Srpski pisci- iz drugog, inonacionalnoga kuta

[Urvan Hroboatos]

Sad sam vas baš zez'no. Ne mislim pisati-naširoko-o pitanjima identiteta i sporovima o nacionalnosti.

Više kao sentiš putovanje po lektiri iz srednje škole pri umiranju Jugoslavije- za kojom, naravno, ne žalim.

U početku bijahu Dositej i Haralampije. Zapamtih Haralampija, a Dositej je nešto pisao o nacionalnom programu na miješanom jeziku.
Onda je došao Vuk i razvezao s narodnim pričama i pjesmama. Dobro- no nisam bio baš u transu.

Branko je Radičević bio već "glađi", na taj rusni romantičarski način; Zmaj Jova je guslao za djecu i u tuzi za suprugom
(tu je iznimno bolji), a Laza Kostić je ...bizaran. Jakšića ne čitah ili čatih.

Laza Lazarević je dobro sjeo. Tečan jezik i sentimentalnost koja nije kič- podcijenjen pisac. Isto i pripovjesnik Glišić
Stanković je bio na rubu zapada i daje je orijentalnu iracionalnost možda i bolje od Andrića.

Nu, otkriće koje je došlo puno kasnije je knjiga Grujićeva "Žizni opisanije moje", na mješavini srpskog i ruskog, briljantni apsurdistički ispovjedni
collage nastao u mehani.

Šantić, Kočić...dobro, nu ne tako dobro. Svetolik Ranković, Janko Veselinović---prošlo je to doba.
Živ je, i kao stilist, i kao pripovjedač- Sremac.

O Andriću i Crnjanskom je bilo govora, pa ostaje Drainac. Ne znam što bih s njim. Dis je značajan pjesnik,
Dragišu Vasića nisam čitao.

Od partizanije će preživjeti Davičova "Pesma" i vjerojatno prvi Ćosićev roman, te modernija djela Bore Ćosića, Kiša i Pekića.
Pekić je pogotovo snažan u memoarima, dok je prevoluminozno "Zlatno runo" izgubilo nit, pa više vrijedi u fragmentima- a i tu je
dosta dekorativan. Tišma je dao velika 2-3 romana o stradanju Židova, a kasnije pisce baš i nisam čitao.

Najinteresantniji srpski književni mislilac ostaje Nikola Milošević.

 

[Urvan Hroboatos]

I da nabrojim nekoliko knjiga-nema veze kojih žanrova, a za koje držim da ih vrijedi spomenuti.
Kriteriji su...

a) vrijednost i univerzalnost

1. Andrić. Znakovi pored puta
2. Crnjanski: Roman o Londonu,1-2
3. Andrić. Prokleta avlija
4. Crnjanski: Seobe, 2.dio
5. Kiš: Psalam 44
6. Ćosić: Tutori
7. Tišma : Kapo
8. Pekić: Godine koje su pojeli skakavci

b) precijenjeni ili nerazumljivi ili napumpani

1. Bulatović: Đavoli dolaze
2. Dučić: Blago cara Radovana
3. Pavić. Hazarski rečnik
4. Ćopić: romani
5. Selimović: Derviš i smrt
6. Pekić: Zlatno runo
7. Smiljanić: U Andima Hegelovo telo

c) dobra ostvarenja, ili na ledu, ili u zapećku, ili poluzaboravljena, ili ...

1. Popović: Knjiga o Milutinu
2. Z Jova Jovanović. Đulići uveoci
3. Grujić: Žizni opisanije moje
4. Milošević: Zidanica na pesku
5. Nušić: Autobiografija
6. Dučić: Izabrana poezija

 

[Urvan Hroboatos]

Da je Pekić napisao svoj roman Besnilo danas, to bi bio hit i ekranizovan u moru popularnih filmova koje se bave tom tematikom, neki virus koji uništava svet, zombi apokalipse i slične gluposti.

Ironija je da je to zapravo osrednje delo.

- - - - - - - - - -

Taj je bio u svemu pre vremena, njegovo delo Atlantida o nekom životu u Matriksu je stvoreno daleko pre Matriksa. Ne shvatam zašto taj pisac nije postao toliko popularan među širom masom kao neki drugi nevredni spominjanja ( Basara.)

- - - - - - - - - -

U vrednost i i univerzalnost bih uvrstio i Boru Stankovića, ali ne Nečistu krv, nego njegove pripovetke.

Pekić je bio na sličnoj valnoj duljini kao Vonnegut. On je bio izvoran u ex-Yu okvirima, no mislim da
je veći dio njegovoih tema raspisan u onodobnoj američkoj književnosti. Rekao bih da će ostati u nekoliko djela,
a za autobiografiju držim da je svjetskoga kalibra.

Ovo je improvizacija, no mislim da se Pekić klatio u pogledu na svijet između farse i ozbilnosti, realizma nacionalne povijesti i
fantazmagorija, između tradicionalnoga i zahuktaloga modernoga svijeta. Njegova su djela "šarena" kao Picassovo slikarstvo,
i ne pokazuje-bar meni, koji nisam znalac njegovih sočinenija- neku razvojnu nit. Što možda i nije važno.

Na konvencionalniji način, kad je razigran, djeluje mi kao Bjeli s "Petrogradom" (naravno, uza sve razlike), a to je djelo više
stilska vježba no trajno ostvarenje.

Stanković je bez dvojbi značajan, no nevolja mu je što je klasični realistični roman napisao u doba kad su Proust, Conrad, Schnitzler, futuristi...
uvelike eksperimentirali.

 

[gost 349237]

Doterivao sam post, pa sam ga dok ga ne doteram izbrisao, nisam očekivao da ćeš tako brzo odgovoriti. Evo ga:

Da je Pekić napisao svoj roman Besnilo danas, to bi bio hit i ekranizovan u moru popularnih filmova koje se bave tom tematikom, neki virus koji uništava svet, zombi apokalipse i slične gluposti.

Ironija je da je to zapravo osrednje delo.

- - - - - - - - - -

Taj je bio u svemu pre vremena, njegovo delo Atlantida o nekom životu u Matriksu je stvoreno daleko pre Matriksa. Ne shvatam zašto taj pisac nije postao toliko popularan među širom masom kao neki drugi nevredni spominjanja ( Basara.)

- - - - - - - - - -

U vrednost i i univerzalnost bih uvrstio i Boru Stankovića, ali ne Nečistu krv, nego njegove pripovetke.

 

[gost 349237]

Pekić je bio na sličnoj valnoj duljini kao Vonnegut. On je bio izvoran u ex-Yu okvirima, no mislim da
je veći dio njegovoih tema raspisan u onodobnoj američkoj književnosti. Rekao bih da će ostati u nekoliko djela,
a za autobiografiju držim da je svjetskoga kalibra.

Ovo je improvizacija, no mislim da se Pekić klatio u pogledu na svijet između farse i ozbilnosti, realizma nacionalne povijesti i
fantazmagorija, između tradicionalnoga i zahuktaloga modernoga svijeta. Njegova su djela "šarena" kao Picassovo slikarstvo,
i ne pokazuje-bar meni, koji nisam znalac njegovih sočinenija- neku razvojnu nit. Što možda i nije važno.

Na konvencionalniji način, kad je razigran, djeluje mi kao Bjeli s "Petrogradom" (naravno, uza sve razlike), a to je djelo više
stilska vježba no trajno ostvarenje.

Stanković je bez dvojbi značajan, no nevolja mu je što je klasični realistični roman napisao u doba kad su Proust, Conrad, Schnitzler, futuristi...
uvelike eksperimentirali.

I meni tako deluje, šarolik.

Stanković je po mom ličnom mišljenju daleko snažniji od Andrića, kad smo kod realista u nekim stvarima, jer dok Andrićeva dela teku kao letopisi, bez nekog dubljeg emocionalnog uživljavanja, Stanković je kralj tame. Njegove dela su sivo za sivim za crnim i još crnjim. Lik je ravnopravan Mopasanu po depresivnosti koja izvire iz njegovih dela. U krajnoj liniji bar je razobličio mit o starim dobrim vremenima.
Imam njegova kompletna dela, a ne sećam se da sam pročitao nešto nadahnjujuće i pozitivno od njega.
Zaista je kao Mopasan. U blažim delima više kao Bodlerovi Pariski splinovi, ali isto je to.
U tom pogledu se slažem sa tobom, on je prekasno počeo da radi na onome što je već postalo standard u nekim drugim zemljama.

- - - - - - - - - -

A što se tiče spomenutog Basare, taj mi deluje kao slikari koji slikaju razglednice nekog grada, površan, brz i kratak.

 

[BLAJBI]

Od svih hrvatskih pisaca mi se najjaca cini Vedrana Rudan....

 

[Rayela]

Od svih hrvatskih pisaca mi se najjaca cini Vedrana Rudan....

Svasta Boze, i ovo da stoji ovde na PDF Knjizevnost?

Inace, danas vise knjizevnosti nema, ni u Srbiji , ni u Hrvatskoj.
Sve je ovo danas sviranje austrijskom ministru inostranih poslova

 

[sanja*]

I da nabrojim nekoliko knjiga-nema veze kojih žanrova, a za koje držim da ih vrijedi spomenuti.
Kriteriji su...

a) vrijednost i univerzalnost

1. Andrić. Znakovi pored puta
2. Crnjanski: Roman o Londonu,1-2
3. Andrić. Prokleta avlija
4. Crnjanski: Seobe, 2.dio
5. Kiš: Psalam 44
6. Ćosić: Tutori
7. Tišma : Kapo
8. Pekić: Godine koje su pojeli skakavci

Aj da se ne bavim sad ovim.
No...

b) precijenjeni ili nerazumljivi ili napumpani

1. Bulatović: Đavoli dolaze
2. Dučić: Blago cara Radovana
3. Pavić. Hazarski rečnik
4. Ćopić: romani
5. Selimović: Derviš i smrt
6. Pekić: Zlatno runo
7. Smiljanić: U Andima Hegelovo telo

Obrazloži stav vezano za boldana tri.

c) dobra ostvarenja, ili na ledu, ili u zapećku, ili poluzaboravljena, ili ...

1. Popović: Knjiga o Milutinu
2. Z Jova Jovanović. Đulići uveoci
3. Grujić: Žizni opisanije moje
4. Milošević: Zidanica na pesku
5. Nušić: Autobiografija
6. Dučić: Izabrana poezija

Budući da su Đulići uveoci i Nušićeva Autobiografija u lektiri, teško da su zaboravljeni.

 

[Urvan Hroboatos]

Obrazloži stav vezano za boldana tri.

Ćopićevi su mi romani nezgrapni, kao npr. Gorkoga. Tu ima dobrih dijelova, no generalni je dojam da se radi o tesanju sjekirom i ne nalazim tu nešto "dublje".
Pavić je "profesorska književnost", i njegova je spisateljska popularnost za mene misterija- slično je s nekim drugim autorima poput Sabata ili Ecoa.
Trajnije prozno pripovjedno djelo mora imati nešto dojmljivo i univerzalno: životne likove (Dostojevski, Faulkner, Proust), "magiju" u dočaravanju životnih situacija, dilema i trilema (Mann, Kafka), mudrost (George Eliot, Proust), intenzitet u prikazu zbilje (Faulkner, Conrad, Čehov), misaono bogatstvo (Musil, Broch)...
Pavić nema ništa. Po mom mišljenju- koje nikoga ne obvezuje- radi se o inteligentnoj eksploataciji ezoterijskih tema koja bi kod neupućenih trebala
pobuditi dojam neke spiritualne dubine i tajnovitosti. Budući da sam pročitao magistralne tekstove Corbina, Eliadea, Fowdena, Jonasa, Idela.. o kabali, gnosticizmu, hermetizmu, alkemiji, sufizmu... Pavić mi je samo konstruktor nadobudnih pisanija u kojima nema ničeg od onoga što tvori permanentno vrijednu narativnu prozu.

Selimović mi ne leži iz prozaičnoga razloga: budući da poznajem sufizam, njegov je prikaz dilema tobožnjega derviškoga šeika posve nevjerojatan. Taj je šeik/šejh više sartreovski egzistencijalist nego pravi sufi. To je kao da se u romanu prikazuje staljinistički komunist, a mentalni mu je svijet američkoga hipija iz doba kontrakulture.

- - - - - - - - - -

I meni tako deluje, šarolik.

Stanković je po mom ličnom mišljenju daleko snažniji od Andrića, kad smo kod realista u nekim stvarima, jer dok Andrićeva dela teku kao letopisi, bez nekog dubljeg emocionalnog uživljavanja, Stanković je kralj tame. Njegove dela su sivo za sivim za crnim i još crnjim. Lik je ravnopravan Mopasanu po depresivnosti koja izvire iz njegovih dela. U krajnoj liniji bar je razobličio mit o starim dobrim vremenima.
Imam njegova kompletna dela, a ne sećam se da sam pročitao nešto nadahnjujuće i pozitivno od njega.
Zaista je kao Mopasan. U blažim delima više kao Bodlerovi Pariski splinovi, ali isto je to.
U tom pogledu se slažem sa tobom, on je prekasno počeo da radi na onome što je već postalo standard u nekim drugim zemljama.

- - - - - - - - - -

A što se tiče spomenutog Basare, taj mi deluje kao slikari koji slikaju razglednice nekog grada, površan, brz i kratak.

Andrić ima nekoliko aduta za širu privlačnost. ne treba zanemariti to da on prikazuje višekonfesionalnu sredinu (razni kršćani, muslimani, židovi), pa i to ostavlja dojam nečeg "svjetskoga"- ako je regionalan pisac kao i Stanković. Usput, Andrić je cijenio Stankovića, no ako je koja strana literatura na njega izvršila (formalno) jači utjecaj, to je talijanski verizam (Giovanni Verga itd.)

 

[Пилипенда]

Е па, рођени мој, ово ти је лијепа тема. Лежерно, носталгично присјећање, без претензија да то буде било шта друго сем личног присјећања и личног утиска. Ево одазивам се изношењем властитих утисака, уз понеку исправку (допуну).

Прије свега, било какав попис српских књижевника, а поготово пјесника (колико год насумичан и необавезан био) без Његоша је – неозбиљан.

Чика Јова је заиста објављивао свашта. Често сам се питао да ли уопће постоји ишта што је нажврљао на некаквој салвети, а да то није и објавио. У тој хрпи има приличан број потпуно, али баш потпуно безвриједних пјесмуљака-тралалајки, али богами има и изузетно вриједних стихова. Хвала му на овом другом (лако је одбацити шта не ваља).

Сушта супротност чика Јови је Милан Ракић. Одмјерен, строг у избору, са свега 60-так објављених пјесама (једном једином књигом) свакако спада у сам врх српског пјесништва. Риједак примјер пјесника који (иако градација постоји) нема објављену ниједну лошу пјесму.

Шантић... Навешћу свега двије његове строфе, мање познате, али изузетне, да се најежиш:

Што гракћете тако злобно
Око мене гладни врани?
Траж’те тамо мјесто кобно,
Да вас ледном жртвом ’рани.

„Не гони нас, та ми знамо
Гдје се за нас гозба крије:
Дај нам срце, дај га амо
Мртво ти је, мртво ти је!”

- - - - - - - - - -

Ваљало би поменути и Драгослава Михаиловића, не би требало бити спорно да је то најбољи живи српски прозни писац (Кад су цветале тикве).

 

[gost 349237]

Ćopićevi su mi romani nezgrapni, kao npr. Gorkoga. Tu ima dobrih dijelova, no generalni je dojam da se radi o tesanju sjekirom i ne nalazim tu nešto "dublje".
Pavić je "profesorska književnost", i njegova je spisateljska popularnost za mene misterija- slično je s nekim drugim autorima poput Sabata ili Ecoa.
Trajnije prozno pripovjedno djelo mora imati nešto dojmljivo i univerzalno: životne likove (Dostojevski, Faulkner, Proust), "magiju" u dočaravanju životnih situacija, dilema i trilema (Mann, Kafka), mudrost (George Eliot, Proust), intenzitet u prikazu zbilje (Faulkner, Conrad, Čehov), misaono bogatstvo (Musil, Broch)...
Pavić nema ništa. Po mom mišljenju- koje nikoga ne obvezuje- radi se o inteligentnoj eksploataciji ezoterijskih tema koja bi kod neupućenih trebala
pobuditi dojam neke spiritualne dubine i tajnovitosti. Budući da sam pročitao magistralne tekstove Corbina, Eliadea, Fowdena, Jonasa, Idela.. o kabali, gnosticizmu, hermetizmu, alkemiji, sufizmu... Pavić mi je samo konstruktor nadobudnih pisanija u kojima nema ničeg od onoga što tvori permanentno vrijednu narativnu prozu.

Selimović mi ne leži iz prozaičnoga razloga: budući da poznajem sufizam, njegov je prikaz dilema tobožnjega derviškoga šeika posve nevjerojatan. Taj je šeik/šejh više sartreovski egzistencijalist nego pravi sufi. To je kao da se u romanu prikazuje staljinistički komunist, a mentalni mu je svijet američkoga hipija iz doba kontrakulture.

- - - - - - - - - -



Andrić ima nekoliko aduta za širu privlačnost. ne treba zanemariti to da on prikazuje višekonfesionalnu sredinu (razni kršćani, muslimani, židovi), pa i to ostavlja dojam nečeg "svjetskoga"- ako je regionalan pisac kao i Stanković. Usput, Andrić je cijenio Stankovića, no ako je koja strana literatura na njega izvršila (formalno) jači utjecaj, to je talijanski verizam (Giovanni Verga itd.)

Sam si odgovorio. Pavićeva tajna je površni misticizam koji je carevao 80tih godina u SFRJ, pomešan sa šarenim balkanskim ambijentom + tip knjige koji je danas i zaboravljen, sa koje god strane da kreneš na neki način iščitaš knjigu. Taj tip knjiga je zapravo bila igra - idi na 25. stranu i vidi šta te tamo čeka, odgovori na pitanje, ako si odgovorio na pitanje A. idi na 24 stranu. Dangeous and Dragons samo na papiru a ne u formi video igre.
Pavić je srpski Karlos Kastaneda.


Što me podseti na još jednog pisca, tačnije putopisca Sevana Pešića kojeg bih svrstao u kategoriju poluzaboravljen i prehvaljen. Njegove knjige datiraju iz istog perioda kad i Pavićeve i ljudi su se tada toliko ložili na njih da su 4 njegove knjige izdate u luksuznom izdanju, tako da kad se spoje formiraju neku mandalu, tibetansku sliku ili šta li već. Taj me podseća na Aleksandru Dejvid Nil i Džona Blofelda. Svo troje su prošli kroz izuzetno složen religiozno - filozofski milje a da zapravo nisu ništa bitnije shvatili. Pešić je tu najmanji grešnik jer je u Nepalu i Indiji otišao kao zaostali talas hipi pokreta, koji se formirao u SFRJ kad je onaj original nestao, dok je Aleksandra Dejvid Nil ipak bila tibetanski sveštenik, tri godine je provela u nekoj pećini a da je zapanjujuće plitko objasnila ono što je tamo naučila. Isti slučaj sa Blofeldom, koji doduše nije bio pisac, ali je proveo milion godina u Kini a takođe kao da je kroz tu zemlju prošao kao mesečar.

Pešićeva dela su ipak interesantna za čitanje, ali kao početnice kao mali uvid u taj egzotični svet Dalekog istoka. Malopre sam gledao na polici neki Elijadev roman kad si ga već spomenuo, eto i on se oprobao kao prozni pisac, i zanimljivo da čovek tolikog znanja i razumevanja nije uspeo da se proslavi kao pisac. Dok Eko žari i pali.
Jedan od bitnih razloga je i nedostatak informacija u to doba. Danas se gro toga što je izmicalo tim ljudima može naći svuda po netu ili knjižarama ( ne našim.)

A da Ćopić. Odlično poređenje sa Gorkim. Koliko je Gorki stvarao remek dela pripovetki, toliko je bio promašen kao romanopisac. Pokušao sam da čitam još davno nešto od njegovih spisanija u vidu romana, loše je to.

 

[Пилипенда]

c) dobra ostvarenja, ili na ledu, ili u zapećku, ili poluzaboravljena, ili ...

1. Popović: Knjiga o Milutinu
2. Z Jova Jovanović. Đulići uveoci
3. Grujić: Žizni opisanije moje
4. Milošević: Zidanica na pesku
5. Nušić: Autobiografija
6. Dučić: Izabrana poezija

Хм, овдје си баш омануо, претпостављам да немаш тачан увид у тренутно стање на српској (читалачкој) књижевној сцени.
Књига о Милутину је, када се појавила, бивала и награђивана и забрањивана, а данас слови за вриједну књигу. Дјеломочно се слажем само утолико што мислим да вриједи још више него је данашњи читаоци доживљавају, али да је скрајнута или (полу)занемарена, то није.
Ђулићи овдје никако не спадају, вјеруј ми, исто као ни Нушић (ни данас, а ни ономад).
Дучић је посебна прича. Дуго потпуно изгнан из српске књижевности, ускраћен многим нараштајима, па онда одједном „откривен” и на сва звона објављиван... Без сумње велики пјесник, данас веома присутан (додуше помало на погрешан начин, али мислим да ће све то „лећи на своје” када прође еуфорија због „скидања окова” којима су његови стихови десетљећима били оковани).
Ја бих овдје свакако поменуо Диса, у своје вријеме грубо и неправедно занемареног. Данас је то унеколико исправљено, јесте признат као значајан пјесник, али још није на мјесту које му припада, а то је сам врх српског пјесништва. Изузетан, и мени изузетно драг.

 

[sanja*]

Ćopićevi su mi romani nezgrapni, kao npr. Gorkoga. Tu ima dobrih dijelova, no generalni je dojam da se radi o tesanju sjekirom i ne nalazim tu nešto "dublje".
Pavić je "profesorska književnost", i njegova je spisateljska popularnost za mene misterija- slično je s nekim drugim autorima poput Sabata ili Ecoa.
Trajnije prozno pripovjedno djelo mora imati nešto dojmljivo i univerzalno: životne likove (Dostojevski, Faulkner, Proust), "magiju" u dočaravanju životnih situacija, dilema i trilema (Mann, Kafka), mudrost (George Eliot, Proust), intenzitet u prikazu zbilje (Faulkner, Conrad, Čehov), misaono bogatstvo (Musil, Broch)...
Pavić nema ništa. Po mom mišljenju- koje nikoga ne obvezuje- radi se o inteligentnoj eksploataciji ezoterijskih tema koja bi kod neupućenih trebala
pobuditi dojam neke spiritualne dubine i tajnovitosti. Budući da sam pročitao magistralne tekstove Corbina, Eliadea, Fowdena, Jonasa, Idela.. o kabali, gnosticizmu, hermetizmu, alkemiji, sufizmu... Pavić mi je samo konstruktor nadobudnih pisanija u kojima nema ničeg od onoga što tvori permanentno vrijednu narativnu prozu.

Selimović mi ne leži iz prozaičnoga razloga: budući da poznajem sufizam, njegov je prikaz dilema tobožnjega derviškoga šeika posve nevjerojatan. Taj je šeik/šejh više sartreovski egzistencijalist nego pravi sufi. To je kao da se u romanu prikazuje staljinistički komunist, a mentalni mu je svijet američkoga hipija iz doba kontrakulture)

Hvala

 

[Urvan Hroboatos]

Što me podseti na još jednog pisca, tačnije putopisca Sevana Pešića kojeg bih svrstao u kategoriju poluzaboravljen i prehvaljen. Njegove knjige datiraju iz istog perioda kad i Pavićeve i ljudi su se tada toliko ložili na njih da su 4 njegove knjige izdate u luksuznom izdanju, tako da kad se spoje formiraju neku mandalu, tibetansku sliku ili šta li već. Taj me podseća na Aleksandru Dejvid Nil i Džona Blofelda. Svo troje su prošli kroz izuzetno složen religiozno - filozofski milje a da zapravo nisu ništa bitnije shvatili. Pešić je tu najmanji grešnik jer je u Nepalu i Indiji otišao kao zaostali talas hipi pokreta, koji se formirao u SFRJ kad je onaj original nestao, dok je Aleksandra Dejvid Nil ipak bila tibetanski sveštenik, tri godine je provela u nekoj pećini a da je zapanjujuće plitko objasnila ono što je tamo naučila. Isti slučaj sa Blofeldom, koji doduše nije bio pisac, ali je proveo milion godina u Kini a takođe kao da je kroz tu zemlju prošao kao mesečar.

Pešićeva dela su ipak interesantna za čitanje, ali kao početnice kao mali uvid u taj egzotični svet Dalekog istoka. Malopre sam gledao na polici neki Elijadev roman kad si ga već spomenuo, eto i on se oprobao kao prozni pisac, i zanimljivo da čovek tolikog znanja i razumevanja nije uspeo da se proslavi kao pisac. Dok Eko žari i pali.
Jedan od bitnih razloga je i nedostatak informacija u to doba. Danas se gro toga što je izmicalo tim ljudima može naći svuda po netu ili knjižarama ( ne našim.)

A da Ćopić. Odlično poređenje sa Gorkim. Koliko je Gorki stvarao remek dela pripovetki, toliko je bio promašen kao romanopisac. Pokušao sam da čitam još davno nešto od njegovih spisanija u vidu romana, loše je to.

Da ne odem predaleko- mislim da podcjenjuješ David Neelovu i Blofelda. Ne znam koliko si od njih čitao, a ako jesi, vjerojatno se radi o ukusima...

David Neelova je napisala brdo knjiga; za širu javnost je najpoznatiji putopis o Tibetu, no ne treba zaboraviti fascinantnu biografiju te žene, koja je sva kostobona i izmrcvarena htjela uoči 2. svj.rata ponovo u Tibet. Umrla je blizu svojoj 100toj, i Dalaj Lama je bio u njezinom rodnom gradu. Ona možda nije sve najbolje razumijela, no to je ionako tek raspisivano u tekstovima Evans Wentza i kasnijih kao Anagarika Govinda. Npr. David Neelova je dala sjajan opis vjerovanja u tulpe, kao i prikaz mahnitanja podvižnika koji prakticiraju ritual Chod.
To je bila iznimna žena, pravi generator energije i volje.

Blofeld je druga, no isto fascinantna priča. Na stranu neuspio prijevod I Chinga, njegova je autobiografija "The Wheel of Life" izvrstan prikaz Kine među ratovima i iskrena ispovijest modernog budista. U knjizi o Taoizmu, dao je povijesni prikaz bez premca, a u "The Secret and the Sublime" jedan od najboljih pregleda taoističke alkemije. Djelo o tantrizmu sam samo površno pregledao, no to je seriozno, kao i sve što je radio.

To su ozbiljni ljudi, ti likovi koji su živjeli na istoku između dva rata i prošli sve i sva.

Pešić je bio....zabavan. No tu je previše mistifikacija o drogi, hipijima u Nepalu, bajki o Gurđijeffu... Dobra literatura kao mamac.

Gorki je, po mom sudu, najbolji u autobiografskim zapisima, posebno bih izdvojio tekstove o Tolstoju i Čehovu.

- - - - - - - - - -

Хм, овдје си баш омануо, претпостављам да немаш тачан увид у тренутно стање на српској (читалачкој) књижевној сцени.
Књига о Милутину је, када се појавила, бивала и награђивана и забрањивана, а данас слови за вриједну књигу. Дјеломочно се слажем само утолико што мислим да вриједи још више него је данашњи читаоци доживљавају, али да је скрајнута или (полу)занемарена, то није.
Ђулићи овдје никако не спадају, вјеруј ми, исто као ни Нушић (ни данас, а ни ономад).
Дучић је посебна прича. Дуго потпуно изгнан из српске књижевности, ускраћен многим нараштајима, па онда одједном „откривен” и на сва звона објављиван... Без сумње велики пјесник, данас веома присутан (додуше помало на погрешан начин, али мислим да ће све то „лећи на своје” када прође еуфорија због „скидања окова” којима су његови стихови десетљећима били оковани).
Ја бих овдје свакако поменуо Диса, у своје вријеме грубо и неправедно занемареног. Данас је то унеколико исправљено, јесте признат као значајан пјесник, али још није на мјесту које му припада, а то је сам врх српског пјесништва. Изузетан, и мени изузетно драг.

To je bilo samo malo asocijacija.
Popović je očigledno izgubio auru proroka jer je ono tendenciozno u njegovu romanu izblijedjelo s vremenom. No, ostalo je trajno, što nadživljuje ideologije i tendencije.

 

[gost 349237]

Da ne odem predaleko- mislim da podcjenjuješ David Neelovu i Blofelda. Ne znam koliko si od njih čitao, a ako jesi, vjerojatno se radi o ukusima...

David Neelova je napisala brdo knjiga; za širu javnost je najpoznatiji putopis o Tibetu, no ne treba zaboraviti fascinantnu biografiju te žene, koja je sva kostobona i izmrcvarena htjela uoči 2. svj.rata ponovo u Tibet. Umrla je blizu svojoj 100toj, i Dalaj Lama je bio u njezinom rodnom gradu. Ona možda nije sve najbolje razumijela, no to je ionako tek raspisivano u tekstovima Evans Wentza i kasnijih kao Anagarika Govinda. Npr. David Neelova je dala sjajan opis vjerovanja u tulpe, kao i prikaz mahnitanja podvižnika koji prakticiraju ritual Chod.
To je bila iznimna žena, pravi generator energije i volje.

Blofeld je druga, no isto fascinantna priča. Na stranu neuspio prijevod I Chinga, njegova je autobiografija "The Wheel of Life" izvrstan prikaz Kine među ratovima i iskrena ispovijest modernog budista. U knjizi o Taoizmu, dao je povijesni prikaz bez premca, a u "The Secret and the Sublime" jedan od najboljih pregleda taoističke alkemije. Djelo o tantrizmu sam samo površno pregledao, no to je seriozno, kao i sve što je radio.

To su ozbiljni ljudi, ti likovi koji su živjeli na istoku između dva rata i prošli sve i sva.

Pešić je bio....zabavan. No tu je previše mistifikacija o drogi, hipijima u Nepalu, bajki o Gurđijeffu... Dobra literatura kao mamac.

Gorki je, po mom sudu, najbolji u autobiografskim zapisima, posebno bih izdvojio tekstove o Tolstoju i Čehovu.



.

Daleko od toga da ih podcenjujem. Dosta sam ih čitao. Njih sam naveo kao primer sličan Pešiću. Bili su tamo, ali mnogo toga nisu shvatili.
Oni su bili pioniri, njihovi učitelji zbog kulturološke barijere nisu ni mogli mnogo da im objasne, na način koji bi bio razumljiv zapadnjacima. A i ta istočnjačka društva su toliko zatvorena da ono o čemu je Blofeld pisao u Put do besmrtnosti npr. je tek počelo da se pomalo pomalja na zapadu 80tih godina, dok ono o čemu je pisala Nilova nije poznato ni danas osim odličnih radova Lame Anagarike Govinde kojeg si spomenuo. Nisam možda najbolje objasnio šta sam hteo reći.

Kad smo kod putopisaca vredan a zaboravljen je odlični Tibor Sekelj.

 

[gost 349237]

Kod Tibora Sekelja mi se sviđa to što je umeo veoma lepo da opiše svoje doživljaje i posmatranja, a da čak i kad je to u vidu neke dečije knjige iz toga proizviru mnoge dublje ideje. Sviđa mi se i njegova vedrina i pozitivnost.

 

[Rayela]

Хм, овдје си баш омануо, претпостављам да немаш тачан увид у тренутно стање на српској (читалачкој) књижевној сцени.
Књига о Милутину је, када се појавила, бивала и награђивана и забрањивана, а данас слови за вриједну књигу. Дјеломочно се слажем само утолико што мислим да вриједи још више него је данашњи читаоци доживљавају, али да је скрајнута или (полу)занемарена, то није.
Ђулићи овдје никако не спадају, вјеруј ми, исто као ни Нушић (ни данас, а ни ономад).
Дучић је посебна прича. Дуго потпуно изгнан из српске књижевности, ускраћен многим нараштајима, па онда одједном „откривен” и на сва звона објављиван... Без сумње велики пјесник, данас веома присутан (додуше помало на погрешан начин, али мислим да ће све то „лећи на своје” када прође еуфорија због „скидања окова” којима су његови стихови десетљећима били оковани).
Ја бих овдје свакако поменуо Диса, у своје вријеме грубо и неправедно занемареног. Данас је то унеколико исправљено, јесте признат као значајан пјесник, али још није на мјесту које му припада, а то је сам врх српског пјесништва. Изузетан, и мени изузетно драг.

Knjige o Milutinima pojavljajuju se tako ciklicno cim pocne neka nacionalna euforija, ali, na moju veliku zalost, ja ne znam zivog
coveka , barem ne nekog iz mladje generacije koji uopste i zna sta je radnja i ko je glavni lik te knjige.A da je eventualno kupi i cita
o tome ne bi trebalo ni da razmisljamo.

Ducic nikada nije "zanemarivan", ja licno znam celu njegovu pesmu ( bilo obavezno u gimnaziji da se nauci napamet,
a meni je bila i ostala mnogo lepa pa sam je naucila, ali su meni nekada bile i genijalne pesme D.Maksimovic, ali bila
sam devojcica pa je to sve to nekako tada bilo OK)

 

[predsednik odeljenja]

Knjiga o Milutinu je glogov kolac u srce svih srbomrzaca, a niti jednim slovom, ne omalovažava nijednu etničku grupaciju.

No, kada se čuje histerični vrisak protiv ove knjige, znaš s kime imaš posla. Sa hordama Pere Lukovića i njihovim sledbenicima, koji se kopčaju na ledja.

 

[Rayela]

Хм, овдје си баш омануо, претпостављам да немаш тачан увид у тренутно стање на српској (читалачкој) књижевној сцени.
Књига о Милутину је, када се појавила, бивала и награђивана и забрањивана, а данас слови за вриједну књигу. Дјеломочно се слажем само утолико што мислим да вриједи још више него је данашњи читаоци доживљавају, али да је скрајнута или (полу)занемарена, то није.
Ђулићи овдје никако не спадају, вјеруј ми, исто као ни Нушић (ни данас, а ни ономад).
Дучић је посебна прича. Дуго потпуно изгнан из српске књижевности, ускраћен многим нараштајима, па онда одједном „откривен” и на сва звона објављиван... Без сумње велики пјесник, данас веома присутан (додуше помало на погрешан начин, али мислим да ће све то „лећи на своје” када прође еуфорија због „скидања окова” којима су његови стихови десетљећима били оковани).
Ја бих овдје свакако поменуо Диса, у своје вријеме грубо и неправедно занемареног. Данас је то унеколико исправљено, јесте признат као значајан пјесник, али још није на мјесту које му припада, а то је сам врх српског пјесништва. Изузетан, и мени изузетно драг.

Ja Ducica volim i ne samo kao poetu, ali jos vise volim recimo Vaska Popu, a on je taj koji je pao u zaborav jer se nije
bavio srboiljubljem, bio je samo " obican" poeta. Poezija je i inace nekako u danasnje vreme knjizevni pravac koji niko
" ne yebava za suvu sljivu" ( sramim se priznati, ali tu sam i ja, mene poezija nikada nije obarala s nogu).
Inace ta Knjiga o Milutinu za moje pojmove zaista nije nikakva knjizevnost vredna pomena.

 

[Елени]

Шантић... Навешћу свега двије његове строфе, мање познате, али изузетне, да се најежиш:

Што гракћете тако злобно
Око мене гладни врани?
Траж’те тамо мјесто кобно,
Да вас ледном жртвом ’рани.

„Не гони нас, та ми знамо
Гдје се за нас гозба крије:
Дај нам срце, дај га амо
Мртво ти је, мртво ти је!”

Савршенство... Одох сад да ископам и остале строфе.

Ja Ducica volim i ne samo kao poetu, ali jos vise volim recimo Vaska Popu, a on je taj koji je pao u zaborav jer se nije
bavio srboiljubljem, bio je samo " obican" poeta. Poezija je i inace nekako u danasnje vreme knjizevni pravac koji niko
" ne yebava za suvu sljivu" ( sramim se priznati, ali tu sam i ja, mene poezija nikada nije obarala s nogu).

Ма није пао у заборав. Обожавамо га, иако је имао ту ману да се није бавио србољубљем.

 

[Vrela Cica]

Knjiga o Milutinu je glogov kolac u srce svih srbomrzaca, a niti jednim slovom, ne omalovažava nijednu etničku grupaciju.

No, kada se čuje histerični vrisak protiv ove knjige, znaš s kime imaš posla. Sa hordama Pere Lukovića i njihovim sledbenicima, koji se kopčaju na ledja.

Na mene "Knjjga o Milutinu" nije ostavila neki utisak i sad pokusavam da se prisetim o cemu se radi. Neki rat bese?

 

[Urvan Hroboatos]

Daleko od toga da ih podcenjujem. Dosta sam ih čitao. Njih sam naveo kao primer sličan Pešiću. Bili su tamo, ali mnogo toga nisu shvatili.
Oni su bili pioniri, njihovi učitelji zbog kulturološke barijere nisu ni mogli mnogo da im objasne, na način koji bi bio razumljiv zapadnjacima. A i ta istočnjačka društva su toliko zatvorena da ono o čemu je Blofeld pisao u Put do besmrtnosti npr. je tek počelo da se pomalo pomalja na zapadu 80tih godina, dok ono o čemu je pisala Nilova nije poznato ni danas osim odličnih radova Lame Anagarike Govinde kojeg si spomenuo. Nisam možda najbolje objasnio šta sam hteo reći.

Kad smo kod putopisaca vredan a zaboravljen je odlični Tibor Sekelj.

Ovdje valja reći da se neki od tih autora čitaju uglavnom kao putopisci u egzotične krajeve i nadražajnici za misterije istoka.
A oboje je auktora bilo školovano i u Mahamudri (što je Zen u Vađrajani), te u 6 tibetanskih energetskih yoga, kao i u tantrama, koje su azijski ekvivalent zapadne inicijatorske ritualistike.

Dublje je pitanje koliko je, osim literature, to uopće realno ? Da li ta štiva samo prodaju maglu i nisu više od fantazije ?

Osobno bih rekao: mnogo je tibetskih budista došlo u Indiju, SAD, Europu...pa ne vidjesmo nekih velikih čuda. Tajna društva su ostala osuđena na marginalnost. Ako se pak misli
na psihospiritualnu preobrazbu- tu, osim klasičnih disciplina u raznim kršćanskim redovima, imamo vjerojatno najbolju spiritualnu psihologiju, u trima knjigama Roberta Assagiolija
(Psychosyntehsis; The Act of Will; Transpersonal Development), a ni Jung nije za bacanje.

Gurui,tajna društva, inicijacije...to nije za moderne zapadnjake.

 

[Urvan Hroboatos]

Ja Ducica volim i ne samo kao poetu, ali jos vise volim recimo Vaska Popu, a on je taj koji je pao u zaborav jer se nije
bavio srboiljubljem, bio je samo " obican" poeta. Poezija je i inace nekako u danasnje vreme knjizevni pravac koji niko
" ne yebava za suvu sljivu" ( sramim se priznati, ali tu sam i ja, mene poezija nikada nije obarala s nogu).
Inace ta Knjiga o Milutinu za moje pojmove zaista nije nikakva knjizevnost vredna pomena.

Dučić je vrlo dobar pjesnik, no Krleža ga je za mene ubio u pojam onom rugalačkom persiflažom "Pogreb Jovana Dučića"
(može se naći u "Iz naše književne krčme").

"Knjiga o Milutinu" je nesporno tendenciozna i, realno, u mnogočem jednodimenzionalna. No u njoj ima vrijednih momenata, likova,. slika, humora...
to je emocionalna knjiga. Nesretna životna epopeja šumadijskoga seljaka budi sućut, a sam je svršetak i svečan i tužan. Likovi nisu neki mentalno razvijeni
ni "titani""- to su mali ljudi koje život baca amo-tamo i koji nastoje preživjeti bez većih kompromisa, no struje su povijesti i ideologija jače.

Po mom mišljenju, umjetnik u Popoviću je nadživio propagandista, i ta će smiješno- turobna priča pokopati svoje grobare.

 

[SUPERKULER]

Na mene "Knjjga o Milutinu" nije ostavila neki utisak i sad pokusavam da se prisetim o cemu se radi. Neki rat bese?

Mjok Cico,to ti je seksualni priručnik za maloletnice sa savetima kako upražnjavati intenzivni seks,a ostati nevina...

 

[SUPERKULER]

Dučić je vrlo dobar pjesnik, no Krleža ga je za mene ubio u pojam onom rugalačkom persiflažom "Pogreb Jovana Dučića"
(može se naći u "Iz naše književne krčme").

"Knjiga o Milutinu" je nesporno tendenciozna i, realno, u mnogočem jednodimenzionalna. No u njoj ima vrijednih momenata, likova,. slika, humora...
to je emocionalna knjiga. Nesretna životna epopeja šumadijskoga seljaka budi sućut, a sam je svršetak i svečan i tužan. Likovi nisu neki mentalno razvijeni
ni "titani""- to su mali ljudi koje život baca amo-tamo i koji nastoje preživjeti bez većih kompromisa, no struje su povijesti i ideologija jače.

Po mom mišljenju, umjetnik u Popoviću je nadživio propagandista, i ta će smiješno- turobna priča pokopati svoje grobare.

Skloni ste ,gospon Hrobotas ocjenjivati vrhunske srpske pjesnike I spisatelje...Umjesto te isprazne djelatnosti dajte vase impresije o
nekim književnim djelima ili književnicima koji su svojim spisateljstvom uvećali srpsku kulturu po vašem mišljenju.
Današnja kritika je krajnje neumjesna,posebice za, na primjer,"Hazarski rječnik" Pavića koji je remek djelo u širem kulturnom shvatanju
po mnogim ocjenama eminentnih svjetskih kulturologa...Takođe ste u negativnom kontekstu pominjali Umberta Eka koji danas spada
među vodeće svetske intelektualce I filozofe (mada sociolog po specijalnosti)...Dajte se autokontrolirat gospon Hrobotas jer je ovo vasa
blamaža...Recimo:u redu je kad pominjete Kiša pomenuti Psalm,ali je promašaj ne pomenuti genijalnu Enciklopediju mrtvih itd...
Za Selimovića ste ,moguće I u pravu,ali nije to na vama da konsatirate! Takođe je Basara prvi postmodernista (Fama o biciklistima) u
Jugoslaviji,a što važi I za ostale novoisrane nacionalne istorije književnosti...Pomalo I mene blam od tog šta ovdje nacrnjujete belu podlogu...