosof govori ο rečima molitve; Sv. Grigorije Niski njen osnov i poreklo nalazi kod Sv. Pavla u rečima poslanice (1 Tim 4,4-5) kad je reč ο neodbacivanju, jer se sve "osvećuje rečju Božijom i molitvom"; Sv. Kirilo Jerusalimski kaže da se prizivanje upućuje Svetom Duhu; Sv. Vasilije Veliki nalazi najdalje poreklo molitvi epikleze: ona je element koji konstituiše Liturgiju od najranijih vremena i prethodi prvim rukopisima, jer je usmeno predata i primljena (O Svetom Duhu, 37,65).
Mesto i uloga
U teologiji, epikleza se posmatra u sklopu ukupnog učenja ο Svetoj Trojici. Sv. Grigorije Čudotvorac drži i uči da svako osvećenje polazi od Oca, ide kroz Sina i ostvaruje se u Svetom Duhu, koji - po Hristovim rečima - nastavlja Njegovo delo. Tako, ona je delo sva tri lica Svete Trojice - Boga koji je svetost Sam po Sebi i izvor je svetosti. Sveti Duh je neophodan u delu osvećenja prinesenih darova, i sama epikleza se savršava posle reči ustanovljenja. Reči ustanovljenja su oduvek imale veliko značenje. Veliku važnost i silu tih reči objašnjava Sv. Jovan Zlatousti (O sveštenstvu VI, 4). Otac se poziva da proslavi i oglasi proslavljenog Isusa Hrista kroz Duha, ali i sam Hristos šalje Duha Svetog na Darove i zajednicu vernih.
U Evharistiji kao Svetoj Tajni, ostvaruje se bogojavljenje u dve dimenzije - stvarnim prisustvom i vaskrsloga Hrista, i Duha. Budući da je obožujućeg, tj. osvećujućeg delovanja, epikleza je vezana sa žrtvom i njenom namenom: prinos se osvećuje Duhom Svetim (Rm 15,16; br 11,9). Kad je u pitanju žrtvovanje, nalazimo povezanost i zamenu Duha i Ognja: Prorok Ilija se moli svome pravom Bogu da nispošalje oganj na pripremljene žrtve i da ove budu primljene (1 Car 18,25-39), a u Novom Zavetu njegovo mesto i ulogu preuzima - Sveti Duh (Jev 9,14). Sv. Jovan Zlatousti je jasan i određen kad starozavetnu i novozavetnu vezu Ognja i Duha razrešava tako što kaže da sveštenik ne nizvodi oganj, nego Svetog Duha.
Prisustvo Svetog Duha je živo i jasno u ukupnom liturgijskom delovanju, kao i u Svetoj Tajni uopšte, jer je osvećujuća sila Crkve - dar Svetog Duha, koji je duša Crkve. Svojom širinom, pojam epikleza ima liturgijsko i svetotajinsko delanje Svetog Duha koji prethodi projavljivanju proslavljenog Isusa Hrista. Rečima epikleze "Još Ti prinosimo ovu slovesnu i beskrvnu žrtvu...", prethode reči trećeg časa: "Gospode, koji su u treći čas Apostolima svojim..."
Evo malo o epiklezi:
EPIKLEZA (grč: Έπίκλησις - prizivanje; u liturgijskom kontekstu - prizivanje radi osvećenja); prizivanje Svetog Duha na liturgijske darove radi njihovog osvećenja i pretvaranja u Telo i Krv Gospoda Isusa Hrista; vrhunska tačka kanona Evharistije - centralnog dela Svete Liturgije, u kojoj se zajednica vernih, sabranih na Liturgiji, obraća Bogu. Naime, neposredno posle reči ustanove Evharistije u Liturgiji Pravoslavne Crkve, sveštenik se u ime prisutnih vernika, i uz njihovo molitveno učešće, moli Bogu da nispošlje Svetog Duha na predložene Darove. Kao centralna evharistijska molitva, Epikleza je nezamenljiva i nezamenjujuća: nju ne može da zameni ni anamneza (poziv Hristov učenicima da "ovo čine u njegov spomen" - Lk 22,19; up. 1 Kor 11,24), a ni molitva blagodarenja.
Istorijat
Prisustvo epikleze u Liturgiji nalazimo u najstarijim spisima, već u II veku u tekstovima, u različitim oblicima. Njene pomene nalazimo kod Sv. Irineja, po kome se osvećenje Darova vrši izgovaranjem reči molitve priziva; Sv. Justin Filosof govori ο rečima molitve; Sv. Grigorije Niski njen osnov i poreklo nalazi kod Sv. Pavla u rečima poslanice (1 Tim 4,4-5) kad je reč ο neodbacivanju, jer se sve "osvećuje rečju Božijom i molitvom"; Sv. Kirilo Jerusalimski kaže da se prizivanje upućuje Svetom Duhu; Sv. Vasilije Veliki nalazi najdalje poreklo molitvi epikleze: ona je element koji konstituiše Liturgiju od najranijih vremena i prethodi prvim rukopisima, jer je usmeno predata i primljena (O Svetom Duhu, 37,65).
Mesto i uloga
U teologiji, epikleza se posmatra u sklopu ukupnog učenja ο Svetoj Trojici. Sv. Grigorije Čudotvorac drži i uči da svako osvećenje polazi od Oca, ide kroz Sina i ostvaruje se u Svetom Duhu, koji - po Hristovim rečima - nastavlja Njegovo delo. Tako, ona je delo sva tri lica Svete Trojice - Boga koji je svetost Sam po Sebi i izvor je svetosti. Sveti Duh je neophodan u delu osvećenja prinesenih darova, i sama epikleza se savršava posle reči ustanovljenja. Reči ustanovljenja su oduvek imale veliko značenje. Veliku važnost i silu tih reči objašnjava Sv. Jovan Zlatousti (O sveštenstvu VI, 4). Otac se poziva da proslavi i oglasi proslavljenog Isusa Hrista kroz Duha, ali i sam Hristos šalje Duha Svetog na Darove i zajednicu vernih.
U Evharistiji kao Svetoj Tajni, ostvaruje se bogojavljenje u dve dimenzije - stvarnim prisustvom i vaskrsloga Hrista, i Duha. Budući da je obožujućeg, tj. osvećujućeg delovanja, epikleza je vezana sa žrtvom i njenom namenom: prinos se osvećuje Duhom Svetim (Rm 15,16; br 11,9). Kad je u pitanju žrtvovanje, nalazimo povezanost i zamenu Duha i Ognja: Prorok Ilija se moli svome pravom Bogu da nispošalje oganj na pripremljene žrtve i da ove budu primljene (1 Car 18,25-39), a u Novom Zavetu njegovo mesto i ulogu preuzima - Sveti Duh (Jev 9,14). Sv. Jovan Zlatousti je jasan i određen kad starozavetnu i novozavetnu vezu Ognja i Duha razrešava tako što kaže da sveštenik ne nizvodi oganj, nego Svetog Duha.
Prisustvo Svetog Duha je živo i jasno u ukupnom liturgijskom delovanju, kao i u Svetoj Tajni uopšte, jer je osvećujuća sila Crkve - dar Svetog Duha, koji je duša Crkve. Svojom širinom, pojam epikleza ima liturgijsko i svetotajinsko delanje Svetog Duha koji prethodi projavljivanju proslavljenog Isusa Hrista. Rečima epikleze "Još Ti prinosimo ovu slovesnu i beskrvnu žrtvu...", prethode reči trećeg časa: "Gospode, koji su u treći čas Apostolima svojim..."
в начале было слово
