Šta je gore? Gore je sve što nije dole. Haha Ne znamo dok ne pogledamo gore. Haha Šalim se.
Pod tačkom 6.
GORE JE:
Kad narod izgubi nadu u pristojnu budućnost, kad kolektiv tone u beznadežnost, a ti stojiš i gledaš, ne prepoznajući da čak i mala promena pojedinca može biti iskra koja pali talas promene.
Gore je kad narod gubi nadu, ali ti se nadaš samo svojoj ličnoj svetloj budućnosti, kad ego preuzima primat nad razumevanjem povezanosti, kad misliš da tvoje dobro može da postoji nezavisno od sveta oko tebe. To je mrak u kome se individualna sebičnost pretvara u kolektivnu pasivnost, a ljudska sposobnost za empatiju i zajedništvo bledi.
Gore je kad izgubiš nadu u sopstvenu budućnost, ali se nadaš da će promena svih oko tebe promeniti i tvoju. Tada si spreman da veruješ u čuda spolja, a ne u snagu sopstvene odluke. Najveća slabost pojedinca je traženje spasa u drugima dok ignorira sopstvenu moć i odgovornost.
Gore je kad ne pođeš od sebe, kada ne vidiš da svaka promena sveta počinje od tvoje lične transformacije: prestani da pušiš, bori se sa porocima, odbaci lenjost koja te vodi kolima i zagađivanju, prestani da činiš sebično – i svet oko tebe počinje da se menja. Svaka mala lična odluka, svaka disciplina, svaki čin davanja je kap koja stvara talas.
Gore je kad ne očekuješ ništa, ali niti shvataš da je sve povezano, nego život vidiš kao niz transakcija, kao mehaničke postupke sa nagradom, ne prepoznajući da svaka akcija ima posledicu, da su ljudi, priroda i svet u neprekidnom, neraskidivom lancu.
Gore je kad egoizam dominira nad altruizmom, kad koristiš samo srebrno pravilo – „ne čini drugome ono što ne želiš da ti se čini“ – a ne zlatno: „činim drugome ono što bih želeo za sebe“. Kad tvoj život meriš samo kroz primanje, kroz ličnu korist, a ne kroz davanje, kroz odgovornost za svet i druge.
Gore je kad smisao života tražiš u primanju, u nagradama, u ličnoj koristi, a ne u davanju, u odgovornosti, u povezivanju sa svim što postoji. Jer svet se ne menja sam od sebe. Svet počinje od tebe. Svaka tvoja odluka, svaka tvoja promena, svaki čin dobrote ili suzdržanosti od lošeg – to je seme koje može da rodi svetlu budućnost.
Zaključak:
Bolje je ako se svaki pojedinac promeni na bolje, jer tada se sve i svi oko njega menjaju na bolje. Lična odgovornost i lična disciplina nisu samo čin samopoboljšanja – to je moćan alat kolektivne transformacije.
A šta je bolje?
Umesto pesimističkog „šta je gore?“, možemo da pitamo:
1. Šta je bolje kad pojedinac prepozna svoju moć i menja se na bolje?
2. Šta je bolje kad egoizam zamenimo altruizmom i davanjem?
3. Šta je bolje kad razumemo da je sve povezano i delujemo odgovorno prema drugima?
4. Šta je bolje kad male lične promene stvaraju kolektivnu promenu?
5. Šta je bolje kad svaka odluka i akcija ima moralnu dubinu i težinu, a ne služi samo ličnoj koristi?
